Из неког разлога, наступ шефа посланичког клуба Социјалистичке партије Србије у емисији “Став Србије” Прве српске телевизије у недељу 24. марта није добио заслужујућу медијску пажњу. Чудно, јер је Ружић управо говорио ствари које су “музика за уши” владајућег медијско-политичког естаблишмента у Србији. Уз то, те речи су се згодно уклопиле у дан почетка НАТО-агресије на Србију 1999. године, јер су практично наговештавале политичку, а и личну вољу да се плодови те агресије коначно и реализују.

Тема емисије су били тзв. немачки услови које Србија треба да испуни да би немачки парламент одобрио датум за почетак преговора за (неизвесно и ничим гарантовано) приступање Европској унији.[1] На помен речи “услови”, Ружић је одмах пожурио да исправи водитеља емисије, истичући да није реч о “условима” већ о “препорукама” које су заправо “знак добре воље”. Ово упркос чињеници да сама реч “услови” није чак ни увредљива, а да уз то Немачка – шта год мислили о њој – има сасвим легитимно право да Србији поставља услове када је реч о њеном “европском путу”. Јер Немачка је члан организације којој Србија – прецизније београдске власти – жели да приступи, и то њен најјачи члан. Свака организација, сваки клуб имају своје услове за пријем. С друге стране, чланство у ЕУ није обавезно за европске државе. Свега 27 од укупно 50 европских држава припада ЕУ клубу. Сама ЕУ не претендује – мада се често тако може чинити – да буде једини овлашћени представник свих европских држава пред светом. Дакле, очигледно је да је чланство у ЕУ добровољно. Проблем Србије је у томе што њене власти, чак и мимо већинске воље бирачког тела према свим последњим анкетама – упорно инсистирају да “ЕУ нема алтернативу”. То дефинитивно није проблем ЕУ, па ни Немачке. Напротив – то је привилегија и добитак за ЕУ (а поготово за Немачку), јер дозвољава бриселској бирократији и најмоћнијим ЕУ државама да се практично поигравају са Србијом, као што би се сваки бахати богаташ поигравао са  просјаком спремним да прода своју слободу – и то не за хлеб, већ само за обећање могућих мрвица хлеба у некој магловитој будућности.

У сваком случају, Ружићева понизна снисходљивост према Немачкој га чини преосетљивим на њен сензибилитет – бар како га он замишља. Делује ка да он не жели да дозволи чак ни могућност да Немачка случајно делује као “лош момак” пред српском јавношћу, нити да дозволи могућност да неки Немац стекне утисак да Ружић није био спреман да у сваком тренутку брани немачке интересе и углед, чак и више него што би то неки Немац био спреман да учини. Али Немачка, као озбиљна земља, и те како има право да поставља услове за пријем у клуб којем припада. Услове – а не “препоруке”. Што се тиче Ружићевог преферирања термина “добра воља” – ту би се могло претпоставити да ту Ружић жели да предочи незахвалној српској јавности колико су Немци заправо великодушни тиме што су се удостојили да одвоје делић свог драгоценог времена како би Србији саопштили услове за (тек) могућност пријема у ексклузивни ЕУ клуб. Није сигурно колико су Немци задовољни са оваквим начином представљања – али нека то буде ствар између њих и Ружића.

Следеће што је Ружић истакао је то да смо “још увек далеко од експлицитног признања Косова” и да морамо да идемо “поступно” и “корак по корак”. Ово “још увек далеко” је гледаоцу одмах требало да наговести једну врло јасну ствар: да ћемо једног лепог дана бити “близу” тог “експлицитног признања”. И тај наговештај је Ружић у наставку емисије врло брзо и оправдао, објашњавајући да “наша политичка и интелектуална елита треба да понесе одговорност” и да “морамо да будемо спремни и на такав исход”. Олакшавајућа околност, по Ружићу, је та што “такав исход неће бити сутра”. Дакле, данас смо “далеко” од признања тзв. косовске независности, сутра би могли да будемо “ближе”, док би нпр. прекосутра већ могли да размишљамо и о “стизању на циљ”, тј. признању. Јер, по Ружићу, “када уђемо у ЕУ”, морамо да знамо “које су границе” и шта се дешава са нашом “садашњом покрајином” Косовом и Метохијом. Која, како ствари стоје, “у будућности” то неће бити ако се Ружић и његова странка буду питали.

Потврда таквог Ружићевог опредељења дошла је када је рекао да је тачка 7 услова (пардон – “препорука” и излива “добре воље”) владајуће немачке партије “нека мало даља будућност”. Да подсетимо, тачка 7 гласи: “Јасно видљива воља за правно обавезујућом нормализацијом односа са Косовом са перспективом да Србија и Косово као пуноправне државе чланице у смислу уговора ЕУ буду у стању да независно и заједно испуњавају своја права и обавезе; та перспектива мора између Србије и Косова да буде договорена као уговорни споразум (на пример у облику Споразума о добросуседским односима) и мора да заживи пре завршетка преговора о придруживању”.

Јер, забога, како нам Ружић саопштава, “Албанци су нас биолошки победили” и ми, “ако немамо младост, онда треба да имамо мудрост и да искористимо све бенефите уласка у ЕУ”. А – “да ли ће то и Косово паралелно са нама или заједно са нама учинити у оном моменту када постанемо чланице ЕУ, мислим да то више неће бити релевантно”.

Јер, шта је “Косово” човеку који каже, као што је Ружић рекао, понављајући мантру свог партијског шефа: “Ми не можемо више да робујемо косовском миту и мислим да не треба више да будемо таоци”. Као што очигледно “не можемо да робујемо” ни Уставу – с обзиром на оно што је Ружићев партијски шеф изјавио у свом злогласном интервјуу часопису НИН од 7. марта 2013: “Лагало се да је Косово наше, па је то чак и озваничено Уставом”.[2] А управо је тај Дачићев интервју наведен у немачкој тачки 7 као “охрабрујући потез” за “нормализацију односа”. С тим што нема никакве сумње да је “нормализација односа” тек станица ка коначном признању, што је изричито изјавио и председник Парламентарног комитета Европског парламентаза спољне послове Елмар Брок, прецизирајућида је “међусобно признање Косова и Србије последњи услов за учлањење у ЕУ”.[3]

Према томе, јасно је нашта је спреман “главни преговарач” Београда у Бриселу Ивица Дачић, и чему ће тежити 2. априла. Срби са слободних делова Косова и Метохије су такође тога свесни, и они су се за најгоре већ спремили. Њихова “тачка 7” гласи: “Уколико се на Косову и Метохији настави са кршењем уставно правног поретка Републике Србије, битно се угрозе права и интереси српског народа и настави са завером да се српски народ сведе на националну мањину, односно етничку скупину, одборници одборничких група скупштина општина северна Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић, полазећи од универзалног и неотуђивог права сваког народа на самоорганизовање, самоопредељење, удруживање  и слободан друштвенополитички, економски, културни и социјални развој, прибећи ће оснивању Скупштине Северног Космета као највишег представничког и законодавног органа”.[4]

С обзиром на декларисане намере странке садашњег премијера Србије – а и више пута исказану спремност садашњег председника Србије да Србе на Косову и Метохији сведе на ниво “заједнице” окренуте Приштини и неком тамошњем “уставу”, Срби на слободним деловима КиМ, односно оним деловима који једино признају Устав Србије – биће приморани да своје намере спроведу без обзира на исход сесије у Бриселу 2. или неког другог априла. То јест, да поново потврде своју приврженост уставном поретку земље и тако постану једина територија на тлу Србије на којој се експлицитно поштује садашњи Устав.

И – зашто не рећи и ово: имаће и међународно право на својој страни. Јер, у складу са саветодавним мишљењем Међународног суда правде о декларацији косовске независности, као “демократски изабрани лидери” народа којег представљају, представници Срба (а и других неарбанаса) са слободних територија КиМ морају имати једнако право да прогласе “независност”[5], на исти начин на који ју је група Арбанаса прогласила наспрам Србије 17. фебруара 2008. позивајући се притом на Резолуцију 1244 УН СБ[6] уз – зашто не – и додатну декларацију “привржености” Уставу Србије. Као шлаг на торти.

Неки, који су се одрекли не само “косовског мита” већ и здравог разума ће већ рећи да је то, између осталог, не само “непоштовање реалности” већ и “призивање неке нове Олује”. То би значило да 1. не схватају или неће да схвате да је “реалност” живота под влашћу Тачија, Харадинаја или неког трећег НАТО-фаворита само рецепт за тек нешто спорију “Олују”,[7]и 2. да нам ти исти “реалисти” – који су закономерно и љубитељи “западних вредности” – саопштавају следеће: да је њихов вољени Запад спреман да сручи катаклизму на свакога ко тражи оне ствари, на које се тај исти Запад редовно позива: поштовање закона, безбедност и слободу. Паметном доста.