ДУБРОВАЧКА ШТАМПА О ФРАНКОВЦИМА У ДУБРОВНИКУ

Задушнице за Франца Фердинанда одржане су 4 јула 1914. Све државне, покрајинске и месне власти присуствовале су  задушницама. После мисе руља је тражила да се скине српска застава са општине. По ранијој одлуци општинског већа српска застава је заједно са хрватском у свечаним приликама висила на згради опшине. Начелник др. Мелко Чингрија није хтео да пристане, па је поклисару управне власти која је подупирала руљу одговорио да се сили не може противити, али да он заставу не скида. По налогу Ренкина  застава је скинута од распаљене руље. Руља је после тога напала кућу Душана Силног у Пилама. Нико није спречавао  руљу на том њеном вандалском походу. Перо Чингрија обилазио је град и гледао задовољни подсмјех људи чија је дужност била да сличне поступке спрече. (1) У  чланку  „Непросвјећени и некултурни”  који  је  објављен  у листу „Српска Зора”  од 1 (15) јула 1914. : „Иза одржатих задушница  у  суботу  4 о. мј.  разбијала  је  и  ломила  руља све  што  је  српско  у   Дубровнику … Разбијачи  су  најжешће  наваљивали  на  опћину, а највећу  су штету  починили  у  Српском Соколу „Душану Силном”, гдје  су  остали  само  голи  оштећени  зидови  а  сав  намјештај, гимнастичке  справе  и друштвени чамац изломили су  разбијачи на  комадиће“ (2).  После  сарајевског  атентата  Франковци  су  опустошили  Дом  Душана  Силног у Дубровнику,  потопили  друштвени  чамац,  скинули  натпис  Душан  Силни  са  Дома  и  гимнастичке  справе  бацили  у  море. „Илустровани  лист“ из  Загреба  објавио  је  18 српња  1914.  на  насловној  страни  4  фотографије демолирања Дома Душана Силног под насловом „Демонстрације у Дубровнику“ (3). У листу  „Дубровник” о нападима на српске  школе : „Већ  4 јула 1914, шест  дана  након  убијства  надвојводе  Франца Фердинанда, несвијесна  руља  сваког  олоша  и  догонске  фукаре,  нахуцкана од органа  аустријске  војне  и  цивилне  власти, бијаше  провалила  и  у  локале  српских  школа, поломила  намјештај, скрхала  учила, раскидала  разна  акта  и  бацила  их кроз прозор, …”. (4) О реакцији Пера Будманија : „Демонстрације, које је 4 јула, када су биле задушнице за аустријског наследника, удесила у Дубровнику фукара, натјерана од аустријске полиције, против добрих патриота а нарочито Срба, тако  га распалише (говорио је у једној кафани, гдје се је од њих склонио, да ће пуцати на ту  руљу).“ (5)  Аустријске власти вршиле су преметачине у Дубровнику. Ради тога дошло је неколико детектива, комесара, жандарма и финанса са стране. Све су преметачине извршено истовремено. Ништа нису нашли, па су сви истог дана отпутовали натраг. Преметачине су извршене  код Мата Грацића у Лападу, у његовом стану; Др.Франа Кулишића у стану; Ђилда Јоба у стану; Јова Тошовића, у стану, књижари и магацинима; Антонија Бенуси, благајника Трговачке банке, у стану и у благајни;  Мите Пушибрка, чиновника „Српске Зоре”, у стану и у канцеларији „Српске Зоре”; Криста Доминковића, у стану и у уредништву „Дубровника”. Вршење преметачина је извршено по закону, само је учињења изнимка код куће Доминковића. Пошто Доминковић није био код куће, полиција је присилила стару слушкињу под претњом да ће је одвести у тамницу, да им отвори. Са собом су довели једног ковача, који је отварао оно што је било закључано. Доминковић је у свом листу број 22 од 23 јула 1914. коментарисао :  „Ако се је мислило на Крагујевачке бомбе, били би их једнако нашли и у присуству домаћина као и у његовој отсутности, а онако исто би пошли празних шака.”. Уочи рата затворено је преко 60 талаца из Дубровника. (6)

По  објави  рата  Србији  1914.  делатност  Матице Српске у Дубровнику обустављена   је,  а  прегаоци  затворени (7). О страдању дубровачких Срба од објаве рата Србији 1914. у листу Дубровник : „Још прије него је званично рат био објављен, подузела су се појединачна и скупа хапшења свих искрених народних људи, који су и по свом друштвеном положају и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима које су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од којих нам је пок. Аустрија намрла приличан број и који и дан данас кукају за њом и понекад цијене да им се пружа прилика да обнове 1914 годину.” Прегаоци из Дубровника спроведени су у тамницу у Шибеник. Као носиоци великосрпског покрета предати су као таоци војничким заповједницима. Приликом укрцавања на брод у грушкој луци руља је по хрватско-клерикалном листу у Дубровнику „Права Црвена Хрватска” викала : „ …у море с њима, утопите их, доље Бона, … доље Србија, живјела Аустрија, живјела Хрватска, живјела војска”. По сећању Срба из Дубровника руља је викала не водите их даље, овде их утопите. Иста руља се окупила пред општинском зградом на вест да је општина распуштена кличући : „Тако треба ! Више је вријеме ! Нећемо да с нама Срби заповиједају! Доље српска застава!” Одстрањени су сви натписи и табле писане ћирилицом као и стегови у бојама српске заставе на српским друштвима. Руља је са одобравањем гледала скидање натписа. (8) Марин Папи, посједник из Комолца био је ухапшен и са осталим првацима Србима дубровачким превезен у Шибеник, па у Задар, гдје је дуже био затворен у тамницама и као талац. (9)  Сликар Марко Мурат ухапшен је и до 1916.  затворен у логору Нежидер у Мађарској. (10) За време рата Ристо Шошић је заједно са сином Јовом преко две године био затворен што у тамници у Босанском Броду што у лагерима. (11) Једног радника упитали су у тамници : „Је ли ти тешко?“. Радник је одговорио : „Како ће ми бити тешко кад сам међу госпарима ?“ (12) Игњат Јоб ухапшен је у лето 1914. У затвору су остали затвореници као Васо Пипер морали да му помажу због душевних сметњи. Из затвора је, захваљујући пријатељу породице, пребачен у душевну болницу у Шибенику. Његов брат Цвијето Јоб погинуо је као добровољац српске војске у Првом светском рату.(13) По објави рата Србији др. Франо Кулишић био је ухапшен и одведен са осталима у шибенску тамницу као “политички сумњив”. Држан је у затвору до 3. 12.1914. као талац, и ако није било никакве тужбе ни истраге против њега. Тог дана он и Луко Бона били су пуштени на “слободу”, али су морали ићи у мало место у горском крају Горње Аустрије. Ту су живјели у друштву са Ивом Грисогоном и његовом супругом Невенком Трипаловом. (14) У дворишту грушке домобранске касарне обешен је Милош Маржан као „примјер Дубровнику” 1914. Био је обешен као црногорски шпијун. У чланку „Свечани спровод мученика” у дубровачком листу  „Рад” истакнуто је : „Не треба заборавит на једну саблазан која се је том приликом десила : Неки црно-жути куповали су од крвника комадиће ужета „за срећу”  … вајда очекујући да ће им због тога захвална Аустрија објесити на кукавне груди – колајну за слуге.” Посмртни остатци Маржана пренесени су 1919. са војног на православно гробље у Дубровнику. Службу је одржао Архимандрит Бјелов. На гробу су говорили проф. М.Радуловић и Ј. Перовић. (15)

У Дубровнику су после ослобођења и уједињења још биле свеже успомене из Првог светског рата. Поводом смрти Ива Ђуровића у војној болници и његове сахране Балдо Мишковић упутио  је 8.5.1921. писмо дубровачком српском листу „Народ”. У писму је описао догађаје са почетка Првог светског рата. У његовој радњи септембра 1914. радили су Иво Ђуровић, Тодор Чорбић и Коста Нардози. Почивајући преко ручка Ђуровић је извадио из џепа дописнице на којима су биле насликане српске тробојнице, мачеви, пушке и српске комите. Нардози и Чорбић украли су при раду из џепа ђуровићеве хаљине дописнице и однели их Народној Стражи (која је онда била под звоником) и тужили Ђуровића да је велеиздајник и да је њима говорио против Аустрије, а хвалио Србе, и да се дописивао са српским комитама. Тог дана (четвртак) су затворили Ђуровића. Мишковић је о томе дознао у суботу и оба два их је одмах отпустио из радње. Отпуштени су  Мишковића оптужили да је велеиздајник и набројали су 4 оптужбе.  Мишковић је затворен 8. септембра 1914. али се добро бранио и имао добре сведоке и зато је био ослобођен након 21 дан затвора. Иво Ђуровић је био од аустријског војног суда у септембру 1914. осуђен на 12 година тамнице, јер није био у годинама да буде објешен. Та два шпијуна су живела после рата у Дубровнику. Нардози иако страни поданик радио  је у државној радњи у Дубровнику. (16) У дубровачком српском листу „Слога” истакли су : „Али унутра у души остало је ипак оно, што се лако не брише, остала је бол с једне стране а с друге брутовски цинизам. Кад је један ц.к. мајор држао говор 1914. некоји су људи акцептирали његове идеје и пошли су у „свечаном обходу” градом. Мржња је доминирала, ругоба каинске душе диктирала је и они су рушили свој град, домове својих пријатеља, уништавали су милионе. Смејали су се. Уживали су и плесали као дивљаци са Истока проматрајући своју жртву, како се окреће на ражњу. „Побеђени” су ћутали. … 29. октобра ! „Непобедиви” су побеђени ! Потлачени пред 4 године постају господари ситуације. И свак зна шта се догађа. Три поломљена прозора и пар боца. Никоме ни влас са главе није пала ! “. (17)

Лист „Рад” водио је борбу против утицаја католичких клерикалаца. Његов политички програм био је наставак рада предратне Југославенске Уједињење Омладине. У чланку „Народна Свијест” саботира народну државу” истиче се : „Знали смо да „Народна Свијест” у Дубровнику баштинила од злогласне „Праве” и слова и папир и штампарију. Знали смо да је „Народна Свијест” покренула, она иста подземна и подмукла средовјечна организација која је кроз „Праву Црвену” … убризгавала у мозак и у срце нашег народног организма, кроз године и године,  црно-жути отров. Знали смо и то да иза редакције „Народне Свијести” скриване стоје и тајно ју подупиру оне исте мрачне силе које су  „Правом Црвеном Хрватском” рушиле систематски, перфидно и рафиновано, основице свега националног, … нашу живу жељу за ослобођењем и уједињењем. Све смо то знали, али ми нијесмо могли ни замислити да ће ти исти људи, црне и тужне прошлости, … да ће ти исти грдни типови имати толико криминалне дрскости да, свијесно и бесавјесно, наставе са својим демонски деструктивним дјеловањем.” У чланку се настављало : „заваравајући и поджижући овај наш од Аустрије занемарени пук, приказујући му криво да ово зло у нашој земљи није оставила Аустрија него да га је унијела Србија, а да га подржавају они који су искрени Југословени, ето, на овај начин, „Народна Свијест” и њој слични листови тјерају поновно у несрећу неупућеног сељака, исто онако као што су га тјерали на аустријско бојиште у – смрт.” Лист  „Рад” писао је о расфратру Тадину који се  по њима шетао дубровачком плацом у надувеној пози ратног милионера. Под уредништвом Тадиновим сарајевски „Хрватски Дневник” позвао је у свом уводном чланку, непосредно пред рат аустријску власт, да ухвати М. Марјановића, уредника „Народног Јединства”, В. Черину, уредника „Вихора” и др. Љубу Леонтића, уредника прашке „Југославије” и да сву тројицу обеси. Уредник листа „Рад” који је писао о Тадину, био је један од кандидата за вешала др. Љубо Леонтић.  Коментар листа „Рад” био је : „Није му упалило. Сва  су тројица  још живи. Право чудо ! Али  још је веће за нас чудо  — да г. Тадин има толико дрскости, кад више нема овдје аустријске власти, да жив и здрав достојанствено крижа плацу са изразом блаженства на лицу које карактеристично за душе … „чисте савјести”.  Лист „Рад” био је обавештен да је Тадин именован  жупником у сплитским Каштелима. (18)

Подигнута је оптужница 1922. против појединих становника као разбијача српских кућа у Ријеци Дубровачкој на почетку Првог светског рата. Окружни суд у Дубровнику донео је пресуду којом је жупника дон Мату Добуда осудио на месец дана затвора а шест сељака ослободио оптужбе. Жупник је осуђен да је био духовни вођа и покретач. Да је 6 јула 1914. звоњењем звона сакупио масу од око 100 сељака, дао им црквени барјак, под којим је руља ишла, напио руљу ракијом, дао јој да се бацају каменицама на прозоре, где не нађу истакнуту црну заставу и што је некима  претио, да ако не учествују у демонстрацијама, да ће им куће попалити. Руља је провалила у кућу Божа Кнежевића и починила му више штете. Од лечилишта Thermotherapija руља је тражила српску заставу, коју је поцепала. У селу Затону сељаци су провалили у обртничку задругу и бацали каменице на куће Срба. Лист  „Слога” истакао је да је и судски утврђено да су неки свештеници највећи узрочници зала и неслоге међу сељацима. (19)

После Уједињења Радићеве присталице изазивале су сукобе у Дубровнику. У листу „Слога” писали су о Радићевим плановима  са Дубровником: „… а нарочито се устремио на наше Приморје, вођен ваљда идејама згажене аустријске аждаје – одсеци их од мора, не дај им дисати – а тамо му је опет најдража Дубровачка област. … Заради братске слоге и љубави прегорели су у великој својој широкогрудости и денунције, и тамнице, и таоштва, заборавили и вешала и коце и џелате ! … Зар за то да данас слушају по улицама складног Дубровника најувредљивије повике : „На хрватском територију не сме бити српског смрада”, „доле одрпане Влашине”, „доле влашки Краљ, „доле српске кукавице – платићете ви нама” — сервирано од носиоца хиљадугодишње културе, који су 1914. разбијали и денунцирали по Дубровнику не само Србе, него и остале поштене грађане. … А вама браћо Дубровчани, Конављани, Жупљани, Ријечани и сви остали Приморци Дубровачке Области на срце стављамо да чувате оне не само просте пријатељске, него и дубље кумовске везе, којима сте кроз векове били повезани са својом браћом православне вере из оближње Херцеговине, Боке и Црне Горе, јер ви најбоље знате, колико су вам оне увек драгоцене биле, а данас су још драгоценије, па да одбијете од себе свакога онога који хоће да уноси пометње у те везе, не желећи добра ни себи ни вама. … зато носите на себи велики дио одговорности зато, да отклоните многи неугодни сукоб, којим би, … могао да уроди овај  и овакав рад Радићевих апостола, који су поплавили ваше домове. … Аустрија је дотучена мачем и јуначком десницом српског војника, дотуците и ви Радића, њена наследника, не мачем ни јуначком десницом, него мудрошћу и бистрим умом својим, којим сте се увек одликовали ради среће и ваше и наше и свију нас, да не би Бог нас од тога чувао, мач и десница морали да кажу своју.”(20)  У листу „Дубровник” подсетили су да се 1939. навршава 25 година од када су аустријске власти 26.јула 1914. приликом објаве рата Србији „позатварале готово све што је боље и истакнутије  било у нашем граду, а што је национално радило и осјећало. Извјешћују нас да ће се … састати још живи таоци да се овом приликом сјете својих мртвих другова, и да се сакупе на заједничку вечеру, преко које ће да обнове свијетле и жалосне успомене тих дана, у којима су се зле слуге лошег господара, –  којих нажалост још има у граду приличан број – натјецале ко ће више зла да почини и да животе позатвараних и непозатвараних честитих грађана униште и тако се својим туђинима господарима додворе.” (21)  Проучавајући  хрватски сепаратистички покрет у дубровачком крају у листу „Дубровник” су истакли : „Вође ове неодговорне масе размиљели су се и по селима нашим, да тамошњи пук са својим лажним родољубљем трују, заводе и припремају на братоубилачку борбу. Наш добродушни сељак, непросвијећен и препуштен оваковим елементима, упао је у шапе вуковима у јагњећој кожи … И кад погледамо и разгледамо који су то усрећитељи нашега села и наше неодговорне улице,  … сусрећемо се са оним елементом ког се по злу сјећамо из 1914 године, који је и онда лажним патриотизмом, у туђој служби, хушкао неодговорну улицу против истинских патриота. … Данас им је сврха друкчија. Служе туђину са задатком не да дођу главе Петру и Павлу, веч да разоре наш заједнички дом, нашу отаџбину Југославију, да разбију наше Уједињење за које гинусмо, падасмо и дизасмо се кроз вјекове.” (22)

Писање листа „Дубровник” изазивало је реакције хрватских сепаратиста. Групица хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је 1938. пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклик  доље „Дубровник”, „крвави” Београд, Стојадиновић, Влада итд.   Дубровачки Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1.430 динара уз пропратно писмо : „Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према  „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника … јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! – Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели ! “ (23) И Чибачани из Жупе дубровачке послали су 110 динара у фонд листа са пропратним писмом : „Господине Уредниче! Најенергичније осуђујемо онај дивљачки атак на Ваш цијењ. лист, који још једини брани и чува оно што је наша славна република кроз једанаест вјекова стекла, т.ј. културу, углађеност, финоћу, складност и прави народни осјећај, на што нам у задње вријеме насрнуше туђини, који би силом хтјели да униште нашу дичну прошлост. Молимо се драгоме Богу, госп. Уредниче, да Вам да снаге и дуг живот, да и даље радите на дику и част Дубровника и околице. Увијек Вам вијерни Чибачани”. (24)  Група од 10-15 младића, из редова мачекове партије напала је 14 новембра 1938. нешто прије 11 сати ноћу Криста Доминковића, уредника „Дубровника” оборивши га на земљу. Навалили су са поклицима : „доље јереза !, доље „Дубровник”, доље влада!” и слично. Група нападача била је састављена од студената и радника од 20-24 године. Неки од њих имали су посла са полицијом због свог агресивног држања. У чланку „Разбојнички нападај на нашег уредника” истиче се: „Ово је тај елеменат ког Дубровачки репортери извјесних новина у Сплиту, Загребу и Сарајеву називљу „одлични хрватски омладинци“ „. Један од нападача из групе мачекових питомаца осуђен је за напад на уредника на 15 дана тамнице и исплату парничких трошкова. (25)

После стварања Бановине Хрватске  1939. хрватска штампа водила је хајку против српске штампе у Дубровнику.  На чланак из клерикално-мачековске „Народне Свијести” о масонерији „Хрвати и масонерија” одговорили су сарајевска „Југословенска Пошта” и „Дубровник”. Реаговање листа „Народна Свијест” боље од свега илуструје прилике у Бановини Хрватској. У листу „Народна Свијест” истакли су : „ те стари исхлапљели и склерозни ,,Дубровник” (још је жив ?), орган посљедних Мохиканаца, „старе гарде” и т. зв. „Срба-католика”. Сами факат, да су се јавила та двојица најбоље потврђује, да смо имали право. Не дај Боже, да нас „Дубровник” и „Југ. Пошта” похвале или се с нама сложе, јер би то значило да смо учинили нешто што је против опстанка и живота хрватскога народа. Они сада нијесу у могућности, да узму у обрану српско-југославенске масоне, своје послодавце и пријатеље, па немоћно гмижу попут пригњећег црва и показују трзајем задње (и још краткотрајне) знакове живота”. (26)

После  сарајевског  атентата  док су аустријске власти вршиле  преметачине и хапшења, Франковци су разбијали  и  ломили  све  што  је  било српско  у  Дубровнику. О разарањима и другим активностима франковаца писала је српска штампа у Дубровнику. Прегаоци из Дубровника спроведени су у тамницу у Шибеник. Као носиоци великосрпског покрета предати су као таоци војничким заповедницима. Општина је била распуштена.  Били су одстрањени сви натписи и табле писане ћирилицом као и заставе на српским друштвима. После Уједињења  Срби се нису светили. Вођени су судски процеси против појединих организатора демонстрација. После Првог светског рата клерикалци и Радићеве присталице изазивале су сукобе у Дубровнику. Дубровачка штампа пратила је сукобе у Дубровнику. Лист „Рад” водио је борбу против утицаја католичких клерикалаца. Лист  „Слога” истакао је да је и судски утврђено да су неки свештеници највећи узрочници зала и неслоге међу сељацима. У том листу  упозоравали су на могућност обнављања сукоба у Дубровачкој области.  Писање листа „Дубровник” изазивало је нападе хрватских сепаратиста. Лист  „Дубровник” штампан је у Дубровнику а за време Бановине Хрватске и у Котору.  Лист  „Дубровник” слутио је да некадашње присталице Аустрије чекају прилику да понове 1914. Та слутња се остварила у НДХ.

                                                                Саша Недељковић

                              члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Перо Чингрија”, „Рад”, Дубровник, 23. јула 1921, бр. 86 и 87, стр. 2;
2. „Непросвјећени и некултурни“, „Српска Зора“, бр. 9, Год.VIII, 1(15) јула 1914, Бокешка штампарија у Котору, стр. 3;
3. „Демонстрације  у  Дубровнику“, Илустровани  лист, бр.29, Год. I, 18 српња 1914, Загреб, стр. 1;
4. Јовица  Перовић, „Српске школе у Дубровнику за вријеме рата 1914-1918.”, „Дубровник”, 25 маја 1940, бр.21, стр.3, Год XXVII, Југословенска Штампарија – Дубровник;
5. А.Б. „Перо Будмани”, стр. 1-2, бр. 51,  „Дубровник”, 23.децембар 1939, Дубровник;
6. „Преметачине”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 29 јула 1939, бр. 30, стр. 3,4;   „Gospara Lamba s Jejevice povrh Dubrovnika Gospođi Mari poslanica”, (4), „Дубровник”, Dubrovnik, 8 јула 1939, бр. 27, стр. 3;
7.  К. Милутиновић, „Матица Српска у  Дубровнику“, Југословенски књижевни  лексикон, Матица  Српска, 1971, Нови Сад, стр.313; 
8. „Након 25 година”, бр. 30, „Дубровник”, 29 јула 1939, стр. 4; „Пред 25 година”, Ј.П. „Одстрањене ћирилске табле”, бр. 31, „Дубровник”, 5 августа 1939, Дубровник, стр.2, 3, 4;
9. Јовица Перовић, „Успомени Марина Папи, посједника из Комолца (Ријека дубровачка)”,стр.2-3, „Дубровник”, бр. 47, 26 новембра 1938, Дубровник;
10. В. Петровић, „Мурат Марко”, „Народна Енциклопедија”, II књига, Загреб, стр. 919;
11.  „Читуља”, „Слога”, Дубровник, 2. Фебруара 1926, бр. 4, стр. 2;
12. „Дубровник након 19-те годишњице ослобођења”, „Дубровник”, Дубровник, 27. новембар 1937, бр. 44, стр. 1;
13. Љубица Миљковић, „Игњат Јоб”, Београд, 2013, стр. 3, 24;
14. Милан Решетар, „Из писама пок. Франа Кулишића”, „Дубровник”, Дубровник, 24 Децембар 1937, бр.48, стр. 1,2;
15. „Поштујући хероизам и жртву пионера наше Слободе”, „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 19. септембра 1934, бр. 262, стр. 1; „Свечани спровод мученика”, „Рад”, Дубровник, 22. новембра 1919. бр. 1, стр. 3;
16. „Žrtva austrijskih špijuna : Todora Čorbića i Kosta Nardozzi”, „Народ”, Дубровник, 11. Maja 1921. br. 19, str.3;
17. И. П. „1914. -1918.-1925.”, „Слога”, Дубровник, 19. Децембра 1925, бр. 21, стр. 1;
18. „Увод”, „Рад”, Дубровник, 22. новембра 1919, бр. 1, стр. 1; „Народна Свијест” саботира народну државу”, „Рад”, Дубровник, 6. децембра 1919, бр. 3, стр. 1, 2; „По плаци шета”,  „Рад”,  Дубровник, 6. децембра 1919. бр. 3,  стр. 5;
19. „Дон Стијепо Кусијановић”, „Народна Свијест”, Дубровник 11 јула 1922, бр. 28, стр. 2; „Политички процес из 1914. г. пред судом”, „Слога”, Дубровник, 19. Априла 1924, бр. 7-8,  стр. 3;  
20. Травуњанин, „Озбиљан глас понижених и уређених !”, „Слога”, Дубровник, 29. Октобра 1924, бр. 21, стр. 1;
21.  „Пред четврт вијека”, „Дубровник”, Дубровник, 22 јула 1939, бр. 29, стр. 4;
22.  „Немиле појаве”, „Дубровник”, Дубровник, 13 фебруара 1937, бр. 2, стр. 1;
23. „У фонд листа „Дубровник”,  „Дубровник”, Дубровник, 30 јула 1938,  бр.30, стр.3; „У знаку хиљадугодишње културе”,  „Дубровник”, Дубровник, 30 јула 1938,  бр.30, стр.3; „Самоуправа” о демонстрацијама”, „Дубровник”, Дубровник,  6 августа 1938,  бр. 31, стр.4;
24.  „У фонд ,,Дубровника”,  „Дубровник”, Дубровник, 13 аугуста 1938, бр. 32, стр.4;
25. „Разбојнички нападај на нашег уредника“, „Дубровник”, 19 новембра 1938, бр. 46, стр. 3 ; „Осуђен нападач”, „Дубровник”, Дубровник, 31 децембра 1938, бр.52, стр. 4;
26. Ф. „Југосл.Пошта” и „Дубровник”, бране масонерију”, „Народна Свијест”, Дубровник, 7 Коловоза 1940, бр. 32, стр. 1;