У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПЕТИ ДЕО)

 Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (6)

Пише: Бранко Станић

МЕМ­НО­НО­ВИ КО­ЛО­СИ

Не­ве­ро­ват­но, шта су све ста­ри Егип­ћа­ни би­ли у ста­њу да на­пра­ве. Оно­ли­ке ка­ме­не гр­до­си­је до­тле ни­сам ви­део. Се­де на пре­сто­лу, као не­ми стра­жа­ри, на ис­кра­ју рав­ни­це пред пла­ни­ном у ко­јој по­чи­ва­ју кра­ље­ви. Бо­ље је ре­ћи где су по­чи­ва­ли, јер су их одан­де дав­но све по­ва­ди­ли. Мо­жда је са­мо не­ки за­о­стао ко­га још ни­су ус­пе­ли да иш­чач­ка­ју.

Ова два колoса су све што је оста­ло од хра­ма Аме­но­фи­са III. Не­ма ни јед­ног ка­мич­ка ко­ји би ука­зи­вао да је ту не­ка­да био храм. Све су раз­ву­кли и од­не­ли гра­ди­те­љи из ка­сни­јих епо­ха. Ни­су се спу­шта­ли до Ас­уа­на, као што су они први ранијe чинили, да би до­ву­кли ка­мен за сво­је гра­ђе­ви­не. А и што би се му­чи­ли. Све им је би­ло ту на до­хват ру­ке. И још об­ра­ђе­но.

Један од Мемнонових колоса

 У она древна времена иза ових колоса био је огроман храм,

а данас се испред њих мотају само радознали туристи

Међу колосима

ФА­БРИ­КА АЛА­БА­СТЕ­РА

Ауто­бус за­о­кре­ну и за­у­ста­ви се ис­пред јед­не згра­де ко­ја ви­ше ли­чи на не­ку стра­ћа­ру не­го на фа­бри­ку. Ис­пред ње је се­де­ло не­ко­ли­ко мо­ма­ка у ду­гим ха­љи­на­ма. Аб­дул нам ре­че да ће нам они по­ка­за­ти ка­ко се ала­ба­стер об­ра­ђу­је на онај пра­ста­ри на­чин, а та­ко га они об­ра­ђу­ју и да­нас.

Са­зна­ли смо да има ви­ше вр­ста ала­ба­сте­ра та­ко да се мо­гу из­ра­ђи­ва­ти пред­ме­ти раз­ли­чи­тих бо­ја. Де­мон­стри­ра­ли су нам ка­ко се об­ра­ђу­је. Пр­во се по­себ­ном алат­ком из ве­ћег ко­ма­да исе­че ма­њи, оно­ли­ко ко­ли­ко је по­треб­но. За­тим се че­ки­ћем са оштрим вр­хом кле­ше, па тур­пи­ја и та­ко да­ље док се не об­ли­ку­је же­ље­ни пред­мет. И док то не до­вр­ше на­гу­та­ју се по­при­лич­но пра­ши­не. Мо­жда ста­вља­ју не­ку кр­пу на уста док ра­де, али ми то не ви­де­смо.

Овако су алабастер обрађивали и древни Египћани

 И овако

 По­сле ове ма­ле пред­ста­ве ушли смо у про­дав­ни­цу. Ве­ћу у Егип­ту до­тле ни­сам ви­део, а и из­ло­же­ни пред­ме­ти су за­и­ста сјај­но об­ра­ђе­ни. Ве­ра је не­што пре­тра­жи­ва­ла, а ја сам на дру­гој стра­ни по­сма­трао ки­по­ве од ба­зал­та. Је­дан од про­да­ва­ца ме упи­та да ли бих хтео да ку­пим не­што.

– Не, са­мо гле­дам! – од­го­во­рих му, ма­да сам имао скри­ве­ну же­љу да не­што ку­пим, али сам се нећ­као.

Ве­ра до­ју­ри да се по­хва­ли шта је ку­пи­ла. Шест ча­ша за ви­но од тан­ко по­ли­ра­ног ала­ба­сте­ра са бра­он при­ме­са­ма. Те при­ме­се по­ти­чу од гво­жђа, об­ја­сни­ли су нам ма­ло пре они мом­ци ис­пред про­дав­ни­це.

– За­што ова фи­гу­ра има гла­ву жи­во­ти­ње? – упи­тах про­дав­ца ко­ји је и да­ље био у мо­јој бли­зи­ни оче­ку­ју­ћи да се пре­до­ми­слим.

– То је док­тор. Он вр­ши бал­са­мо­ва­ње те­ла и но­си гла­ву ша­ка­ла.

Ни­сам то до та­да знао. А мо­жда и је­сам ка­да сам чи­тао Хе­ро­до­та, али сам за­бо­ра­вио. Он је де­таљ­но опи­сао цео ри­ту­ал бал­са­мо­ва­ње. А на па­пи­ру­си­ма кад­год је при­ка­зи­ван овај ри­ту­ал при­сут­ни су оба­ве­зно има­ли гла­ву ша­ка­ла.

– Ко је ово? – упи­тах по­ка­зу­ју­ћи пр­стом на јед­ну ви­со­ку и ле­по об­ли­ко­ва­ну скулп­ту­ру.

– Рам­зес II.

– Ко­ли­ко ко­шта?

– Че­ти­ри сто­ти­не!

– То је пре­ску­по!

– Ко­ја је ва­ша це­на?

– Не знам.

– Ре­ци­те!

– Сто фун­ти!

Он се на­сме­ја.

– То је ма­ло! Зна­те ли ко­ли­ко тре­ба вре­ме­на да се на­пра­ви ова фи­гу­ра… – ре­че и ко­ли­ко тре­ба са­ти, али за­бо­ра­вих.

– Од ког је ма­те­ри­ја­ла фи­гу­ра на­пра­вље­на?

– Од ба­зал­та!

Узех фи­гу­ру у ру­ку. За­и­ста је би­ла те­шка.

– Ко­ли­ко има ки­ло­гра­ма?

– Око пет!

Ра­до бих је ку­пио. При­ме­рак је из­ван­ре­дан. Бо­љи је не­го ије­дан што сам их до та­да ви­део. Они ма­њи ни­су та­ко ле­пи и им­пре­сив­ни као овај што је ви­сок ско­ро по­ла ме­тра. Ка­ко га за­па­ко­ва­ти кад се бу­де­мо вра­ћа­ли, раз­ми­шљао сам ја док ме је про­да­вац убе­ђи­вао да ку­пим фи­гу­ру и ус­пут сма­њи­вао це­ну.

– Ево за сто фун­ти!

– Не, хва­ла! – од­лу­чих де­фи­ни­тив­но да је не ку­пим.

И ово ме­сто су ту­ри­сти из­гу­сти­ра­ли. Шта је ко хтео, ако је хтео да ку­пи, ку­пио је и иза­шао на­по­ље.

По­шао сам у ауто­бус ка­да ме пре­срет­ну је­дан од мо­ма­ка ко­ји су по­ка­зи­ва­ли ка­ко се об­ра­ђу­је ала­ба­стер.

– Mi­ster, mi­ster! Го­спо­ди­не, го­спо­ди­не!

По­гле­дах га.

– Pre­sent for you! По­клон за вас! – и про­тив мо­је во­ље угу­ра ми је­дан ка­ми­чак у ру­ку.

Ни­је ми био по­тре­бан ни­је­дан. Ал’, ‘ајд да га не увре­дим. За­др­жах ка­мен­чић у ру­ци. Ја их не са­ку­пљам ни успо­ме­не ра­ди. То је за Са­шу, мога друга из Шапца. Он во­ли да се замајава с таквим ка­ме­њем.

Ни­сам че­сти­то ни за­тво­рио ша­ку, а он угу­ра још је­дан, па још је­дан. Зна­чај­но ме је гле­дао у очи и будаласто се осме­хи­вао. Ја сам за­и­ста ми­слио да ми то по­кла­ња, јер они тог ка­ме­ња има­ју на то­не, и из кур­то­а­зи­је сам их при­мио.

На­јед­ном ре­че:

– Gi­ve me baks­he­esh! Дај ми бак­шиш!

У џе­пу ни­сам имао ни јед­не фун­те. Ве­ра је већ би­ла у ауто­бу­су с нов­цем, а не знам ни шта бих ра­дио с тим ка­ме­њем.

Тут­нух му на­зад све у ша­ку и ре­кох:

– No, thanks! Не, хва­ла!

Кад ауто­бус кре­те по­ка­јах се. Не због ка­ме­ње не­го због Рам­зе­са. Ипак сам га тре­бао ку­пи­ти. Но, сад је го­то­во. Иде­мо да­ље.

____________

Повезани текстови:

Бранко Станић – У ДОЛИНИ КРАЉЕВА (ПРВИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ДРУГИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРЕЋИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ШЕСТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (СЕДМИ ДЕО)