Жарко Јанковић: СТРАТЕШКО ПАРТНЕРСТВО СА ”КАВКАСКОМ АЛБАНИЈОМ”

     Актуелна  владајућа  коалиција  у  Србији  како  би  доказала  потпуни  континуитет  са  претходним  Тадићевим  режимом  наставља  и  на  спољнополитичком  плану  да  делује  у  духу  евроатлантског  и  неоосманског  геополитичког  вектора, што  је  за  Србију  и  њене  националне  интересе  крајње  погубно  и  штетно.

Између  осталог, тако  испаде  и  Азербејџан  наш  ”стратешки  партнер”. Да  ствар  буде  још  озбиљнија, појавило  се  и  Друштво  српско-азербејџанског  пријатељства, које  нас  је  крајем  фебруара  месеца  подсетило  на  ”азерску  Сребреницу”, на  дан  када  су  јерменске  снаге  током  рата  у  Нагорно-Карабаху  пре  20  година  наводно  масакрирале  преко  600  недужних  цивила  азербејџанске  националности. Шта  се  крије  иза  свега  овога?

Нема  сумње  да  Азербејџан  везују  само  лепе  успомене  у  вези  нас, почев  од  фудбалских, па  надаље. Остало  је  забележено  да  је  фудбалска  репрезентација  Азербејџана  остварила  своју  прву  победу  у  историји  у  некој  званичној  утакмици  управо  против  нас, још  док  је  била  заједница  Србије  и  Црне  Горе, а  Савићевић  селектор. Касније  је  уследило  подизање  међусобних  односа  до  неслућених  висина, а  све  у  нади  да  ће  неки  капитал  из  нафтног  Азербејџана  доћи  и  до  нас. Борис  Тадић  је  подигао  и  споменик  бившем  председнику  Азербејџана  и  оцу  актуелног  Хајдару  Алијеву, који  је  у  Бакуу  владао  све  до  своје  смрти, а  онда  га  је  његов  син  Илхам  Алијев  наследио  на  власти. Од  Азербејџана  су  стизале  паре  за  обнову  Пионирског  парка, разне  реконструкције, а  потписани  су  уговори  о  бројним  инфраструктурним  улагањима. Азербејџан  није  признао  једнострану  независност  Приштине  и  у  том  погледу  требало  би  ценити  њихов  доследни  став, иако  су  главни  турски  и  амерички  савезник  у  Закавказју  и  области  Каспијског  мора. Међутим, постоје  чињенице  које  нам  нимало  не  иду  у  прилог, јер  треба  бити  свестан  да  овде  није  само  реч  о  билатералним  односима  између  две  земље, Србије  и  Азербејџана, већ  их  треба  посматрати  у  ширем  геополитичком  и  геоекономском  контексту.

Историјски  назив  за  област  која  обухвата  и  територију  данашњег  Азербејџана  гласи  ”Кавкаска  Албанија”. Наиме, Арбанаси  воде  порекло  са  ових  простора  и  област  испод  Кавказа, од  Дагестана  у  Русији  па  до  границе  са  Ираном  уз  Каспијско  море  представља  њихову  постојбину. За  време  Хазарског  царства  преци  данашњих  Арбанаса  су  пресељени  на  Блиски  исток  и  обалу  Средоземног  мора, одакле  ће  их  населити  на  југ  Италије, углавном  на  територију  данашње  италијанске  области  Калабрија, док  су  ти  крајеви  заједно  са  Сицилијом  били  под  арапском  влашћу. Касније  ће  започети  борба  око  ових  територија  између  Нормана  и  Византије, а  то  ће  значити  насељавање  Арбанаса  на  територију  Балкана  и  њихов  долазак  у  данашњу  Албанију, најпре  у  околину  Драча, а  онда  и  даље  у  планине,  пошто  су  били  номадски  народ  и  бавили  се  сточарством. Тако  су  Арбанаси  крајем  11. века  дошли  у  данашњу  Албанију  и  јасно  је  да  они  са  Илирима, Дарданцима  и  Трачанима  немају  никакве  везе. ДНК  анализом  утврђено  је  да  Арбанаси  воде  порекло  са  Блиског  истока  и  да  су  етнички  најсличнији  кавкаским  народима. Сам  назив  Азербејџан  корен  има  у  персијском  фарси  језику  и  значи  ”чувари  свете  ватре”. У  древној  Персији  у  зороатријској  религији  култ  ватре  и  његово  поштовање  је  најпознатији. Очигледно  су  ову  област  на  управу  добијали  они  сатрапи  који  су  у  древној  Персији  чинили  свештенички  сталеж. Територија  данашњег  Азербејџана  била  је  у  саставу  Персијског  Царства  још  од  времена  Дарија. Касније  су  се  владари  и  освајачи  мењали, од  Александра  Великог  до  Османлија  и  поново  Персије, у  којој  је  тада  религија  био  шиитски  ислам, па  до  Русије  од  средине  прве  половине  19.  века.

Данашње  становништво  Азербејџана  је  турско-монголског  порекла  од  периода  када  су  те  крајеве  запосели  Турци  Селџуци, а  касније  и  Тамерлан. Пошто  су  Османско  и  Персијско  царство  често  водили  ратове, област  Азербејџана  поново  се  нашла  у  саставу  Персије, што  је  утицало  да  становништво  турског  порекла  у  већини  прими  шиитски  ислам. Током  20-тих  година  19.  века  трају  руско-персијски  ратови. На  позив  потлачених  хришћана  Грузије  и  Јерменије  који  траже  помоћ  и  заштиту  од  руског  цара, Русија  прелази  Кавказ  и  води  ратове  против  Османлија  и  Персијанаца. На  крају, утврђује  се  нова  граница  Русије  по  којој  данашња  Грузија, Јерменија  и  Азербејџан  улазе  у  њен  састав. Тек  крајем  19.  века  разнородна  туранска  племена  на  територији  Азербејџана  почињу  са  националним  буђењем, да  би  до  формирања  Азербејџана  као  совјетске  републике  и  стварања  истоимене  нације, као  и  стандардизовања  језика  дошло  тек  20-тих  година  у  СССР-у. За  разлику  од  древних  народа  Грузина  и  Јермена, Азери  тек  у  Совјетском  Савезу  стичу  националну  еманципацију. На  жалост, између  Јермена  и  Азера  влада  велика  нетрпељивост  и  имају  сада  већ  дугу  историју  сукоба. Када  су  год  Јермени  били  изложени  прогонима, погромима  и  на  крају  и  геноциду  1915. године  од  стране  Турске, муслиманско  становништво  Азербејџана  је  узимало  своје  учешће  у  сукобима  са  Јерменима. И  у  Совјетском  Савезу  проблеми  између  њих  су  били  велики, а  главни  је  везан  за  област  Нагорно-Карабаха, историјски  јерменску  територију  која  је  припојена  совјетској  републици  Азербејџан  одлуком  бољшевичких  власти. Многи  не  знају  или  не  памте, да  је  распад  СССР-а  почео  још  1987. године  првим  сукобима  између  Азера  и  Јермена. Тада  су  Јермени  који  су  живели  у  неким  градовима  у  Азербејџану  доживели  погроме, убијања, злостављања, избацивања  са  посла  из  кућа  и  станова, док  је  помахнитала  руља  кренула  са  линчом  свих  који  имају  јерменска  имена. Тада  се  на  челу  комунистичке  врхушке  Азербејџана  налазио  исти  човек  којем  је  Тадић  подигао  споменик  у  Београду, а  Николић  му  у  Бакуу  полагао  венац  на  гроб. Горбачов  и  тадашња  власт  у  Совјетском  Савезу  реаговали  су  слично  као  и  Иван  Стамболић  према  Србима  са  Косова  и  Метохије. Јермени  су  били  толико  очајни  и  резигнирани  да  је  сама  Јерменија  најавила  скори  излазак  из  СССР-а. Данас  се  зна  да  је  овај  сукоб  у  Азербејџану  инспирисан  и  споља  и  изнутра  и  да  је  неко  проценио  да  ће  то  бити  иницијална  каписла  за  разбијање  Совјетског  Савеза. Све  је  то  подржано  од  стране  Горбачова, а  млака  реакција  званичних  органа  довела  до  свеопштег  разочарања  у  државу  и  подстакла  догађаје  који  ће  уследити. После  распада  СССР-а  избија  отворени  рат  између  Јермена  и  Азера  око  Нагорно-Карабаха  где  јерменско  становништво  одбија  да  живи  у  независном  Азербејџану, поучено  скорим  историјским  искуством. Јермени  побеђују  и  од  тада  је  Нагорно-Карабах  фактички  независан  од  Бакуа, али  не  и  међународно  признат. За  сада  је  на  снази  примирје  и  тежња  да  се  до  решења  дође  преговорима  уз  поштовање  међународног  права. САД  и  Турска  постају  главни  савезници  Азербејџана  који  постаје  саставни  део  америчке  стратегије  о  ”великом  Блиском  истоку”. Богата  налазишта  нафте  и  гаса  поред  Каспијског  мора  доводе  америчке  и  британске  компаније, а  сам  Вашингтон  се  не  обазире  много  на  људска  права  и  демократију  у  Азербејџану. Систем  владавине  је  доминантно  једнопартијска  председничка  република  на  челу  са  династијом  Алијев. Сирија  и  Северна  Кореја  су  за  САД  део  ”осовине  зла”, а  Азербејџан  им  је  пример  ”младе  кавкаске  демократије”. Под  влашћу  Хајдара  Алијева  Азербејџан  су  напустили  скоро  сви  који  нису  Азери. Пола  милиона  Руса  који  су  ту  живели  морали  су  да  оду, иако  су  представљали  најобразованији  и  интелектуални  део  становништва. Ни  њима  ни  Јерменима  живота  није  било  у  ”демократији”  Хајдара  Алијева. Таква  би  судбина, можда  и  гора  дочекала  и  Јермене  у  Нагорно-Карабаху  да  се  нису  одбранили. Азербејџан  је  уз  Грузију  главна  окосница  америчке  антируске  осовине  на  Кавказу. Ту  је  и  пројекат  гасовода  ”Набуко”, који  је  доведен  у  питање  услед  неисплативости, а  он  је  и  конкурент  пројекту  ”Јужни  ток”. Азербејџан  је  исто  тако  врло  важна  карика  у  антииранској  коалицији  коју  САД  и  Израел  припремају. На  северозападу  Ирана  налази  се  ирански  део  Азербејџана  где  живи  више  Азера  него  у  држави  Азербејџан.
На  ову  националну  мањину  амерички  планери  се  ослањају  да  би  могла  да  одигра  важну  улогу  у  унутрашњем  разбијању  Ирана  и  изазивању  сукоба  уз  помоћ  Бакуа. У  самом  Бакуу  се  већ  међу  политичарима  чује  мишљење  да  треба  променити  Устав  Азербејџана  и  државу  назвати  ”Северни  Азербејџан”, алудирајући  да  је  онај  ”јужни”  под  ”иранском  окупацијом”, да  треба  да  га  ”ослободе”  и  уједине  се  у  ”Велики  Азербејџан”.

Из  свега  овога  јасно  је  да  Србија  може  и  треба  да  развија  пријатељске  политичке  и  економске  односе  са  Азербејџаном  у  билатералном  смислу, али  ништа  више  од  тога. Дугорочно  и  геополитички  гледано, наши  су  интереси  највећим  делом  у  супротности  са  Азербејџаном, а  што  је  по  нас  још  опасније, не  ради  се  само  о  међусобним  билатералним  односима  две  земље, већ  иза  свега  стоје  дуге  сенке  Вашингтона  и  Анкаре  које  настоје  да  Београд  и  Баку  увежу  у  своје  интересе. Главни  правац  америчког  продора  у  срце  Евроазије  и  опкољавање  Русије  ”прстеном  анаконде”  као  и  зауздавање  и  опкољавање  Кине  иде  управо  правцем  Балкан – Црно  море – Кавказ – Каспијско  море – Средња  Азија. То  је  и  правац  америчких  и  западних  војних  интервенција  и  покушај  стварања  ”проширеног  Блиског  истока”  где  и  турски  неоосманизам  види  свој  интерес. Овоме  треба  придодати  и  борбу  за  неоколонизацију  Африке  и  сва  она  ”арапска  пролећа”  која  су  део  нове  глобалне  агенде  англоамеричке  Империје. За  Србију  је  ова  геополитичка  оријентација  катастрофална. Сама  Србија  ће  бити  разбијена  на  Подунавски  део  под  контролом  германског  континентализма  и  неоосмански  део  под  контролом  Турске. ”Репубљик  Косове”, ”пријатељи  Санџака”, ”Прешевска  долина”, ”Република  Војводина”, ”Влашко  питање”, све  је  то  део  исте  стратегије  разбијања  Србије  и  српског  народа. У  току  је  велика  борба  и  за  будуће  трасе  гасовода  и  нафтовода  и  њихову  контролу, јер  ко  буде  то  контролисао  контролисаће  и  тај  део  света (сетите  се  Трећег  енергетског  пакета  ЕУ  и  зашто  је  донет), на  енергетском  ”путу  свиле”. САД  и  ЕУ  спремили  су  за  претходну  власт, а  и  ова  власт  у  Србији  спроводи  исту  агенду  за  своје  западне  менторе, по  којој  Србија  треба  да  се  повезује  у  оквиру  евроатлантских  структура  са  државама  попут  Румуније, Грузије  и  Азербејџана, јер  су  оне  ”пријатељске”  и  нису  признале  независност  Приштине. Циљ  је  одвојити  Србију  од  Русије  и  обесмислити  руску  подршку, јер  испада  да  су  нам  Букурешт, Тбилиси  и  Баку  већи  пријатељи  него  Москва. Азербејџан  због  тога  не  жали  петро  доларе  како  би  финансирао  ову  бедну  геополитичку  проституцију  Тадића, Николића, Дачића, Динкића  и  Вучића  која  је, као  што  сам  претходно  већ  објаснио, дугорочно  погубна  и  уништавајућа  за  Србију  и  води  нас  у  антируску  коалицију.

Колико  званична  Румунија  води  ”пријатељску”  политику  према  нама  довољно  показује  њихов  покушај  својатања  припадника  влашке  мањине  и  жестоку  медијску, пропагандну, НВО  и  осталу  кампању  у  покушају  ”романизације”  Неготина  и  Тимочке  Крајине. Показују  аспирације  и  према  Банату, а  за  то  време  положај  Срба  у  румунском  делу  Баната  и  Темишвару  све  је  гори  и  све  је  присутнија  асимилација.

Иза  Азербејџана  наступа  Турска, чији  нам  министар  спољних  послова  Ахмет  Давутоглу  већ  поручује  да  су  некад  Сарајево  и  Дамаск  били  у  истој  држави. Грузија  се  полако  ослобађа  оног  американизованог  манијака  Сакашвилија, али  већ  је  претрпела  толику  штету  због  антируске  оријентације  и  простор  за  извлачење  из  америчког  загрљаја  им  је  толико  сужен, да  се  тешко  скоро  може  очекивати  видљива  промена  њихове  оријентације. Да  ствар  за  нас  буде  још  погубнија, Александар  Вучић  је  по  повратку  из  Велике  Британије  очигледно  добио  конкретан  задатак  у  виду  рушења  Милорада  Додика  у  Републици  Српској  кроз  стварање  и  финансирање  некаквог  ”прекодринског  ДОС-а”. Не  ради  се  ту  о  Додику, нити  о  ”борби  против  корупције”, у  коју  се  Додикова  власт  сигурно  добрано  уплела, већ  је  реч  о  довођењу  корумпираних  проамеричких  послушника  који  ће  припремити  терен  за  ”Дејтон  2”, у  виду  рушења  Републике  Српске  и  централизације  БиХ. На  руку  им  иде  и  актуелни  сукоб  и  свађа  између  две  најјаче  странке  у  Републици  Српској  СНСД-а  и  СДС-а, као  и  тешка  економска  ситуација  и  растућа  незапосленост. И  баш  сада  Вучић  изјављује  како  му  прете  смрћу  и  да  тек  сада  креће  у  још  оштрију  борбу  против  корупције,  најављујући  нова  спектакуларна  хапшења. Крајњи  Вучићев  циљ  је  спровођење  удара  на  Републику  Српску  и  њено  рушење  по  налогу  његових  англосаксонских  ментора. Напредњаци  у  РС  са  Чавићем, Иванићем, Михаљицом  и  многим  другим  политички  похлепним  маргиналцима  већ  праве  ”прекодрински  ДОС”. Давутоглу  се  задовољно  смешка, а  Илхам  Алијев  из  Бакуа  не  жали  долара  и  евра  да  подржи  коалицију  Николић-Вучић-Дачић-Динкић  за  уништавање  Србије  због  датума  као  и  евроатлантску  ”политички  коректну”  опозицију  Ђилас-Јовановић-Пајтић-Чанак, која  чека  неку  своју  шансу  ”на  клупи  за  резервне  играче”  на  политичкој  сцени  Србије.

Са  овом  понижавајућом  и  погибељном  политиком  ”наших  европејаца”  мора  се  под  хитно  престати. Судбина  Србије  и  српског  народа  је  у  питању  и  ако  наставимо  са  оваквим  промашајима, а  рекао  бих  и  свесном  издајом  домаћих  евроунијата, прети  нам  опасност  да  нам  Даватоглу  једног  дана  каже: ”Друмови  ће  пожелети  Срба, али  Срба  нигде  бити  неће”. Отаџбина  је  у  опасности!