СРБИ СА КОСМЕТА: ИМА ЛИ КРАЈА НАШЕМ ПОГРОМУ?!

Поруке Срба који живе на Косову и Метохији, са Трга браће Милића из Косовске Митровице, девет година од мартовског погрома 2004. пренели смо у тексту У Косовској Митровици обележена девета годишњица од мартовског погрома над Србима (видео)

19.03.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

Бобан Ковачевић, секретар ДССС „Г. С. Шчербина“:

Драга браћо и сестре помаже Бог. Окупили смо се данас да у организацији НП Отаџбина, ДССС „Г. С. Шчербина“ и Покрајинског одбора удружења потомака ослободилачких ратова Србије 1912-1920, обележимо девету годишњицу од погрома над србским народом на Косову и Метохији. Тог 17. марта 2004., за само два дана дивљања албанских терориста страдало је осморо Срба, 143 је повређено, а двоје се још увек воде као нестали. Из србских домова протерано је више од 4012 људи, етнички је очишћено шест градова и девет села, порушено, запаљено или тешко оштећено је 935 србских кућа, десет школа, Домова здравља, пошта… Срушено је, запаљено или тешко оштећено 35 србских светиња, од чега 18 споменика од посебног културног значаја. У поподневним сатима погрома пале су и прве жртве: наши суграђани Боривоје Спасојевић и Ана Тучев. Обоје су били мета албанских снајпериста.

Погром који се десио на данашњи дан није први, од Косовског боја кренуло је расељавање Срба из Старе Србије, а потом и две велике сеобе. Прва, која се одиграла 1690. на чијем челу је био Пећки патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић и друге под патријархом Арсенијем Четвртим Јовановићем, када су Срби кренули у Аустрију 1970.
1878.-1912, Призренске лиге, а све у циљу истребљења србског становништва или његовог протеривања са овог простора.
Треба ли да вас подсетим на „Албанску голготу“, која је устаљен назив за повлачење србске војске и прогнаних цивила, преко завејаних планина Албаније и Црне Горе у зиму 1915-16.
1945. комунистичке власти забрањују повратак у рату протераних са својих огњишта.
Ништа друго до погром није изградња језера Газиводе 1977. које је циљано подигнуто на чисто србској земљи, и чак проширено на територију уже Србије. Поплављено је више села, а стотине породица расељено.
1981. имамо демонстрације и паљење Пећке Патријаршије, а 1996. почињу напади тзв. ОВК, коју је чак и америчка администрација тада сврстала у терористе, али је 1998. отворено заступала њихове интересе.

Има ли краја нашим погромима? И да ли је овај који данас обележавамо и последњи? Нажалост – није.
2010. са нашег Косова и Метохије, а на захтев НАТО налогодаваца, протерани су њима непослушни Владика Артемије и монаштво, који су били духовни стубови нашег народа на овим просторима, а и шире. Када се стубови сруше, шта нама онда преостаје?

***

Небојша Јовић, председник СНВ Косовска Митровица:

Браћо и сестре, данас, девет година од погрома 2004. године, хтео бих само да упутим једно појашњење, очигледно они то не знају и треба их с времена на време подсетити, међународну јавност и ја бих рекао пре свега српску јавност, да НИКО и словима подвлачим – НИЈЕДАН од починилаца ових крвавих злочина терористичког акта – нит је ухапшен, нит је процесуиран, нити осумњичен. Можда је био осумњичен неко у канцеларији, али је конкретно кад треба да се нешто уради на њихову одговорност, то није урађено до дана данашњег.
17. марта смо били изложени оном што се дешавало, то није био први дан, и то није био први погром,  ми знамо да имамо погром и 1998. године, и 1999. године, да не помињем, јер, у овом времену мислим да треба што мање причати а што више радити, али неке ствари морамо поновити иако сви кажу да их знају.
Од починиоца, и УНМИК и КФОР и наша држава ЗНАЈУ имена починилаца, ми смо им доставили, само ћу навести Кадри Весељија који је снимљен и усликан како је износио аутоматске пушке да се пуца на Србе, могуће да је и он један од тих убица који су убили Србе на северној страни КМ, нико од њих процесуиран није. Албанци то неће учинити, међународна зајеница нажалост неће учинити, не знам само зашто наша држава то не ради.
Помињем нашу државу јер се руководим оним да за било који проблем у свом дворишту крив је ваш домаћин, па тек онда кад рашчистите са вашим домаћином можете разговарати са другима. Није ми јасно да од стране Србије на неки начин буду аболирани трговци људима, људским органима, да с њима разговарају, уважавају их, да се одаје пуно поштовање, док се с друге стране Срби процесуирају, Срби хапсе, Срби прогањају, и држава Србија српски народ на северу Косова слаби.
Не желим данас ово да политизујем ни на који начин, али политика је ушла у наше домове и политика је та која нас може отерати са ових простора.
2004. године извршен је један погром који нико не сме заборавити, други погром, или можемо назвати полупогром, али један злочин свакако организован у Приштини, ја мислим да је у садејству УНМИК-а и Приштине, морамо се сетити 17. марта 2008. године, и мислим да ни Косовска Митровица, ни Звечан, ни Лепосавић, ни Зубин Поток не смеју заборавити младог Ћућу, студента који је остао без ока тога дана. Не смемо заборавити младића, нећете ми замерити не могу да се сетим презимена овог тренутка, коме је луди снајпериста тада снајперским метком пола мозга избио из главе, и све ране које су тога дана све учиниле да сачувају овај град, не желећи ником зло да нанесу, никоме, желећи само да одбране свој народ, своје куће, своју отаџбину и своју цркву на овим просторима. Зато бих замолио да се и њима мало посветимо, да њих не заборавимо.
Оно што бих данас да скренем пажњу је да осим првог погрома 2004. и тог другог погрома 2008., ја се плашим да нама следи и трећи погром – овог пута нажалост у режији наше државе.
Не желим ништа да причам против државе, не желим ништа да причам против било ког чиновника или председника наше државе, о томе сам рекао више пута, али ако државе поједини нас воде у „независно Косово“, ако нас воде у истребљење, ако нас воде у нови погром, онда је наша обавеза, колико год се неко плашио, колико био добар с неким или не, да јасно каже – ми то не смемо и не можемо прихватити.
Не смемо упасти у замку која се ових дана води кроз медије, а врло је опасно, неко мисли да је наивно, када се прича о некој победи, ту је најгласнији наш домаћин како себе назива председник, господин Николић, који каже да ће Приштина морати да попусти, да ће Београд однети победу над Приштином, да ће Приштина коначно бити поражена да први пут учини нешто што не жели.
Не, господо. Господине Николићу, обраћам се државном врху, ВИ СТЕ ИЗДАЛИ Косово, ваши споразуми који су на помолу, ви сте издали територију, то што сада водите битку неку, то је битка само како да живе Срби наводно на Косову и Метохији. Па није Косово и Метохија Аустралија, није Либан, није Ангола, да се ви борите за боља права Срба, да Срби имају већа права.
Ово је још увек држава Србија, тако ће и остати, ми смо још увек држављани Републике Србије, и њихова је Уставна обавеза да бране и одбране – и овај народ и ове просторе.
Сваки онај који је издао, а издаја је у току, није потписана али се исписује, морамо реаговати пре него што буде касно.
Свака изјава, треба да знају и председник Владе и председник државе, и подпреседник и цело државно руководство, и свако ко представља иоле јавну функцију,  да велеиздајство и огрешење о Устав не застарева. То не значи дал` ће они бити на власти 4, 8, 12 година, то ће их стићи кад-тад! А није наше да чекамо да их Бог казни, морамо ми учинити – не да их казнимо – већ да их спречимо, да спасимо и душе њихове а да спасимо и слободу њихову.
Јер, врло је опасно, та прича „добићемо аутономију, добићемо већа права“…
Само ћу једну ствар навести, није то тема али по мени је врло битно, да свака аутономија, која год ми права имали, она се могу укинути после шест месеци, годину дана, годину и по, на сасвим легалан и легитиман начин – простом већином у албанском парламенту. Тако да господо, чувајте ви територију, не причам само о северу Косова, причам о целој територији Косова и Метохије. Ако сте продали једну Месну заједницу, починили сте чин велеиздаје. Ако продате цело Косово чините чин велеиздаје. И ТО СЕ МОРА СПРЕЧИТИ САДА И ОДМАХ.
Е, сад, како спречити? Не причама, не декларацијама, не кукањем, ја позивам заиста по мени једину странку која се бори за останак Србије на Косову, а то је Демократска странка Србије, позивам Двери српске, позивам Образ, позивам СНП, све патриотске организације – да учине нешто конкретније. Јер нама на северу Косова, јер нама на Косову и Метохији уопште не треба ни кукњава, ни лелек, ни самилост, храбри смо ми, можемо, али не можемо сами!
Зато тражимо од њих да нешто конкретно ураде: не декларацијама, не причама у праламенту, једноставно господо, моја порука је, некакав предлог – блокирајте парламент, блокирајте Уставни суд, друго је кад грађанин блокира, друго је када посланици блокирају. Посланицима ће се лакше придружити људи и више се можда охрабрити.
Значи, мора да стане политички живот ако је велеиздаја на делу. Када се потпише велеиздаја – онда ће бити касно.
Можда се и тад одбранимо, али ме страх да ће бити касно. Зато, осим странака, осим патриотских организација, позивам СПЦ која мора учинити много више и конкретније, јер се ради не само о губитку територије, не само о губитку душа наших, ради се о губитку историје, ради се о губитку дела Цркве. Јер Црква је утемељена управо на Косову и Метохији, изгуби ли Косово и Метохију плашим се пољуљаће се темељи Цркве, морају бити много тврди, много конкретнији.
Позивам САНУ да се не понаша као Геронтолошки завод који не зна о чему се ради, то треба да буде врх, то треба да буде крем нације, најпаметнији, најумније главе у нацији. Не могу да се праве да не знају о чему се ради! Значи, не баве се само науком, не баве се само уметношћу, баве се пре свега опстанком и бољим животом србске државе и србског народа.
Позивам Удружење књижевника, чувену Француску 7, која је знала да буде нека перјаница у борби србства за остваривање својих права – не угрожавамо никога желимо само да сачувамо ово што је наше.
Зато и вас молим, сетите се, било је издаје 1999, било је покушаја издаје 2002, и 2004, и 2008, 2011, 2012 итд… такав нам је усуд изгледа.
Али, оно што сам рекао није можда сваки пут, или можда никад није држава са нама, али јесте Господ Бог са нама и не смемо то да издамо, морамо само да будемо јединствени. Могу они потписати да дође и албански суд, и тужиоци, полицајци, и гранична полиција, цариници, али како да пређу они на север? Значи, будемо ли јединствени можемо све заједно, толико су пута покушали  – ако ми покажемо да је то немогуће организовати на терену, нема тог плана који се не може кориговати. Значи, овог тренутка све зависи од нас!
Желим да позовем србску јавност и пре свега србски народ који је страшно заспао у централној Србији, који више личи, без увреде, на зомбије, живе али мртве људе, да се пробуде, да сачувамо оно што је наше. Јер, колико данас Космет, сутра Рашка област, прекосутра Војводина, након тога Источна Србија и више Србије нема. А Србија мора и `оће опстати.

***

Игор Војиновић, Председник НП Отаџбина:

Даме и господо, браћо и сестре, данас смо поново овдје, као и тога 17. марта 2004. године. Сви ми исти, који смо били и тада ту, и данас смо овдје.
Али, ни онда ни данас, са нама нису неки који се представљају да су наши представници по Европској унији, они који у име наше, у име српског народа, у име Косовске Митровице, Косова и Метохије, у име државе Србије, потписују некакве споразуме са шиптарским терористима и бјелосвјетским моћницима.
Гдје су били 17. марта 2004. године неки од њих? Једни су били у паралелним шиптарским институцијама, други су били у „кући смећа“ у Београду, трећи су били исто по Београду у некаквим невладиним организацијама, које већ преко двадесет година черече овај несрећни српски народ.
И данас, послије свега, као да им је мало потока српске крви, као да им је мало Јасеновца, као да им је мало Јадовна, као да им је мало Косова, они би опет да изазову нови погром. Они би на овај тужни дан, када су људи пребијани, протјеривани, убијани, када су куће паљене, када су цркве и манастири горјели, они би данас да у Косовској Митровици држе концерт, они би данас да у Београду држе концерт. То су изгледа неки који су навикли преко партизанских филмова, да пјевају и да гину, за нечије туђе идеале.
Зато, они мора да знају и читав свијет мора да зна, ти нису представници српског народа. Они су представници режима који су наметнути овдје српском народу. Они немају права да поништавају државу Србију на овом простору. Они немају права да пљују на српске жртве. Они немају права да се у име својих и наших потомака и својих и наших предака одричу Косова и Метохије.
Можете чути на свим медијима, свуда у јавности, да преставници Владе Србије кажу да немају куд више да попусте. Значи, на све су пристали!
Можете чути такође у јавности да преставници овог несрећног режима кажу да имају чврст став од кога немају намјеру да одступе. Значи, они су чврсто одлучили да нас предају шиптарским терористима!
Није овдје проблем у представницима шиптарског народа, овдје је проблем у представницима режима, који излазе у сусрет свим захтјевима непријатељске Европске уније, НАТО пакта и шиптарских терориста.
Зашто би нас као Србе подржавао било ко, Русија, Грчка, Белорусија, када неки у име нас се одричу Косова и Метохије? Како може неко у име свих нас да каже да је добро да добијемо некакву аутономију у заједници у шиптарској парадржави?
И да онда њихов представник, који себе зове „председником републике“, оде у Белорусију и каже да су то наши велики пријатељи које смо одликовали, а он исти је увео санкције Белорусији?!
То лудило које нам се намеће из Европске уније, то спиновање, то обесмишљавање – мора да престане! Мора да престане због тога да бисмо опстали и остали! Нема останка и опстанка Србима на Косову и Метохији уколико нема државе Србије!
Сви они који мисле да ће се богатити или наћи срећу у шиптарским институцијама грдно гријеше.  Ако мисле да ће на туђој крви зарадити и прославити се и ту грдно гријеше. Најбитнија ствар у свему томе је да мора да знају да се издаја не исплати. Свака се издаја кажњава. Можда не сад, можда не сутра, али прекосутра сигурно.
Пред Богом ће одговарати, одговараће и пред народом.
Живјела Србија, живио српски народ, живјела Русија!

***

На крају су чланови породица, представници родољубивих организација и покрета, положили цвеће на споменик страдалима у последњем рату.
Породица Спасојевић, ССНО Срби на окуп, Двери српске, Потомци ратника 1912-1920, Српска радикална странка, и Демократска странка Србије…