ИСКОРЕЊИВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ ПОМОЋУ ЈАПАНАЦА

Овај текст не пишемо „због Јапанаца“, него због Срба. Због српске склоности ка олаком наседању на подвале којима се служе искорењивачи ћирилице, па нам јапанску праксу коришћења четири писма нуде као „доказ“ да у вишеазбучности „нема ничега лошег чим и Јапанци“…

19.03.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

То што Јапанци користе чак четири писма за свој језик, није никаква „предност“, „надмоћност“, „усавршеност“ „напредак“, „досетљивост“ коришћења вишеазбучја. Напротив! Они у истом тексту употребљавају до четири писма, према потреби, јер су на то принуђени из нужде и невоље, јер им ни једно писмо самостално не завршава посао! Код њих се не ради о алтернативној употреба вишеазбучја, (избор између више писама) која се од Новосадског „договора“ намеће Србима, него о истовременој паралелној употреби четири писма у истом тексту, јер им ни једно самостално писмо не омогућује записивање целокупног речничког фонда њиховог језика! Свако од та четири писма им омогућује записивање само одређених делова укупног речничког фонда! Дакле, ни мало „отмена“ околност, коју ни један други језик не познаје! Нудити јапанску праксу вишеазбучја као „пример за Србе“ је исто као када бисте младићима и девојкама врхунским спортистима понудили да своје здраве ноге – замене протезама! „С коња на магарца!“

У јапанском језику се користе четири писма:

1) Канџи = кинески идеограмски знаци, првобитно и почетно писмо јапанског језика. Има 1906 знакова. Најранија позната појава овог писма у Јапану је 57. г. наше ере.

2) Хирагана = прво допунско јапанско слоговно писмо за јапанске речи за које нема канџи. Комплетна слоговна хирагана састоји се од 48 знакова:

     – 5 самогласника,

     – теоретски, 45 сугласничко-самогласничких јединица, које се састоје од 9

        сугласника у комбинацији са сваким од 5 самогласника, од којих:

         3 се не користе („ји“, „је“, „ву“), 2 се изговарају као самогласници („ви“ и „ве“)

         и застарели су у савременом јапанском језику,

    – 1 („во“) се у савременом јапанском обично изговара као самогласник „о“, и очуван  

       је у само једном практичном случају,

    – 1 самостални сугласник.

Појавила се 471. г. наше ере. У почетку, сваки слог хирагане је имао више од једног знака. Од 1900. г. за сваки слог овог писма остављен је само по један знак.

3) Катакана = друго допунско јапанско слоговно писмо за речи страног порекла. Израдили су је будистички монаси у раном периоду  Heian између 794. и 1185. г. наше ере.

4) Ромаџи = „римски знаци“, латинска абецеда, за страна имена ( за Јапанце) или имена великих јапанских фирми да би странци могли да их приближно правилно изговоре.

Деца почетно описмењавање врше на хирагани.

Ево како изгледају три од четири јапанска писма, пошто нам је латинска абецеда већ позната:

Канџи, 2230 кинеских знакова првобитног јапанског писма

                          Хирагана 

                 Катакана

Железничка станица Токио: канџи, катакана, ромаџи.

Четири писма у истом тексту

Ево шта о јапанској пракси четвороазбучја каже наш сународник из Америке, велики поштовалац српског језика и ћириличног писма, велики светски путник и познавалац више страних језика:

„Драги господине Филиповићу,

Ваша констатација да ниједно од три јапанска писма не „завршава посао“ је сасвим тачна. Јапанци су од Кинеза преузели сликовно писмо које они зову кан-џи (дословно: кинески лик или карактер) али су убрзо схватили да је немогуће у потпуности да задовоље инфлексије и друге карактеристике јапанског језика, као што, на пример, енглеска или норвешка, па чак ни пољска латиница, не би задовољиле српске потребе.

У 9. веку наше ере, у Јапану су измишљена још два састава слоговних знакова да би се задовољиле потребе јапанског језика. Ти састави се зову кана хира-гана и ката-кана (гана и кана су иста реч са различитим инфлексијама, то јест „га“ が и „ка“ か, баш као што је случај са „ши“ и „џи“, што није могуће у кан-џију, кинеском писму).

У неку руку, канџи је страно писмо, али је прилагођено јапанском, па према томе није као хрватска латиница која је у потпуности прихваћена без промене у српском, па према томе нема ни ауторске ни било које друго српско обележје.

Хира-гана и ката-кана су слоговне азбуке којима се може писати јапански и без кан-џија, као што српски може да се пише искључиво латиницом (не само хрватском), или било којим другим писмом, ако се мало прилагоди српским потребама, као што је био пример арабице.

Хтео бих само да додам да се на кане може гледати као на српска ћирилична слова која не постоје у другим ћириличним азбукама. И кане и наша слова су додата да би се „завршио посао“ и представљају не засебне азбуке него интегралне делове јединственог националног писменог састава.

Јапанска латиница је енглеска и никоме не пада на памет у Јапану да ту латиницу зове „јапанском“. Тако ни хрватска латиница није српски изум нити српски труд да би заслужила да се крсти српским именом.

Разлог зашто се српски донедавно писао искључиво ћирилицом је добрим делом културно предање, то јест „традиција“, која одсликава православни идентитет српскога народа и у складу је са српском књижевном баштином.

Исти принцип важи и у јапанском, где је кан-џи званично писмо које се само допуњава хираганом и катаканом.

Врхунац писмености у Јапану је бити у стању исписати све на кан-џију.

Веома мало људи је у стању да тако нешто учине, јер је потребно знање хиљадâ знакова и њихово символично значење. Обзиром да у јапанском постоји само мали број гласова а огроман број ликовних карактера, веома је важно да се ти карактери слажу не само по гласу него и да су хармонично у складу са сликовним значењем, што је веома тешко.

Једна димензија јапанског позоришта је управо основана на том умећу – где се често наилази на игру речи и ликовних значења. Тако на пример један принц се зове истим именом као и други, али име онога првог се пише ликовним знаком који значи нешто достојанствено, херојско, добро, док се име онога другога пише другим кан-џијем који има ликовну вредност ђубрета или нечег црног и лошег, злог итд. иако се изговара исто као и прво.

Природно, огроман део јапанске позоришне уметности није могуће превести на друге језике управо зато што други језици немају сликовну вредност у азбуци. Кинези би највероватније разумели разлику у значењу карактера, али их не би изговарали као једно те исто име, па би се тај елемент изгубио и у преводу на кинески.

Друга је чињеница да је данашњи јапански кан-џи махом јапански, јер се нови ликови непрестано стварају и повлаче из употребе. Старије генерације Јапанаца још увек пишу застарелим кан-џи системом који је неразумљив новијим поколењима. Зато постоји још један систем писања који се зове „фуригана“ (у ствари јапански као ни српски нема глас ф него само х – а у је мукло, тако да је стварно име хури-гана). „Фуригана“ је

кан-џи са малим кана слоговима. Тиме се деци омогућава да изговарају кан-џи ликове који им још нису познати, који се ретко употребљавају, или који су застарели или избачени. Еквивалент „фурагане“ у српском била би употреба предвуковских слова како би се задржао оригинални облик текста, на пример Петар Петровићъ Нѣгошъ „Горскій Вієнацъ“, који данас вероватно 99% Срба не би умело да прочита.

Данашњи јапански кан-џи је исто толико „туђ“ колико је ћирлица „грчка“. Према томе, упоређивати кан-џи са хрватском латиницом је смешно. Јапански кан-џи има огроман број чисто јапанских ликова који су нечитљиви и непознати у кинеском (на пример „но“ – の, што значи „од“, као на пример „моје“ или „ја од“ 私の  ).

Многи јапански кан-џи ликови неретко изгледају као кана али нису кана. Тако да је било какво поређење непотребног српског двоазбучја са јапанским начином писања само израз тоталног незнања и неразумевања.

Латиница се у јапанском употребљава само као начин пресловљавања да би странци могли да изговарају јапанске речи, као на пример имена великих предузећа. Јапанска проза се никада не пише латиницом. Нема јапанских књига на латиници!

Надам се да сам Вам довољно објаснио. Ако имате још нека питања у вези са тим, слободно ми се обратите.

С поштовањем“…

Хвала нашем сународнику на овом приказу. Ми заиста немамо могућности да ове чињенице сазнамо, осим од људи који су лично видели ове ствари у пракси.

Да будемо сликовити. Људи су некада најважнији животни посао – жетву пшенице – у најважнијем људском занимању – производњи хране, земљорадњи – обављали коришћењем разних алатки у разним фазама жетве. Српом су пожњели стабљике пшенице, вилама су садевали пшеницу у гумна, колима су превозили пшеницу до свог домаћинства, дворишта,  сточном снагом (коњима, говедима) су вршили кружно гажење прострте пшенице због „вршидбе“, одвајања зрна од класа и сламе, ситима, решетима су вршили просејавање и распрашивање зрневља, које је тек тада могло да се скупи у џакове, одвезе у воденице, ветрењаче или друге млинове да би се добио коначни производ неопходан људској исхрани – пшенично брашно! Данас комбајн „прошета“ њивом и у једном даху обави све ове побројане радње пре млевења.. Јапанска пракса коришћења четири различита писма за записивање свог језика у истом тексту је употреба више алатки у „предкомбајнској жетви“, а коришћење само једног писма за целокупни речнички фонд једног језика је  „коришћење комбајна за жетву“.  Понуда Србима јапанске праксе вишеазбучја је равна понуди корисницима комбајна да се врате на предкомбајнску мукотрпну жетву. „С коња на магарца“!

Међутим, када знамо склоност Срба ка наседању на подвале у очекивању да ће тако „достићи напредније од себе“, не чуди и њихово одушевљавање „равноправношћу писама и богатством двоазбучја“, па нас не би зачудило ни да се Срби поново дохвате српа, као што су се дохватили хрватске латинице, а да комбајне оставе да пропадају и труну, као што су  оставили и ћирилицу да пропада и труне.

Ја сам објавио чланак „Искорењивање ћирилице пољупцима“. Ево сада и искорењивања ћирилице Јапанцима! Сва средства су употребљива кад је у питању подваљивање у циљу искорењивања ћирилице. Људска машта је ту бескрајна.

 Међутим, хајде да ипак послушамо наше подваљиваче, па да применимо и у нашем језику јапански метод разних писама у истом тексту:

Да не кажу да смо кукавице. Као што видите, не дамо се!

                                                                                             Жељко Филиповић,

                                                                                             Чувар ћирилице, Ниш.