Драгомир Анђелковић: Српски језички дефетизам

Док официјелни Београд и даље понавља да „Србија никада неће признати независност Косова“ и да „неће учинити ништа што нарушава уставни поредак“ наше државе, српски медији па и многи владајући политичари, накарадно спомињу некаквог „председника Косова“ или „косовски Устав“. Заборавља се да речи постепено (ре)дефинишу стварност. Како се говори, тако се после неког времена доживљава и свет, те се у складу са тим лакше одвијају процеси његовог преобликовања. Стварност нам и овако не иде на руку, само нам фали да још и доприносимо промени околности на нашу штету.

ОД ЧЕЧЕНИЈЕ ДО КОСОВА

Више пута сам о томе писао, али да поновим: сматрам да од 2008. године Србија континуирано води мазохистичку политику у вези са одбраном преосталих српских позиција на Косову и Метохији. Но, када је нажалост већ тако, бар да се ухватимо за оно зашта можемо. То је много пута исказана неспремност наших власти да и формално признају и трајно легализују сецесију наше јужне покрајине.

Русија је током 90-их година пролазила кроз сличну драму националног (само)понижења када се ради о ставу према сецесији Чеченије и Татарстана. Иако Москва такве акте није прихватила, према тим својим републикама се понашала скоро као да су самосталне државе. Настојала је да на разне начине нормализује односе са њима, али и док је била на „дну“,  није прешла црту после које нема повратка назад. Затим је на тим основама – када је Путин почео да преузима кормило власти и нацији враћа самопоштовање – окренула други лист.

Енергичном војном акцијом, Русија је повратила контролу над Чеченијом а снажним политичко-економским притиском укротила Татарстан (који се није баш толико далеко отиснуо у сецесионистичке воде као поменута севернокавкаска република РФ). А све то не би било могуће да се руско јавно мнење помирило са „губитком“ поменутих области. Знајући да пораз прво наступа у „глави“ или, другачије, да ниједан пораз није коначан док није прихваћен од стране „поражених“ – западни лобисти су покушали да утуве у главе Руса да су Чеченија и Татарстан „прогласили независност“, да су постале „државе“ и  да имају све оно што државама припада.

Од тога до легализовања сецесије преостаје само један корак. Срећом, увиђајући куда таква кампања језичког поткопавања државности Русије води, њени државни и други медији блиски Кремљу, и док је Кремљ био врло попустљив према сецесионистима и њиховим западним менторима, пажљиво су бирали изразе које су користили када су се бавили сепаратистичким републикама. С друге стране, ми из нехата прихватамо да саучествујемо са „петом колоном“ оних иностраних фактора који нам не желе добро. Заједно са њима многи који нису анти-Срби учествују у језичком сечењу стубова наше државе.

ЛАЖНИ ИРЕДЕНТИЗАМ

Док ми о много чему битном, па и о језику, не мислимо – наши непријатељи мисле и раде! Добар пример су хрватски сепаратисти у доба Краљевине Југославије. Не само да је вођство антидржавне Хрватске сељачке странке и доследно употребљавало термине срачунате на подривање јединства земље и генерисање код Хрвата негативних емоција у односу на Југославију и Србе – него је отишло и корак даље. Прецизно формулисани изрази, у виду обавезујуће инструкције – упућени су свим локалним одборима ХСС-а! Слично су, само са државног нивоа, поступале и усташе.

Наравно, много мање умећа је потребно за деловање тог типа са позиција власти. Но, Срби га углавном немају ни тада. А сви наши медији би морали да буду официјелно упозорени да не користе изразе који су у супротности са нашим уставним поретком. Додуше, пре тога би владајући политичари морали да престану да говоре као о чињеници о ономе што не признајемо. Аутономне покрајине Србије немају председнике и Устав, те шеф наше државе може да се састане само, нпр. са госпођом Јахјагом која је представник албанске заједнице на Косову и Метохији – и ништа више од тога!

Сетите се само колико су наши политичари почетком 80-их година, бесмислено говорили о „албанском иредентизму“. Ево дефиниције иредентизма према једном, за нашу тему, релевантном британском речнику (Cassell Dictionary of Modern Politics). То је – „Политика заснована на убеђењу да одређена земља има историјско право на суверенитет над неком облашћу, која се не налази у оквирима њених постојећих граница“. Шта се нас тиче каква су убеђења оних који покушавају да узму нешто наше? Што бисмо ми покушавали да их разумемо? За нас је битно да хоће да отму нешто што нама припада, и на то треба стављати акценат. Неко ће рећи: „Па тадашњи комунистички политичари и нису марили за судбину КиМ-а“. То стоји за неке од њих, мада сигурно не за све. Поготово не важи за многе обичне Србе, чланове партије и функционере средњег и нижег ранга. А скоро сви они су, по инерцији, у глас говорили о „иредентизму“.

Неко време се то продужило – док неко није ставио прст на чело и дао директиву да се са тиме престане – и пошто је Србија у другој половини 80-их престала да иде путем националног самозатирања. Стога, пре се радило о непромишљености него злонамерности. Јасно, непромишљености оних који су „трошили лажан новац“, а не оних који су га циљно „пустили у оптицај“. Они који систематски раде против наших националних интереса добро промисле о томе шта нам чине, док они који би требало да бране српске интересе, и када нису злонамерни често неће да укључе мозак и лутају као „гуске у магли“.

КУКАВИЧИЈА ЈАЈА

Израз „иредентизам“ у вези са косовским питањем, на једној конференцији за штампу, после немира 1981. године, употребио је Србима ненаклоњени високи југословенски политичар словеначке националности. Ради се о Станету Доланцу. На питање једног страног новинара, шта под тим изразом подразумева, он му је набусито рекао – „да узме речник и погледа његово значење ако му оно није јасно“. Ако је Доланц заиста знао „у ком грму лежи зец“ – а основано сумњам да је знао – онда је плански радио на томе да нам подметне штетан термин. У томе је нажалост привремено и успео. Упорно смо говорили о „великоалбанском иредентизму“, а док смо се ми сетили шта та реч заправо значи, трасирали смо пут за додатну промену позиција на терену и стању нашег духа. Не треба ни речи, на српску нашу штету а у корист Арбанаса.

Сличном стрампутицом смо наставили да идемо и током прошле деценије. Да ли је Косово прогласило независност? Није! Без обзира шта тамошњи албански властодршци, њихови евроатлантски заштитници и медијско-политички-НВО лобисти у остатку Србије – тврдили! Реч независност „намагнетисана“ је позитивно. За њу се бори она нација чија права су стварно ускраћена. Било тако што су крајеви у којима представља „аутохтоно становништво“, освојени од моћнијег суседа, односно неке „империје“; или, зато што су, када се ради о ваневропским просторима, њихове земље постале колонијални посед „цивилизованих“ европских грабљиваца.

Стога, многи људи ван нашег поднебља, када са дистанце посматрају догађања  у свету (обично „крајичком ока“, без много удубљивања), кад чују да се неки тзв. Косовари, боре за независност – осете према њима симпатију; чак иако нису од раније антисрпски испрограмирани „CNN зависници“. Реч независност – што је још важније – погодно је оружје и у рукама домаћих промотера арбанаских интереса, сакривених иза неких невладиних организација, медија и партија. Напросто, ако смо се током устанака борили против Османлија како бисмо стекли независност, ако смо током светских ратова гинули да бисмо је сачували – наивни и преварени ће помислити – зашто „јадни“ косовско-метохијски Албанци на њу немају право?

Битку са „душе“ западњака одавно смо изгубили. Уосталом и да смо били много национално посвећенији и вичнији међународном лобирању, само хипотетички смо могли да је добијемо. Србији Косово и Метохију заправо отимају Вашингтон, Лондон, Берлин. Арабанаси су само пиони у тој геополитичкој игри, који са великим отимачима имају подударан интерес. Но, геополитика је једно а уређење наше „куће“ друго. Битно је да ту не изгубимо битку, те да нам нико не промени наш национални код у циљу да заборавимо ко смо и шта је наше. Ако се то не деси, пре или касније, доћи ће време да повратимо оно што нам је отето. У то будите сигурни! Нисмо поражени док нам дефинитивно нису опрани мозгови и прекомпонован политички језик!

СЕЦЕСИОНИСТИЧКА ПОСЛА

Наш државни став, без обзира на то што водимо политику прекомерног попуштања, мора да буде недвосмислено јасан – Арбанаси немају право на „независност“ јер отимају туђе! Јер су се населили на земљи која је представљала средишњи део државе Немањића, и са које су систематски протерали многе Србе – чији преци су ту живели скоро хиљаду година! А такав став мора да прати и одговарајући „политички језик“, односно, без обзира на штетан аранжман који полако произлази из „преговарачког“ процеса са Приштином – морамо упорно да говоримо „јужна српска покрајина“, „вођство косовских Албанаца је прогласило сецесију“, и слично, а не да оне којима то не припада, частимо председничким титулама.

Сецесија, како ју је дефинисао Милан Вујаклија, значи: „одвајање, политичко отцепљење, отпадништво“. Она има два „слоја“ – неутралан и негативан, а нема ни говора о њеном позитивном значењу. Тако је и у другим језицима. Ствари исто тако стоје и са сепаратизмом, који је суштински синоним за сецесионизам. Када већ не можемо да учинимо више, генерације Срба треба да живе са свешћу да неко отима оно што је наше и на друге начине понижава наш народ. Ако тако буде, када се укажу погодније прилике, бићемо идејно спремни да нешто променимо. Ако тако не буде, поистоветићемо се са интересима непријатеља, и бићемо у њиховој сенци чак и онда када то не будемо морали. Они баш то и хоће, те у прилог тога систематски раде. Ништа није лепше од робова који мисле да су савезници и својевољно служе већ ослабљене зле господаре. Да не би так било, говоримо о „сецесионистичком акту Приштине“ а не проглашењу „независности Косова“, о представницима „сепаратистичких органа на КиМ-у“ а не „властима Косова“.
СРБИЈА И АНДОРА

Едлај Стивенсон, познати амерички политичар из прве половине 20. века, тачно је констатовао: „Националне тежње су увек веће од расположивих средстава, па је суштина спољне политике налажење баланса међу њима“. Ми смо мали и слаби, али не баш толико као што се понашамо. А према окружењу се, нажалост, понашамо као да смо најслабији и најбеднији у свету. Спрам нас – због дефетизма који је завладао – делује као да и Андора има веће ресурсе за одбрану виталних националних интереса. Но, остало нам је бар још поштовање форме и са тим скопчано правилно коришћење језика.

Наши политичари, макар како би покушали да сачувају своју част пред историјом и савременицима, још уважавају државотворну форму када се ради о односу према КиМ-у. Ваљда ће бар у томе истрајати (што их, само по себи, свакако неће амнестирати за багателисање суштине, али и кривица има разне нивое). У контексту тога морамо да инсистирамо да се наше друштво бар језички на одговарајући начин односи према Косову и Метохију. Дављеник се и за сламку хвата. Ми јесмо дављеници али боље је држати се и сламке него тек тако потонути у дубине националног заборава. А у будућности можда на велику политичку сцену изађу неки Срби бољег кова, који успеју да мобилишу националну енергију за отпочињање ослобођења окупираних српских земаља. Ако не можемо више, бар не смемо да паднемо на тако ниске гране да им идејно и на друге начине до краја затрујемо терен за тако нешто, односно погубним променама Устава вежемо руке.

Извор: Печат