Мађарска је била међу првим  источноевропским земљама које су потписале са ЕЗ Уговор о трговини и сарадњи (1988.). Такође, Мађарска преко две деценије има право да користи бриселске фондове. На пример, године 1989.године Брисел је донео одлука о формирању фонда PHARE, који је био намењен Мађарској и Пољској (PHARE је претходница IPA фондова које данас користи Србија).

Мађарска је једна од првих источноевропских земља која (17 година пре Србије) потписује и Споразум о придруживању са ЕЗ,1991.године (ступа на снагу 1994.). Толико жељен у Србији датум за отпочињање преговора очланству, Будимпешта добија 1997.године,а преговоре почиње 1998. године, они се завршавају 2002. године (Србија поред великих уступака још увек није добила ни датум за почетак преговора).

Коначно, Мађарска 2003. потписује и Уговор о приступању са Бриселом и 1.маја 2004. године постаје чланица ЕУ.

Дакле, Мађарска је скоро две деценије “испред“ Србије у такозваним европским интеграцијама. Ипак, социјални и економски параметри Мађарске у периоду 1992-2012. су углавном, и поред чланства у ЕУ, негативни.

На пример, примењивање економских одредби из Споразума о придруживањуод 1994. је  довело до огромног пада царинских прихода у Мађарској (слично као и у Србијинакон 2009.године услед једностране примене Прелазног трговинског споразума). Тачније, Мађарска је годишње губила неколико стотина милиона евра,  а затим и милијарди евра, због смањивања и укидања царина, услед примене Споразума о придруживању са ЕЗ.

Следећа табела, која се заснива на подацима из мађарских извора, приказује пад царинских прихода (ако се узме у обзир и обим увоза) у Мађарској након примене Споразума о придруживању са ЕЗ:

 

Пад царинских прихода у Мађарској у периоду 1994-2003. године услед примене Споразума о придруживању са ЕЗ.[1]

 

Година	Пад царинских прихода(милион евра по 2002. год. курсу)
1995	412.3
1996	760.9
1997	2090.5
1998	2835.7
1999	3404.3
2000	4084.0
2001	4675.0
2002	5190.3
2003	5614.9
Укупно	29067.9

Из претходне табеле  јасно произилази да је мађарски буџет између 1995. и 2003. године због пада царинских прихода, изгубио скоро невероватних, 29 милијарди евра прихода.

Смањење прихода буџета због укидања царина је неминовно довело и до пораста  буџетског дефицита. Следећа табела то показује.

 

Раст буџетског дефицита Мађарске у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ  у периоду 1992-2012.[2]

 

Година	У милијардама долара
1992.	0, 9
2012.	3, 5

Такође, укидање царине због примене Споразума о придруживању је довело и до раста спољнотрговинског дефицита у Мађарској.

 

Раст спољнотрговинског дефицита Мађарске у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању  и приступања ЕУ у периоду 1992-2012.

 

Година	У милијардама долара
1992.	1, 5
2012.	4

 

Да би  анулирали огромне буџетске, спољнотрговинске и пословне губитке настале услед примене Споразума о придруживању са ЕЗ, мађарска влада и приватни сектор су били принуђени да се задужује  у иностранству.

Тачније, од 1994.до 2005.спољни дуг Мађарске је порастао за скоро 50 милијарди долара. Године 1994.спољни дуг је износио 27 милијарди долара, а после  уласка у ЕУ,  дуг је 2005.године достигао неколико пута већу суму од око 76  милијарди долара. Наредна табела то показује.

 

Раст спољног дуга  Мађарске у милијардама доларанакон потписивања Споразума о стабилизацији  и приступања ЕУ у периоду 1992-2005.

 

Година	У милијардама долара
1992	22
2005.	76

Спољни дуг Мађарске је наставио да расте и након ступања ове земље у ЕУ. Тачније, 31. децембра 2006. године је износио 82  милијарде долара. Шест година касније (у децембру 2012.) спољни дуг Мађарске достигао је 170  милијарди долара.

 

Раст спољног дуга  Мађарске у милијардама доларанакон уласка у ЕУ у периоду 2006-2012.

 

Година	У милијардама долара
2006	82
2012.	170

Придруживање ЕУ је донело и пораст незапослености у Мађарској .У периоду од 2005. године до 2012. године она је порасла са 5, 9 % на 11, 2%.

Раст стопе незапослености у Мађарској након ступања у ЕУ

Година	У процентима
2005.	5, 9
2012.	11, 2

 

Интересантно, незапосленост у Мађарској је расла иако се смањивао број становника. Следећа табела показује пад броја становника Мађарске у периоду након потписивања Споразума о придруживању са ЕЗ и уласка Мађарске у ту наднационалну организацију.

 

Пад броја становника Мађарске у периоду након потписивања Споразума о придруживању  и приступања ЕУ.[3]

 

Година	У милионима
1993.	10, 3
2012.	9, 9

 

Коначно, раст спољног дуга (и буџетског и спољнотрговинског дефицита) као и пораст стопе незапослености, довели су до значајног пораста нивоа сиромаштва у Мађарској. Или, подаци из наредне табеле несумњиво и јасно, показују да је у Мађарској било мање сиромашних грађана пре ступања ове државе у ЕУ.

 

Раст сиромаштва/популације испод границе сиромаштва у Мађарској у периоду од 1993-2010.

 

Година	У процентима
1993.	8, 6
2010.	13, 9

 

Такође, ни Мађарска пољопривреда није напредовала након уласка у ЕУ. Напротив, квоте и услови из Брисела су уназадили некад напредну извозну грану ове равничарске земље, са дугом пољпривредном традицијом (још из времена Аустро-Угарске). Новим чланицама из источне Европе и Мађарској је 30. децембра 2002. године у Копенхагену забрањено да у периоду од најмање 10 година  имају више од 25% субвенција у односу на субвенције које ЕУ даје старим чланицама. Такође,  због квота које је наметнуо Брисел у приступним преговорима,након уласка у ЕУ смањена је и обрадива површина у Мађарској.

Тачније, наредна табела и подаци, које су обрадили мађарски експерти,  показује квоте на које је Мађарска морала да пристане пре учлањивања у ЕУ (или на колико обрадивог пољопривредног земљишта Мађарска има права за гајење биљака и држање стоке и живине).[4]

 

Пољопривредна површина	Мађарске могућности	Мађарски захтеви	Потписана квота	Постигнут проценат од захтева
Базна пољопривредна површина (ха)	4.500.000	3.653.353	3.487.792	77.5
Регионални принос (т/ха)		5.04	4.73	93.8
Традиционална дурум пшеница (х)		15.000	2.500	16.7
Нетрадиционална дурум пшеница (ха)		50.000	4.305	8.6
Пиринач (ха)		18.000	3.222	17.9
Сушена храна за стоку (т)		200.000	49.593	24.8
Шећер А (т)		400.000	400. 454	100.1
Шећер Б (т)		80.000	1.230	1.5
Изоглукоза А (т)		130.000	127.627	98.2
Изоглукоза Б (т)		10.000	10.000	100.0
Кудеља (т)		3.108	2.061	66.3
Лан (т)		1.461	–––	0.0
Парадајз (т)		321.442	130.790	40.7
Бресква (т)		1.000	1.616	161.6
Крушка (т)		1.000	1.031	103.1
Дуван (т)		15.000	12.355	82.4
Млеко произведено (т)		2.600.000	1.782.650	68.6
Продато млеко (т)		200.000	164. 630	82.3
Говедина допунска потпора (Еуро)		12.000.000	2.936.076	24.5
Премија клања (Животиња)		480.000	235.998	49.1
Месна говедина премија (Животиња)		245.000	94.620	38.6
Крава		300.000	117.000	39.0
Овца		1.500.000	1.146.000	73.9
Коза		50.000	У квоти овце

 

Дакле, горња табела јасно показује шта значи додељена квота Мађарској од стране ЕУ у пракси. Ако је пре уласка у ЕУ 100 пољопривредника гајило традиционалну дурум пшеницу, после уласка у ЕУ само 16.7% може да се нада да ће добити потпору за ту врсту производње. Такође, наведениподаци приказују и да се обрадива земља у Мађарској смањила са 4. 500. 000 хектара на 3. 487. 792 хектара. Или, Мађарској је за 22. 5% (1. 012. 208 хектара) умањена површина пољопривредног земљиште за гајење биљака од када је чланица ЕУ. Такав катастрофалан резултат је постигнут мешавином квота и одређивањем субвенција од стране Брисела.

Претходном треба додати и да су пољопривредну производњу у Мађарској  ометали бесмислени стандарди (или административне нецаринске баријере) наметнути од стране Брисела. У том контексту, мађарски премијер Виктор Орбан је огорчено изјавио у јулу 2012. године, да Бриселу важније “како треба да изгледа кокошињац“ док стотине хиљада људи остаје без посла.[5]

Коначно, и средстава (из толико медијски глорификованог) програма PHARE која су  требала да помогну привреди Мађарске и других источноевропских земаља, су углавном одлазила страним фирмама које су радила на територији Мађарске. Али, и за школовање “проевропских кадрова“ наводи  експерт за ЕУ, аустријски професор Хофбауер[6].

И данас Брисел често Мађарској “замрзава“ или обуставља обећану финансијску помоћ из фондова (или је условљава политичким уступцима). На пример, у марту 2012. године ЕУ је укратила Мађарској 495 милилона евра обећаних средстава. Наводно због буџетског дефицита. Ипак, такву меру Брисел није никада применио према некој старој чланици ЕУ, иако и те државе имају велики буџетски дефицит (на пример Шпанија).  

У том контексту, премијер Мађарске Орбан је огорчено изјавио да ЕУ “флертује са идејом наметања политичких услова“ и поручио је на митингу у марту 2012. да: “Као европска нација тражимо једанак третман. Нећемо бити другоразредни европски грађани. Наш праведни захтев је да за нас важе исти стандарди, као и за друге чланице ЕУ… Мађарска није ничија колонија“.[7]

Када се претходни подаци имају у виду, онда није изненађење огорчење не само премијера, већ  и великог броја обичних грађана. Или, тврдња једног  учесника демонстрација против ЕУ, одржаних у Будимпешти  2012., Атиле Ђалога. Он је  изјавио за стране медије: “Од када смо ушли у ЕУ , нисмо имали никаве користи од тога“.[8]

 

 

Пољска је још 1989. године потписала са ЕЗ Уговор о трговини и сарадњи.  Такође, преко две деценије ова држава од скоро 40 милиона становника, има право да користи бриселске фондове. (PHARE фонд, који је касније трансформисан у IPA фондове).

Пољска  потписује  Споразум о придруживању са ЕЗ1991.године (ступа на снагу 1994.). Датум за отпочињање преговора очланству (толико очекиван у данашњој Србији)  Варшава добија већ 1997.године,а преговоре започиње 1998. године. Они се завршавају 2002. године (са друге стране, Србија и поред великих уступака у преговорима са такозваним Косовом, још увек није добила ни  датум за почетак преговора). Коначно, Пољска 2003. потписује и Уговор о приступању са Бриселом и 1.маја 2004. године постаје чланица ЕУ.

Дакле, Пољска је скоро две деценије “испред“ Србије у такозваним европским интеграцијама. Ипак, социјални и економски параметри Пољске у том “европском“ периоду 1992-2012. су (као и у другим источноевропским земљама) углавном негативни.

На пример, стопа незапослености у Пољској је дуплирана у периоду 1992-2012.Следећа табела показује пораст стопе незапослености.

 

Стопа незапослености у Пољској након потписивања Споразума опридруживању  и приступања ЕУ  у периоду 1992-2012.[1]

 

Година	У процентима
1992.	6, 1
2012.	12,6

Стопа незапослености у Пољској би била и  већа да неколико стотина хиљада људиније отишло из те државе након уласка у ЕУ 2004. године (2002. године  стопа незапослености у Пољској је достигла 18, 1 %).[2]  Тачније, према подацима пољског министарства за рад и социјалну привреду, након 2004. око 660.000 Пољака отишло да ради у друге земље ЕУ. Највише у Немачку, око 322.000 а остатак у Велику Британију, Ирску и Италију.[3] Са друге стране, према подацима угледног пољског листа „Газета виброча“ број емиграната је био већи. Према том извору ,у периоду од 2004. до јуна 2006. године емигрирало је 2 милиона Пољака. Пољски лист је тај процес назвао највећим миграционим таласом у новијој европској историји. (Око 90 одсто емиграната је било испод 35 година старости и имали су високо образовање, такође, 2008. године у Пољској је живело око 50.000 деце или младих које су родитељи напустили јер су отишли да раде у ЕУ).[4]

Пољаци су на западу ЕУ углавном раде као слабо плаћене занатлије, учитељи, инжињери, медицинске сестре, водоинсталатери, архитекте, кућне помоћнице и возачи.[5] (Према испитивању које је спровела „Газета виброча“, око 84 одсто Пољака се  стиди што њихови сународници одлазе у свет.[6])

Ипак, и поред тако лошег социјалног статуса у западној Европи, према истраживањима спроведеним међу емигрантима, око 60 посто не жели да се врати у Пољску.[7] На пример, један Пољак из Хорзова на раду у Ирској истиче: „Радећи на линијама високог напона, зарадићу довољно за нормалан живот. Са пољском платом у мојој струци то је незамисливо“.

У том контексту, у Пољској је након уласка у ЕУ дошло чак и до дефицита квалификованих кадрова. У извештају Светске банке из 2006. године се констатује да у Пољској постоји мањак радника (и упозорава се да то утиче на развој привреде). Такође, према подацима пољског Министарства привреде, економска миграција Пољака ће у периоду од 2006. до 2025. године проузроковати кумулативни пад БДП од 45 %.[8]

Истовремено, док је трајао егзодус (и раст незапослености) Пољска се  задуживала скоро невероватном брзином. Следећа табела то показује.

 

Раст спољног дуга Пољске у милијардама доларанакон потписивања Споразума о стабилизацији  и приступања ЕУ у периоду 1992-2005.[9]

 

Година	У милијардама долара
1992	48
2005.	76

Спољни дуг Пољске је наставио да расте и након ступања ове земље у ЕУ. Тачније, 31. децембра 2006. године је износио 121 милијарду долара. Шест година касније (у децембру 2012.) спољни дуг Пољске је  достигао  310   милијарди долара.

 

Раст спољног дуга Пољске  у милијардама доларанакон уласка у ЕУ у периоду 2006-2012.

 

Година	У милијардама долара
2006	121
2012.	310

Отплата овако колосалног спољног дуга је неминовно довела и до раста буџетског дефицита .Следећа табела то показује.

 

Раст буџетског дефицита Пољске у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ у периоду 1992-2012.[10]

 

Година	У милијардама долара
1992.	2,5
2012.	10

Такође, укидање царине због примене Споразума о придруживању је довело и до појаве спољнотрговинског дефицита у Пољској. Године 1992. Пољска је имала суфицит од око 100 милиона долара. Године 2012. забележен је дефицит од око 14 милијарди доллара.

 

Спољнотрговинки салдо у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању  и приступања ЕУ  у периоду 1992-2012.

 

Година	У америчким доларима
1992.	+ 1оо милиона
2012.	-14 милијарди

Вероватно је и овакав раст спољнотрговинског дефицита  (као и буџетски дефицит и дужничка криза праћена социјалним немирима у јужним  земаља евро зоне), довео до негативног става Варшаве у вези са усвајањем евра као званичне валуте. Пољска је одустала од ранијег плана да уведе евро у 2012. години. Пољски министар финансија Јацек Ростовски је чак изјавио да најмање до 2015. године Пољска неће увести евро.[11]

Новим чланицама из источне Европе и Пољској је 30. децембра 2002. године у Копенхагену забрањено да у периоду од најмање 10 година имају више од 25% субвенција у односу на субвенције које ЕУ даје старим чланицама. Омиљено оправдање присталица ЕУ је било да је то тежак али неопходан услов, за слободну трговину која доводи до нижих цена хране. Али, ни такво  “жртвовање“ сопствене пољопривреденије довело до смањивања цена хране у Пољској. Напротив, по уласку у ЕУ од 1. 5. 2004. године поскупели су готово сви прехрамбени производи: шећер – 50 одсто, пилетина – 40 одсто, свињско месо – 30 одсто, јаја – 30 одсто.[12]Процењује се да су трошкови за прехрану четворочлане породице у 2004. години порасли за најмање 20 одсто, са 730 на 880 злота.[13]

Истовремено, док се Пољска задуживала и губила радно способно становништво, обећана помоћ из такозваних европских фондова је углавном  одлазила страним компанијма. На пример, аустријски професор Хофбауер наводи да је највећи део средстава из PHAREфонда уплаћен пројектима ФИАТ-а у Пољској.[14]

Такође, и након уласка у  ЕУ, Брисел је волунтаристички блокирао обећана средства . На пример,  у јануару 2013. године је блокирано 890 милиона евра намењених Пољској. Одлука је донета због наводог стварања “картела“ компанија које граде путеве у Пољској.[15] Варшава је протестовала због оваквог поступања Брисела. Министар надлежан за регионални развој, Елжбјета Бјенјковска је изјавила да је овакав поступак ЕУ “Неразумљив и чудан, јер у тој афери је оштећена Пољска“. Такође, и обећана помоћ Пољској ће бити све мања ако се узме у обзир чињеница да ЕУ први пут у својој историји смањује буџет (буџет у периоду 2014-2020 ће за 3 % бити мањи од оног 2007-2013). Пољска је била у групи земаља које су се противиле том предлогу. Такав став Варшаве је разумљив ако се зна  да већина која је захтевала смањење буџета  то образлаже фразом да треба смањити дотације “сиромашнијим земљама и регионима“ у ЕУ.[16]

Имајући у виду претходне чињенице, није изненађење што расте отпор према ЕУ у Пољској и код оних који су безалтернативно подржавали чланство у тој наднационалној организацији. На пример,  један од највећих заговорника „придруживања“ Пољске ЕУ, Лех Валенса, признао је јавно да се нису испуниле његове наде: „Ми смо одувек веровали да ће Запад, после окончања комунизма донети неку врсту Маршаловог плана, да би се помогло овим земљама овде. Но, то се није десило. Због тога код нас постоји и даље дубока подозривост према ЕУ… у ствари биће нам потребни јаки живци. И ја бих, на пример, данас поново рекао људима: изађите на улице – овога пута нашој земљи лоше иде, зато што нас Унија не схвата озбиљно“.[17]

Али, више нема ни Валенсиног моћног синдиката који би могао да изађе на улице и протествују против ЕУ. Синдикат “Солидарност“ је на “европском путу“ са 10 милиона чланова спао на 0,8 милиона. У том контексту је било могуће гашење познате пољске бродоградње (и отпуштање радника који су некада чинили основу “Солидарности“). Такође, бродоградилишта у Шећињу и Гдињи су продата управо због захтева ЕУ.  Такође, чувено бродоградилиште у Гдањску је због захтева ЕУ било принуђено да отпусти око 4/3 радника…