Зоран КРАСИЋ: Када медиокритет завози филм да је месија, онда се дешава Србија данас

„Људи се обично у послу деле на дилетанте и мајсторе. Када медиокритет завози филм да је месија, онда се дешава Србија данас. Када дете шаљеш на екскурзију увек крајичком ока погледаш ко вози аутобус. Гледаш и мериш. Да ли овај зна да вози и да ли има возачку дозволу. Ако посумњаш, одмах питаш организатора екскурзије, је ли ко је овај…“ написао је на свом ФБ профилу Зоран Красић. 

05.03.2013. ФБ Zoran Krasić, за ФБР приредила Биљана Диковић

По правилу се возачка дозвола не добија на референдуми или на изборима. Када би се дозволе додељивале на изборима, тешко да би неки аутобус читав дошао до неког одредишта.

Када не би постојала нека правила у саобраћају, нико не би смео да седне у кола и да их вози. Возачка дозвола је неки доказ, али често није поуздани доказ за сигурност, већ претпоставка оспособљености. Када се медиокритет представи за стручњака или завози филм да је месија, онда имамо ситуацију да оперише у болници ђилкош. Сада смо под медијском халабуком сазнали да је предност за медиокритета што се неко представља одговорним хирургом који сваког дана учи. Уђе у операциону салу и глуми хирурга, а пацијент умре. Хирург стави наочаре, преподоби се напући уста и каже, знате ја сваке године учим по један страни језик. Није проблем што брутално лаже и медијски скида сваку одговорност, већ што се налазе тотални дилетанти који то оправдавају тврдњом да се човек целог живота уче. Добро је да се човек стално учи, уосталом то му је и обавеза, али није добро да док се учи око себе све уништава. У томе се огледа на први поглед мала разлика.

Неко се представио да је бољи хирург од Тадића. Народ поверовао. Кад тај нови хирург оперише на исти начин и производи ситуацију: операција успела, пацијент умро. Тадић у Бриселу тврди да је Србија на добром путу, без обзира што је сада наводно води ђилкош из Бајчетине. Тешка срца један ђилкош хвали другог ђилкоша. Један хирург каже, видите смртност је исти без обзира ко је хирург. То њихово узајамно поштовање и може да се схвати, јер између њих је разлика само у томе ко ће да се више додвори једном истом газди у Вашингтону или Бриселу. Проблем је што медиокритети виде нешто друго. Они не виде неуспешне хирурге, већ покушавају ничим изазвани да непотребно троше мождане вијуге с позивом на резултате избора.

Нико не оспорава резултате избора. Они су такви, али нико не може никоме да забрани да коментарише и да се не слаже са једном политиком. Не може сваки став о некој политици да се правда резултатима избора. Резултати избора уосталом значе да већина треба да спроведе ону политику за коју су грађани гласали. Да ли су грађани гласали за ову политику која се спроводи? Ако су гласали баш за ту политику, онда није јасно зашто власт најављује реконструкцију власти и прети изборима. Ако је ова политика победила и има наклоност грађана, зашто се неко плаши да спроводи ту политику. Проблем је што политика која се сада спроводи је изненађење за све. Нико није дао подршку ставу где ја стадо, ти настави. Сви су очекивали нешто што је најмање за 180 степени различито. Нико није хтео хирурга који се учи и зато не може да доживи подршку медиокритет који се сматра месијом и који убеђује да је то добро да се неко учи на народу који одумире. Нико у Србији нема ништа против да се ови хирурзи на власти уче на пацијентима из Немачке или САД. Вероватно у сусрет 24. марту сви би предложили да министар финансија у САД буде Млађан Динкић, да силиконски војник моћне армије САД буде Вучић, а политички саветник за развој људских права млађани Игор Јовановић. Ево ја подржавам, ту интелекуално политичку елиту српскога рода. Идите и вежбајте хирургију, учите свакога дана, докторирајте, постаните академици, али то што будете тамо радили никада не покушавајте ни да помислите да радите српскоме роду.

Неки кажу да је ово примитивизам и простаклук. Ето подржавам Вас. Али ми није јасно шта тражите у друштву примитиваца. Идите тамо где је боље, где можете да вежбате до миле воље и да учите – Напредујте.

Нећете. Нећете, зато што тамо где стремите не бисте могли ни у кафићима да перете чаше. То је та кукумавка са етикетама. Сећате се како су пре 10 година тврдили да је интелектуална елита и потенцијал овог народа у иностранству. Неки зато што нису хтели да служе војску, а неки, јер су очекивали боље и да ће их раширтених руку неко дочекати само зато што су свој умни потенцијал искористили да пљују свој народ. Отишли и завршили у кафићима као перачи чаша. Касније се досетили да их прогласе експертима. Скинута обавезе служења војске и опет не долазе. Не долазе јер их је срамота, пошто за те исте паре данас у Србији могу да перу чаше у кафићима.

То су ти исти медиокритети који се крију иза лажних диплома и покушавају да својом препотенцијом прикрију хиљаду елементарних слабости. Слабост и нека мана нису за напад или исмејавање, али када неко покушава да нешто крајње ненормално промовише као прихватљиво и нову врсту нормалности, онда мора да се реагује. Наравно, превентивно и стављањем у одговарајући координатни систем да свакоме буде видљиво и јасно. За такве је Баја Пашић имао познату изреку, да је баш не цитирам у оригиналу, али се своди на милозвучну варијанту да није проблем у глупости, већ у упорности и тврдоглавости.

Медиокритет је друштвено неприхватљива дијагноза. То је полуистина, без спина, која је најопаснија кочница уравнотежења менталног стања нације. Медиокритет у јавности то вам је серија са Пинка. Медиокритет је у стању да уради све, јер је свестан да није не само добар, него да није хирург, да није возач аутобуса, да није молер, да није мајстор. Најчасније је бити мајстор свога заната и поштовати мајсторе који се баве другим занатима. Али ако покушаш некоме мајстору да солиш памет како се ради, а благе везе немаш са том професијом, онда своје дете пошаљи код аутомеханичара да му оперише крајнике, као пример, а не терај друге.

Само медиокритет може да хвали силиконског војника који сваке године учи по један страни језик, а за ову годину још није одредио страни језик, а да при том се прави да не види како тај његов обожавани силиконац предаје Косово и Метохију због неког датума. Њему је важно и за похвалу то, а што се не зна где је граница Србије, баш га брига.

Само медиокритет у Србији може да промовише идеју учлањења Србије у НАТО. Таква незналица, не само што не зна шта је НАТО, него поручује да би се пољубио и попио кафицу са онима који су НАТО авионима бомбардовали Републику Српску Крајину, Републику Српску и СРЈ.

Тај би сада дао за право НАТО пакту што је кријући достављао рецимо оружје преко аеродрума у Тузли муџахединима који су клали његове комшије. Тај би се љубио са убицом мале Милице Ракић и још онако медиокритетски хвалио како је то спас за српски род. Милосрдни анђео је била операција наводно спашавања шиптаре које протерују Срби са Косова и Метохије и зато се бомбардује Нови Сад. Тај медиокритет није прочитао извештај комисије Тужилаштва Хашког трибунала која је разматрала пријаве против држава НАТО пакта због бомбардовања 44 локације у којем та комисија тврди да није било ратних злочина, осим можда злочина против мира, а тај злочин није санкционисан Статутом Хашког трибунала. Такви медиокритети су законом који је донет у Србији избацили Србе као националну мањину у Бугарској. Замислите, један Тито је за живота, наравно због политичких и идеолошких разлога, нападао све поводом права српске националне мањине у Бугарској и инсистирао на њиховом постојању, а онда Вук Драшковић прекројио историју и избрисао да нас тамо нема више и да никада тамо нисмо ни били. Опасно је када се медиокритет поноси тиме што је осредња незналица која сматра да нешто зна.

Вук Караџић нам је несвесно направио највећу грешку, јер сваки иоле описмењени медиокритет може да се представи експертом.

Медиокритет никада не коментарише чињеницу, већ лепи етикете. Медиокритет је увек егоцентрик и себичњак. Таквих сам се нагледао и наслушао. Химна медиокритета је она песма УЗМИ СВЕ ШТО ТИ ЖИВОТ ПРУЖА, ДАНАС СИ ЦВЕТ СУТРА УВЕЛА РУЖА. Медиокритет на тему о жабама, увек прича о бабама.

Зато је потребно на сваком кораку разоткрити медиокритете, јер ако то не учините они се дохвате папира и оловке и на питање: ко си ти, поносно одговарају новинар, а то тумачите друштвено политички радник који новинарством доказује моралнополитичку подобност.
Сматрам да нису сви који се препознају у овоме медиокритети. Уосталом, сматрам се надлежним само за турбо медиокритете.

Лепом понашању није место у политици, јер не могу да се лепо понашам према свакој фукари која се представља да је хирург који се вежба и учи, на мојој или вашој деци. Ако сам нешто погрешио, не замерите. Оно што волим, морам и да браним. Ако имам право да браним своју и туђу децу, не знам ко ће да ми забрани да браним Србију. Можда то не радим ни на леп и културан начин? Можда и не знам како се то ради? Можда сам и антиреклама? Можда сам и све и свашта, али се трудим да браним увек и на сваком месту. Ако то неко препознаје и свиђа му се, онда ми је драго. Ако то неко не види, онда то није мој проблем. И ја сваког дана нешто учим, али се не мењам.

За све који буду ово прочитали даћу један савет којим се руководим. Обично се каже да шнајдер три пута мери пре него пресече. Ја сам се руководио принципом да то треба урадити три пута, као да раде три шнајдера. Изузетно добро знам шта значи јавно изговорена реч и зато сам се увек руководио искуством. То искуство ме је научило да никада поводом изговорене речи нисам наилазио на одобравање, већ увек на медијско оспоравање. Међутим, само након неколико недеља се све окретало за 180 степени, али никада ме нико није цитирао да сам то на време наговестио. И ту нема никаквих проблема.

Ето, сада на крају, сетих се да сам пре, чини ми се 15 година, написао једну много дужу студију о медиокритетима из тог доба. Сада не знам где то да тражим. Добро је што су медиокритети самоникли, репродуктивни и што мутирају, па ми одржавају кондицију.