ОКУПИРАНО Косово и Метохија 01.02.2013.: НАПАД НА СРБИНА ПОВРАТНИКА, ИЗДАЈА У ТОКУ НА ДРЖАВНОМ И ЛОКАЛНОМ НИВОУ

***

Нападнут Србин, повратник у Метохију

ГОРАЖДЕВАЦ – Непознате особе албанске националности рано јутрос насилно су ушле у једну кућу у повратничком селу Бича у Метохији и том приликом напале Србина повратника, јавио је Радио Гораждевац.

Данило Дончић из села Бича задобио је посекотине руке када су провалници каменицама разбили прозор собе у којој је спавао јутрос око 4:30 часова.

У селу се тренутно налази словеначки Кфор и полиција, а очекује се истражна екипа такозване Косовске полиције која ће обавити увиђај, пренео је Радио Гореаждевац.

Пљацке и провале у повратничким селима у опстини Клина су све учесталије, а починиоци се ретко пронађу. Пре месец дана у суседном селу Грабац демолирана је црпна станица сеоског водовода и украдена пумпа чиме је нанета штета од око три хиљаде евра, а починиоци нису пронађени.

Радио Гораждевац / СРБИ НА ОКУП

***

Проглас оснивања локалне општине Зубин Поток

Пример народу Србије како да се бори за свој опстанак
Сам себе организује и Сазове свој народни уставотворни сабор (НУС)

Покушај тренутног режима, да бахато и својевољно укине и избрише Народ и Теритoрију Косова и Метохије из Уставног Поретка и постојања Републике Србије, брутални је чин деспотске тираније. Да би опстао, Народ Србије сместа мора овој тиранији стати ногом за врат, и мирно и достојанствено уставотворити своје Богом-дато право и моћ – да сва власт потиче из Народа и Народу припада, и да нико не може и не сме укинути Народ осим Он сам Себе.

Ово је предлог начина и метода мирне и достојанствене обнове уставотворења, државности и суверености Народа Србије. Народ Зубиног Потoка је узет као пример због текућег бруталног угрожавања његовог опстанка и због идеалне величине њихове локалне општине (15-20 хиљада становника) за само-организовање.

Пред Богом и Народом, у Зубином Потоку, 28. Фебруара 2013.

Полазећи од неприкосновене истине – да је сваки поједини држављанин Републике Србије сва своја права и слободу већ априорно и непосредно добио од Бога Свевишњег – а никако их не добија од темпоралних властодржаца, институција власти, или силом наметнутих тутора, намесника и окупатора;

Позивајући се на основну чињеницу — да је сваки држављанин Републике Србије свесно (у сврху што бољег уређења међусобних односа и заједничког живота у Републици Србији) на основу јасно дефинисаних УСТАВНИХ постулата и одредби, прецизaн и ограничени део својих неприкосновених Богом-датих права референдумском већином изгласао и пренео на УСТАВ Републике Србије – и кроз УСТАВ дефинисане институције власти, и из УСТАВА компетентно изведене законе;

Држећи се основног УСТАВНОГ уговора Народа Србије — да је наша подређеност и повиновање одлукама тренутних властодржаца институција власти Републике Србије (поименице: Председништво и Министарства, Скупштина, Уставни Суд, као и њихови постављени намесници суверених народних институција Судства, Одбране Територије и Безбедности Народа Србије) апсолутно условљена обавезом и дужношћу датих властодржаца (и њихових намесника) да потпуно и безусловно поштују и бране основне постулате, ограничења власти, и одредбе УСТАВА, међу којима и заветну УСТАВНУ гаранцију да су Косово и Метохија нераздвојиви део Србије;

Задржавајући своје неприкосновено право – да сместа опозовемо и поништимо мандате и права које смо дали тренутним властодржцима, у случају њиховог грубог прекорачења и кршења УСТАВНОГ уговора са Народом Србије – заклете обавезе тренутних властодржаца да апсолутно поштују, безкомпромисно бране и придржавају се свих постулата, ограничења власти, и одредби УСТАВА Републике Србије;

Апсолутно и категорички забрањујући властодржцима и институцијама власти – да себи узму већа права и мандате од оних које смо им прецизирали, дали и ограничили УСТАВОМ и из њега компетентно изведеним законима Републике Србије;

Узимајући у обзир – да се компетентност и валидност свих донетих закона, одлука и радњи тренутних властодржаца институција власти Републике Србије апсолутно и директно мере по основу њиховог придржавања и одбране постулата, ограничења власти, и одредби УСТАВА Републике Србије;

Подсећајући – да је било какво прекорачење, кршење или промена УСТАВА могућа/дозвољена искључиво ако је предложена кроз јавну расправу од стране Народног Уставотворног Сабора (НУС) и ако је изричито/дословно изгласана одлуком референдумске већине Народа Србије;

Евидентирајући чињенице – да тренутни властодржци институција власти Републике Србије, у спрегу са не-уставним и не-законитим привременим институцијама и окупационим снагама на Косову и Метохији – својим некомпетентним одлукама и својевољним делима, а посебно бахатим чином искључења Косова и Метохије из састава Републике Србије, намерно газе УСТАВ разарају УСТАВНИ поредак, државност и сувереност Републике Србије. Чиме они брутално угрожавају опстанак државе и Народа Србије;

Евидентирајући чињеницу – да су тренутни властодржци институција власти Републике Србије (поименице: Председништво и Министарства, Скупштина, Уставни Суд, и њихови постављени намесници суверених народних институција Судства, Одбране Територије и Безбедности Народа Србије) свесно погазили своје званичнo заклете дужности и одговорности потпуног и безусловног придржавања и безкомпромисне одбране УСТАВА Републике Србије;

Евидентирајући чињеницу – да су чланови Уставног Суда Србије својим одбијањем да сместа заштите УСТАВНОСТ и владавину правде и закона, свесно и намерно издали своју заклету УСТАВНУ дужност, и да су тиме дозволили успостављање бахате деспотске тираније тренутних властодржаца – која сада брутално угрожава опстанак државе и Народа Србије;

Упозоравајући тренутне властодржце институција власти Републике Србије, привремених институција власти и окупационих снага на Косову и Метохији – да сваки њихов покушај или акт једностраног узимања већег права и моћи, од оних које им је Народ Србије привремено дао према дефиницијама, ограничењима и одредбама УСТАВА Републике Србије, као и УСТАВУ потпуно подређене УН Резолуцију-1244 – јесте чин издаје, тероризма и рата. Такви поступци су криминална дела која са собом аутоматски повлаче губитак мандатног имунитета и сваког починиоца терете потпуном индивидуалном, криминалном одговорношћу;

По овим чињеницама и на основу својих неприкосновених Богом-датих права, слободе и одговорности, Ми – апсолутна већина становника Зубиног Потока – својим гласовима/потписима (Прилог-I) одлучујемо и проглашавамо:

1. Да тренутни властодржци институција власти Републике Србије (Председништво и Министарства, Скупштина, Уставни Суда, њихови постављени намесници суверених народних институција Судства, Одбране Територије и Безбедности Народа Србије, као и све привремене институције и окупационе снаге на Косову и Метохији) намерно и систематски креше одредбе УН Резолуције-1244 и брутално газе УСТАВ Републике Србије, и тиме свако од њих сместа, бесповратно губи мандат и право да доноси било какве одлуке или било шта чине у наше име.

2. Да су тренутни властодржци (и све силом наметнуте привремене институције и окупационе снаге на Косову и Метохији) својим поступцима не само погазили УСТАВ, УН Резолуцију-1244 и законе Републике Србије — већ су брутално угрозили и наш голи животни опстанак у Републици Србији. Зато, Ми себи сместа враћамо сва своја Богом-дата права слободу и обавезе која смо УСТАВНИМ уговором били пренели на властодржце. И уједно тиме, Ми сместа себе проглашавамо сувереним носиоцима и браниоцима УСТАВА, владавине правде и закона, државности и суверености Републике Србије на територији наше локалне општине/месне заједнице.

3. Да по УСТАВОМ загарантованом праву Локалне Самоуправе и по Члану 11.а УН Резолуције-1244 (успостављање значајне аутономије и само-управе), Ми се одлуком наше апсолутне већине, удружујемо у Локалну Општину (ЛО) Зубин Поток као наше елементарно (друштвено, политичко, економско, територијално) правно лице перпетуалног трајања. Надаље, Ми својом вољом и по свом нахођењу, преносимо на правни ентитет ЛО Зубин Поток своја одређена Богом-дата права и одговорности, дефинисана Статутом ЛО Зубин Поток (Прилог-II). Апсолутно никоме не дајемо права нити моћ да нам споља, мимо наше воље наметне организацију и Статут наше ЛО, и њом мимо наше воље управља.

4. Да се Ми и као појединци и као правно лице ЛО Зубин Поток заклетвом обавезујемо да ћемо поштовати и бранити територијални интегритет, суверенитет, УСТАВ и компетентне законе Републике Србије.

5. Да у складу са УСТАВОМ Републике Србије, Ми својом вољом и по свом нахођењу налазимо заједнички интерес са локалним општинама из непосредне околине и интегришемо се у регионалну самоуправу. Апсолутно никоме не дајемо права ни моћ да нам споља, мимо наше воље, наметне удруживање у регионално правно лице и њим мимо наше воље управља.

6. Да на територији своје ЛО Зубин Поток, Ми апсолутном демократском већином доносимо сопствени Кодекс (правилник међусобних права и одговорности) и уређујемо међусобне односе, у складу са УСТАВОМ Републике Србије и из њега компетентно изведеним законима.

7. Да до даљњег, Ми сместа поништавамо свe одлуке и проглашавамо не-важећим, против-уставним и против-законитим сва акта тренутних властодржаца институција власти Републике Србије које се дотичу нашег опстанка и живота на територији наше ЛО Зубин Поток. Ово се односи и на све одлуке и акта силом наметнутих привремених и окупационих институцијa и снагa на Косову и Метохији.

8. Да уколико се сваки тренутни властодржаца у Републици Србији (укључујући и привремене власти на КиМ) одмах добровољно и званично не одрекне институција власти које је без нашег изричитог мандата узурпирао, Ми сваког од њих сматрамо кршиоцем воље Народа Србије и рушиоцем УСТАВА и закона Републике Србије, и кривично ћемо их гонити и хапсити на територији наше ЛО Зубин Поток.

9. Да овим својим чином, Ми дајемо пример и уједно позивамо свеколики Народ Србије да се у својим месним заједницама/локалним општинама сам овако мирно, достојанствено и непосредно организује у борби за свој голи опстанак. Тако би Народ Србије својим Богом-датим правима и слободом, мирном одлуком гласа своје абсолутне демократске већине сместа отказао мандате и одузео сва права и привилигије које су тренутни властодржци узурпирали (или силом и окупацијом наметнули). Тиме би Народ Србије сместа прекинуо текућу политику издаје државе и свог укидања и поробљавања.

10. Да овим прогласом, заједнички са свим осталим (овако организованим) ЛО Народа Србије, уједно сазивамо Народни Уставотворни Сабор (НУС) Србије (према предложеним принципима у Прилогу-III). Чиме би Народ Србије достојанствено, сопственом непосредном вољом поново поставио основе свога опстанка кроз оживљавање духа УСТАВНОСТИ, владавине правде и закона, државности и суверености на свеукупној територији Републике Србије.

11. Да гласом своје демократске већине, Ми непосредно међу-собом (ван-партијски) именујемо свог најспособнијег и најчаснијег појединца за посланика ЛО Зубин Поток на НУС. Ми абсолутно одбијамо свако нам спољно наметање представника, намесника и тутора. Наш посланик на НУС добија мандат и упутства искључиво од нас, и директно и искључиво је нама одговорни за своје поступке и одлуке.

ПРИЛОГ-I

Потписи Минимум 2/3 становника Зубиног Потока са правом гласа.

Попис извршен по свим насељима општине Зубин Поток.

Под редним бројем читко уписано:

Име и Презиме, Адреса Стана, Матични Број Личне Исправе, Датум, Својеручни Потпис

Сваки потпис је јаван, осведочен од суграђана (2-претходнa или 2-следећa потписника)

Следе:

ПРИЛОГ-II

Статут ЛО Зубин Поток

ПРИЛОГ-III

Принципи Сазивања и Рада Народног Уставотворног Сабора (НУС) Србије

***

Нова власт у Косовској Митровици. Пантић поднео оставку

КОСОВСКА МИТРОВИЦА – Српска напредна странка раскинула је данас коалициону сарадњу са Демократском странком Србије у општини Косовска Митровица, а Крстимир Пантић поднео је оставку на место председника те општине.

Власт у Косовској Митровици чиниће СНС са УРС-ом, СПС-ом, Грађанском иницијативом “Србија, демократија, правда” – Оливер Ивановић и ПУПС-ом. Нова већина има 17 одборника, а у опозицији остају одборници ДС сада заједно са ДСС. Седници Скупштине општине присуствовало је 27, од 30 одборника.

Седницу скупштине обележила је размена оптужби између дојучерашњих коалиционих партнера СНС и ДСС, као и расправа о самом дневном реду која је трајала сат времена.

Нова већина у Скупштини општине Косовска Митровица разрешила је председника Скупштине општине Александра Бабинцева (ДСС) и на његово место изабрала Ксенију Божовић (СДП). Са места секретара Скупштине разрешена је Љиљана Љумовић (ДСС), а на њено место изабран Иван Маченовски (СПС).

За њихову смену гласало је 16 одборника, док остали нису гласали.

Крстимир Пантић поднео је данас оставку на место председника општине Косовска Митровица због претходног именовања на место заменика директора владине Канцеларије за Косово и Метохију.

Пантић је у изјави новинарима подсетио да га је Влада Србије 29. децембра прошле године именовала на место заменика директора владине Канцеларије за КИМ.
“Сходно одредбама Закона за борбу против корупције да јавни фунцкионер не може обављати истовремено две јавне функције, у складу са законом и временским периодом који је одређен тим законом, одлучио сам да на данашњој седници Скупштине општине поднесем оставку на место председника општине”, навео је Пантић.

Он је додао да ће нови председник општине Косовска Митровица и чланови опшнског већа бити изабрани на наредној седници Супшине општине која ће бити одржана у најкраћем могућем законском року , најкасније за недељу дана.

ТАНЈУГ

***

Ратни злочинац Тачи: “Косово није РС”

ПРИШТИНА – Ратни злочинац Хашим Тачи изјавио је да у разговорима са Србијом очекује “тешке одлуке”, али да неће дозволити стварање “Републике Српске на Косову”.

По Тачијевим речима, “разговори са Србијом су тешки” – како за њега лично, тако и за грађане и нелегалне институције Косова.

Ти разговори ће, додао је, “донети тешке одлуке” које “никако неће бити у супротности са такозваним Уставом и законима Косова”, преноси Коха диторе.
“Рекао сам и понављам: састанке које ја водим у име нелегалних институција Косова, заједно са другима и у име ткзв. грађана Косова нису нимало популарни, али сам убеђен да је то висока државна одговорност и да су у интересу Косова”, рекао је.

Ратни злочинац Тачи је поновио да општинама са српском већином неће дозволити да формирају механизме који имају законодавну и извршну власт, да – како је казао – “на Косову никада неће бити ‘Републике Српске’”, ни аутономије, ни специјалног статуса нити поделе.

За “тешке одлуке” које очекује, Тачи верује да ће се тиме отворити перспектива Косова за учлањење у Уједињеним нацијама, Европској унији и НАТО.

Тачи је још рекао и да никоме неће пружити изборно задовољство да делегација Косова погреши.

Дневник Трибуна пише да ратни злочинац Хашим Тачи припрема терен за колективну амнестију грађана Косова који живе на северу земље и о томе је разговарао са такозваном председницом Косова Атифетом Јахјагом и лидером највеће опозиционе партије, Демократског савеза Косова Исом Мустафом.

Ту вест је за дневник потврдила потпредседница Тачијеве ДПК и такозвана министарка европских интеграција Вљора Читаку, која је то назвала понудом за добијање поверења грађана севера земље.

Амнестија ће се односити само на дела која нису тешка, углавном на прекршаје, али ће допринети да грађани на северу добију и друге погодности, тако што ће им бити отписани дугови према Косовској енергетској корпорацији, водоводу и све обавезе које имају према комуналним службама.

Међународни извори дневника су рекли да је то једна од три понуде према северу које нису предвиђене у плану Мартија Ахтисарија.

Две друге понуде су повећање броја посланика такозване Скупштине Косова из редова српске заједнице који ће бити изабрани на северу земље и именовање четири званичника за везу између ткзв. владе и севера Косова.

Ратни злочинац Тачи је, према дневнику, прихватио да се повећа број посланика у ткзв. Скупштини Косова, док и даље има дилема око званичника пошто они могу имати извршна овлашћења.

Тим планом се такође предвиђа укључивање једног представника са севера Косова у ткзв. Консултативно веће за заједнице који постоји при Кабинету такозване косовске председнице.

ТАНЈУГ / СРБИ НА ОКУП

***

Албанци спремају блицкриг против србског севера Косова

ДИЈАГНОЗА ПОВОДОМ КИМ УЖАСНО ЈЕ ЛОША, А ТЕРАПИЈА ПОГРЕШНА
ТРЕБА ЈЕ МЕЊАТИ ИЛИ СЕ СПРЕМАТИ ЗА НАЈГОРЕ

• Припадници тзв. РОСА, специјалних полицијских снага косовско-метохијских Албанаца, увежбавали су пре две недеље напад на трафо-станицу Валач, што би им омогућило обарање електро-енергетског система и прекид снабдевања струјом Косовске Митровице и Звечана. Разрађиван је и план заузимања бране на Газиводама
• Током последње четири недеље напади се у Косовској Митровици, у просеку, дешавају сваких – један и по дан. У периоду између 18-19. фебруара у року од 24 сата било их је чак три. Последњих пет дана дешавају се свако вече
• Терорисање становништва северног дела Косовске Митровице наставиће се све до половине априла. Тада би требало да се потпише коначни договор о историјском помирењу између Србије и тзв. републике Косово. То је иначе онај седми немачки захтев из септембра 2012. године
• Напади се организују и како би се извршио притисак на српску страну, која би требало да пристане на сва решења која ће јој понудити Кетрин Ештон. Уколико до половине априла српска страна не пристане да прихвати понуђена решења, то ће бити Албанцима одличан изговор да са широком интервенцијом на северном Косову отпочну
• Уколико српска страна пристане – албанске интервенције ће опет бити
• Најбоље би било да српска страна иступи из текућих преговора и захтева да Савет безбедности хитно формира комисију која би испитала последње оружане инциденте у северној Косовској Митровици, а пре свега њихову политичку позадину. Тиме би се у процес поново вратио СБ УН…

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

МЕДИЈИ у Србији ћуте. Ваљда мисле – ако о томе не извештавају – да се неће ни знати шта се дешава. У последњих три недеље изузетак представља државна РТС, која се осмелила да један дужи прилог посвети овој теми. А што се теме тиче, све је отишло далеко. Предалеко.

О оружаним инцидентима у северном делу Косовске Митровице је реч.

За протеклих нешто више од дванаест година, од доласка међународне војне и цивилне мисије на Косово и Метохију, никада оружани инциденти и напади нису били учестали као претходних месец и по дана. Било је и већих и организованијих акција албанских (пара)оружаних формација, међу којима је највећа она од 17-19. марта 2004. године, али никада овако фреквентних.

У просеку, за последње четири недеље напади се дешавају сваких – један и по дан.

У периоду између 18-19. фебруара у року од 24 сата било их је чак три.

Последњих пет дана дешавају се свако вече.

У Косовској Митровици се ствара осећај несигурности код српског становништва, а међу Албанцима је приметно широко окупљање и мобилисање, толико пута до сада виђено од 1981. године па надаље.

Треба ли уопште подсећати да се то увек завршавало фронталним нападом на Србе. И – какве последице могу бити сада?

Несумњиво, експлозије у северном делу Косовске Митровице се подмећу плански и ове акције изводе обучени специјалци.

Што се прве тврдње (плански) тиче, треба погледати коме и где је подметан експлозив. Са једне стране, то је чињено појединцима који су политички ангажовани на одбрани српских интереса или су активни у одбрани моста на Ибру, а било је и случајева да су ове акције предузимане против појединаца који су на неки начин повезани са албанским институцијама. Са друге стране, већина акција је изведена у осетљивој зони Бошњачке махале, где живе и Срби и Албанци.

У првом случају циљ је да се повећа подозрење или чак произведе сукоб између самих Срба. У другом случају неопходно је повећати међуетничке тензије.

Резултат свега би требала да буде дестабилизација северног дела Косова, после чега би успостављање потпуне албанске контроле прошло глатко и без проблема.

У циљу што је могуће веће дестабилизације северног Косова, припадници тзв. РОСА, специјалних полицијских снага косовско-метохијских Албанаца, увежбавали су пре две недеље напад на трафо-станицу Валач, што би им омогућило обарање електро-енергетског система и прекид снабдевања струјом Косовске Митровице и Звечана. Разрађиван је и план заузимања бране на Газиводама.

Све ове информације круже међу косовским Албанцима, а могу се дознати од „страних представника“ на Косову и Метохији. Занимљиво је и да Кфор и Еулекс уопште не реагују на последња дешавања.

Главнокомандујући Кфор Фолкер Халбауер врти стару причу, па је 25. фебруара изјавио како је безбедносна ситуација генерално добра, само постоје понеки „забрињавајући догађаји“, али их он, као и његови претходници, доводи у везу са криминалним елементима који „користе напетости за остваривање личних интереса“.

Еулекс се држи старог правила да је увек најбоље закаснити на лице места и што траљавије обавити увиђај. Зато и нема ухапшених виновника ових инцидената.

Судећи према досадашњим искуствима, може се само рећи да ће Кфор на оба ока зажмурити на оно што спремају Албанци. Вероватно ће им само рећи да оно што су планирали морају да реше блицкригом у року од неколико сати. Иначе, сутрадан ће Кфор због међународних обавеза и понеке осуде западних званичника морати да интервенише. Као у марту 2004.

За припаднике Еулекса би се могло рећи да су они углавном или уплашени или потплаћени. Понеког гризе савест, па се исповеда српској страни, али то су изузеци. Убедљива већина гледа да се не меша претерано у свој посао.

Терорисање становништва северног дела Косовске Митровице наставиће се све до половине априла. Тада би требало да се потпише коначни договор о историјском помирењу између Србије и тзв. републике Косово. То је иначе онај седми немачки захтев из септембра 2012. године.

Напади се, између осталог, организују и како би се извршио притисак на српску страну, која би требало да пристане на сва решења која ће јој понудити Кетрин Ештон. Уколико до половине априла српска страна не пристане да прихвати понуђена решења, то ће бити Албанцима одличан изговор да са широком интервенцијом на северном Косову отпочну.

Уколико српска страна пристане, албанске интервенције ће опет бити. Зашто?

Па, из неколико разлога. Прво, историја нас учи да се албанско „широко окупљање и мобилисање“ не може зауставити. То је иреверзибилан процес који ће се завршити са неколико хиљада људи на мосту на Ибру. Ако ништа друго, изаћи ће да славе „реинтеграцију севера“ и то што их је „Србија признала“. Шта ће после тога бити? То је већ виђено.

Друго, албанској страни одговара да се направи што је могуће већи метеж одмах по потписивању споразума. Пуштати Србе да расформирају своје институције, затим да формирају нове (макар и под надлежношћу тзв. републике Косово), па да се удружују у Заједницу општина, значи опет да ће Албанци у пракси тешко моћи да успоставе пуну контролу над севером. Сада ће им се пружити прилика да све реше у своју корист. И, треће, брзом интервенцијом албанска страна ставља Србију пред свршен чин.

Споразуми који су до сада потписивани били су у појединим деловима нејасни, препуни двосмислених формулација, остављених заинтересованим странама да их тумаче како хоће. У пракси, јасно се показало да онај ко контролише стање на терену одређује и како ће се тумачити те „двосмислене одредбе“.

Некоме ће се ова песимистична прогниза учинити претераном. Дај Боже да је погрешна.

Дешава се често, кад у породици неко болује од какве тешке болести, да лекари кажу укућанима да се спреме на најгоре. Сви чине све како би болесник оздравио, моле се за његово здравље, али се истовремено спремају и за најгоре.

Што се тренутне српске позиције по питању Косова и Метохије тиче, дијагноза је ужасно лоша, а терапија погрешна. Зато или треба мењати терапију или се спремати за најгоре. Промена терапије би се могла обавити на неколико начина.

Најефикаснији би свакако био да српска страна иступи из текућих преговора и захтева да Савет безбедности хитно формира комисију која би испитала последње оружане инциденте у северној Косовској Митровици, а пре свега њихову политичку позадину. Тиме би се у процес поново вратио СБ УН, а такође би се и алармирала међународна јавност, иначе потпуно незаинтересована за дешавања на Косову и Метохији. То би био и позив на политичко уједињавање унутар Србије, чиме би се ојачао укупан положај земље.

Мач нам виси над главом и зато што би евентуална акција косовских Албанаца против Срба на северу Косова имала још једну последицу. Српска влада такав ударац не би издржала.

Шта би било после њеног пада, на шта би личила предизборна кампања, какви би били резултати избора, ко би формирао нову владу – ако би уопште ико могао скрпити владајућу већину, и да ли би се и шта променило у постављању Србије, сасвим су друга питања. Кључно је да би Србија ушла у дуги период додатне дестабилизације, док би Албанци консолидовали своје редове и учвршћивали сопствену власт.

У таквим околностима, отварање нове кризе у Бујановцу и Прешеву намеће се само по себи.

Можемо се правити да ништа не видимо, да о ономе што се сваке ноћи дешава у српском делу Косовске Митровице ћутимо, али то не значи и да ће нас неповољан расплет заобићи.

У том случају, уколико до њега дође, наше данашње ћутање ће заправо бити и оптужница будућих генерација против нас. Јер, питаће нас: шта смо им од државе оставили, у каквом стању и како смо могли да не видимо шта нам се све спрема?

Извор: Факти.рс

***

Александар Раковић: Шта је Харадинај обећао Бајдену

Све што се издешавало са СПЦ у Македонији, Црној Гори и на Косову део је замешетељства политике САД-а и њених смерница које су ишле у прилог идеји потпуног идентитетског брисања српског народа.

Викиликсове депеше које су откриле да је Америка вршила притисак на Владу Србије да 2008. прекине „симфонију“ између Републике Србије и Српске православне цркве, у тренутку објављивања докумената, остале су готово незапажене у нашој јавности. Али притисак САД-а није се завршавао на томе. Пре бих рекао да је то био почетак. Све што се издешавало са СПЦ у Македонији, Црној Гори и на Косову део је замешетељсва политике САД-а и њених смерница које су ишле у прилог идеји потпуног идентитетског брисања српског народа. О томе сведоче и бројни разговори које сам као државни службеник у Министарству вера водио са високим званичницима ове земље. Коначно, о томе сведочи и укидање министарстава која су се бавила идентитетским питањима, а на чему су САД дуго инсистирале: Министарство за дијаспору и Србе у региону, Министарство за Косово и Метохију и Министарство за људска и мањинска права укинута су 2012. За сва је важило да би требало да буду укинута и спуштена у ранг државних служби као да то не значи да се деградира и наша државна политика на тим пољима. Уместо њих су основане четири канцеларије, каже у разговору за „Печат“ др Александар Раковић, научни сарадник у Институту за новију историју Србије.

Да ли би у том светлу требало посматрати и америчке извештаје о верским слободама у Србији који су годинама уназад били изразито негативни?

У америчким извештајима о верским слободама из године у годину је стајало да је Закон о црквама и верским заједницама у Републици Србији (2006) дискриминаторски. Наравно, позадина тога била је да се укидањем овог закона ослаби СПЦ. Инсистирали су на томе да би неке чланове закона требало изменити толико да закон постане непрепознатљив. Писали су да Србија не поштује верска права, а да их, рецимо, поштује албанска власт на Косову и Метохији. То је бесмислено. Уставни суд Републике Србије је у јануару 2013. одбацио мишљење да је Закон о црквама и верским заједницама неуставан, а посебно да је дискриминаторски.

У реалности односи између традиционалних цркава и верских заједница и Републике Србије никада у историји нису били бољи. Министарство је 2010. оформило Међурелигијски савет чији су чланови били и епископ бачки СПЦ Иринеј Буловић, надбискуп београдски Римокатоличке цркве Станислав Хочевар, реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем Зилкић и рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел. Није се радило, дакле, о „симфонији Српске православне цркве и државе“ већ о складу који се у јавности највише огледао кроз рад Међурелигијског савета. У неформалним разговорима се шушкало да Министарство вера не постоји нигде у окружењу, па би га стога требало укинути и у Србији. То није било тачно, јер у Грчкој постоји Министарство просвете и вера, у Турској постоји Дијанет, државно тело у рангу министарства задужено за исламска питања чији је буџет десетак пута већи од буџета неких министарстава, а у Бугарској делује министарство без портфеља које се бави и верским питањима. У овом друштву наша земља има најсложенију верску ситуацију и стога јој је министарство задужено за верска питања било најпотребније. Упоредо с тим „бачено је око“ и на друга министарства, која се, као што сам рекао баве идентитетским питањима. Укидањем Министарства вера Републике Србије нестала је висока верска политика наше земље. Непрекинути низ од 21 године рада (1991-2012) који је давао плодоносне резултате је прекинут.

У време док сте радили као координатор за верска питања били сте у прилици да разговарате са неколико високих званичника САД-а. Шта вам је сугерисано на тим састанцима?

Са др Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало је забележено да се залагао за хрватску страну. Веома је утицајан у америчком „римокатоличком лобију“.

Из Лондона сам 2007. добио сугестију да би Милејди желео да се сретне са неколико епископа СПЦ. Организовали смо му сусрет са пет наших епископа. Милејди је у разговору дотицао сва верска питања везана за српски народ и СПЦ на простору бивше Југославије, почев од Македоније, до Црне Горе и Босне и Херцеговине. Био је веома упућен у тему и држао се унапред припремљеног концепта разговора. На неформалан начин представио нам је смернице америчке политике кроз интересе утицајних америчких римокатолика.

Милејди је архиепископу Јовану рекао да „српско црквено питање“ у Македонији не постоји. Било је јасно и раније, а тада је постало изричито, како америчка политика не уважава чињеницу да је Охридска архиепископија установљена као аутономна црква у оквиру СПЦ. Друга тема била је везана за СПЦ у Црној Гори. Милејди је сугерисао да се три велике хришћанске светиње које се налазе на Цетињу (рука Светог Јована Крститеља, честица Часног крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) окупе на једном месту под заједничким старатељством Српске православне цркве и Римокатоличке цркве. Епископ никшићки Јоаникије је потврдио став наше цркве да ове светиње морају да остану под духовним и физичким старатељством СПЦ. Трећа тема је по мом мишљењу била најинтересантнија. Милејди је предложио политичку сарадњу православних и римокатолика у Босни и Херцеговини, односно Срба и Хрвата, како би се спречила мајоризација хришћана. После разговора у Београду, Милејди је отишао у Републику Српску где се сусрео са премијером Милорадом Додиком. Како год, у том периоду је дошло до видљивог политичког приближавања Срба и Хрвата у БиХ. Сусрету у Београду су присуствовали и владика захумско-херцеговачки Григорије, владика липљански Теодосије и владика аустралијско-новозеландски Иринеј.

Да ли је захтев да састанку присуствује и владика Јован била нека врста упозорења или најава хапшења архиепископа охридског које је убрзо уследило?

Реч је о томе да су македонске власти већ добиле поруку да по свом нахођењу, али не без „америчких сугестија“, решавају односе са СПЦ. Догађаји који су уследили показали су да је Македонија ушла у конфронтацију са Охридском архиепископијом и да је архиепископ Јован утамничен.

У којој мери су САД утицале на положај СПЦ и прогон њеног монаштва у Црној Гори, те да ли сте из непосредних контаката са америчким службеницима сазнали више о томе?

Много изоштренију слику будућих дешавања добио сам после разговора са др Мајклом Холцелом, дугогодишњим саветником за спољну политику америчког потпредседника Џозефа Бајдена. Са њим сам се срео у септембру 2009. када сам као члан наше државне делегације говорио у Варшави на годишњем састанку ОЕБС-а о људским и верским правима. Он је био шеф америчке делегације. Холцел је један од најважнијих стручњака у Демократској партији за НАТО и балканску политику САД-а. Пошто сам представио реферат о побољшању верских слобода у Србији, Холцел ми је пришао и предложио састанак у четири ока. Био сам изненађен. Будући да сам увек имао на уму да у контексту верских права поред Србије поменем и Републику Српску, то се Холцелу није допало. Он је, иначе, писао Бајденов говор који је овај прочитао у парламенту БиХ. Холцел ме је питао: „Да ли сам добро чуо да сте рекли како је Република Српска део Србије?“ Одговорио сам да није добро чуо. Рекао сам, наравно, да је Србија држава, а Република Српска државни ентитет. Ипак, појаснио сам му да волим да кажем како је реч о „наше две републике“. Не бих то званично рекао као државни службеник јер сам морао да следим смернице међународне политике Србије, али бих као професионални историчар о томе говорио у стручном смислу. Био сам спреман да свој став још браним, али се Холцел више није интересовао за ту тему већ је прешао на другу.

Како сам у реферату дотакао и примере кршења закона од стране муфтије Муамера Зукорлића, Холцел ми је рекао да „Србија има важнијих питања од Исламске заједнице, а то су положај СПЦ у Македонији и Црној Гори“. Схватио сам одмах да је реч о упозорењу и да се могу очекивати све јачи притисци у Македонији и Црној Гори. Када је о Црној Гори реч, у страначки програм Демократске партије социјалиста и коалициони споразум те странке са Социјалдемократском партијом ушле су и формулације усмерене против СПЦ у Црној Гори, којима се прети успостављањем „јединствене православне верске заједнице“ и отварањем питања права власништва на имовину СПЦ у Црној Гори.

Холцел је, иначе, бриљантно познавао историју југословенских народа. Рекао сам му да стога сигурно зна да је Црна Гора историјска држава српског народа. Одговорио је: „Наравно да знам, али то је било некад“. Казао је да Црна Гора сада иде другим путем и да више не желе да се изјашњавају као Срби. С тим, наравно, нисам могао да се сложим. Трећина становника Црне Горе се декларише као Срби, а половина да говори српским језиком. Но, и та Холцелова порука била је јасна. Већ надвијени тамни облаци над српским народом у Црној Гори никако да се разиђу.

Холцел је у пратњи Џозефа Бајдена неколико пута боравио на Косову и Метохији. Да ли сте се у разговору дотакли и тога?

Холцел ми је осветлио неке догађаје после уласка НАТО снага у нашу јужну покрајину. Са тадашњим сенатором Бајденом у зиму 2001. посетио је Косово и Метохију, а једна од дестинација био је манастир Високи Дечани. Холцел ми је казао да су се тих дана срели и са Рамушем Харадинајем који их је „импресионирао“. Будући да се знало како међуетничке прилике могу у сваком моменту да измакну контроли, Бајден је од Харадинаја затражио да гарантује безбедност манастиру Високи Дечани. Иако је током погрома над Србима 2004. било покушаја да се изврше напади на Високе Дечане и Пећку патријаршију, до тога није дошло. Зашто? Холцел је у августу 2004. поново посетио Косово и Метохију, а на једном састанку пришао му је Харадинај и рекао: „Кажите сенатору Бајдену да сам одржао обећање“. Дакле, не само Високи Дечани, већ и Пећка патријаршија нису нападнути јер су Американци то захтевали од Харадинаја. Могло би се чинити да је то „гест добре воље“. Међутим, макар и површнији поглед на ову тему пружа још један закључак: Американци су знали да ће доћи до свеопштег напада на Србе, али и ко би са албанске стране требало да стоји иза тога. Имао бих још нешто томе да додам, али бих на овом месту стао.

Како тумачите чињеницу да је последњих десетак година, посебно од како је Румунија постала чланица ЕУ, провокација Румунске православне цркве на канонској територији Тимочке и Браничевске епархије, баш на просторима где живе Власи, постала више него упадљива?

Тај притисак траје истовремено са оним које трпе епархије СПЦ на нашим јужним границама. Већ смо видели да ће питање статуса СПЦ у Црној Гори и питање опстанка Охридске архиепископије у Македонији тек добити на замаху. СПЦ на Косову и Метохији је од 1999. у ванредном стању. Епархија врањска је прикљештена на више начина и са више страна.

Што се тиче Румунске цркве Министарство вера је 2009. уписало епархију Дакија Феликс Румунске православне цркве (у српском Банату) у Регистар цркава и верских заједница. Тим поводом је уприличено да уверење о упису буде свечано уручено у Патријаршији СПЦ. Међутим, румунски епископ Данил је тада вратио уверење о упису, рекао да га не признаје док епархији Дакија Феликс не буде дато право да делује у Тимочкој крајини. Митрополит Амфилохије је тада рекао: „Зар нам и ви браћо претите духовним бомбардовањем“. Румунска православна црква је наставила неканонско деловање у Тимочкој крајини. За то има подршку румунске државе. СПЦ је више пута апеловала да се са тим прекине. Међутим, Румунија је тему издигла на међународни ниво и прети да нам успори европске интеграције. Иако Власи желе да у њиховим срединама служи свештенство СПЦ, румунска страна то не прихвата већ жели да се наметне силом. Владика тимочки Јустин благословио је литургију на влашком језику у храмовима СПЦ у Тимочкој крајини, али ни то није задовољило румунске аспирације. Још нека питања се намећу. Отворено је питање враћања имовине Немачкој евангелистичкој цркви која је у Србији 1944. престала са радом. И ту није крај.

Од каквог је значаја за Србију питање статуса Исламске заједнице Србије?

По мом мишљењу од највишег државног значаја за Републику Србију. Историјске и правне чињенице иду томе у прилог. Надам се да ће наша актуелна власт наставити истим путем и да ће Министарство правде де иуре признати Исламској заједници Србије статус традиционалне верске заједнице. Високодостојници Исламске заједнице Србије су на међународним исламским форумима апеловали на муслиманске земље да не признају унилатерално проглашену сецесију Косова и Метохије. Исламска заједница Србије је интегрисана у више комисија, посебних радних група и других тела Републике Србије. Дакле, не би било добро да се прави неки заокрет у другом правцу. Тиме бисмо се показали нелојалним и безкарактерним.

Извор: ПЕЧАТ