У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРEЋИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (4)

Пише: Бранко Станић

КАР­НАК (НАСТАВАК)

Об­и­шли смо још не­ко­ли­ко обо­ре­них ка­ме­них бло­ко­ва и на­ђо­смо се на из­ла­зу из хра­ма. Ишли смо углав­ном пра­во. Ни­смо мно­го скре­та­ли ни ле­во, ни де­сно, јер ни­смо има­ли про­стор­ну ори­јен­та­ци­ју ко­ли­ко мо­же­мо да ше­та­мо по хра­му, а да се вра­ти­мо у ауто­бус у за­ка­за­но вре­ме.

Један од многих рељефа

Про­шли смо кроз сру­ше­не зи­до­ве и сад смо гле­да­ли храм са су­прот­не стра­не. И ту су не­ка­да ста­ја­ли ко­ло­сал­ни ки­по­ви. Су­дим по то­ме што су им оста­ла са­мо огром­на сто­па­ла, а не­ки­ма, ко­ји су има­ли ви­ше сре­ће, са­чу­ва­не су и це­ле но­ге. Оста­так је од­ву­чен ко зна кад и ко зна где.

Још један од рељефа

Ово је био из­лаз, а мо­гао је би­ти и улаз у храм. Сад се по­ста­вља пи­та­ње ко­ји је улаз био глав­ни, онај кроз ко­ји смо про­шли пре јед­но сат вре­ме­на или овај кроз ко­ји смо упра­во про­шли. Оба су мо­ну­мен­тал­на и сва­ки би мо­гао би­ти глав­ни. А мо­жда су оба би­ла глав­на, пот­пу­но рав­но­прав­на. Ка­ко бих то сад мо­гао зна­ти кад не­ма на­шег во­ди­ча да га пи­там.

Барске птице у рељефу

И друге птице у рељефу

Ов­де су ту­ри­сти за­и­ста рет­ки. Са­мо је не­ко­ли­ци­на оби­ла­зи­ла храм са ове стра­не.

Бли­зу ме­ста где смо се ми по­ја­ви­ли, иза оног кр­ша, ста­јао је стра­жар у бе­лој уни­фор­ми с те­гет бе­рет­ком на гла­ви. Ма­ли ка­ла­шњи­ков био му је пре­ба­чен пре­ко ра­ме­на. На ле­вом ру­ка­ву му је ста­ја­ла озна­ка да је при­пад­ник ту­ри­стич­ке по­ли­ци­је. Ње­гов за­да­так је био да чу­ва тај део хра­ма од те­ро­ри­ста.

Видљиви трагове накнадне „дораде“ на обеликсу

Пре не­ко­ли­ко го­ди­на, баш у Лук­со­ру, до­го­дио се ма­са­кр. Ни­сам си­гу­ран у ком хра­му, да ли у овом у ком смо ми или оном дру­гом по ко­јем је град и до­био име Лук­сор.

У је­дан од тих хра­мо­ва упа­ли су при­пад­ни­ци Ал Ка­и­де и, ко­ли­ко се се­ћам, уби­ли 65 ту­ри­ста, Не­ма­ца.

По­сле тог ужа­сног чи­на Еги­пат је пред­у­зео дра­кон­ске ме­ре за­шти­те ту­ри­ста да се слич­но не би по­но­ви­ло, јер њи­ма је ту­ри­зам основ­на при­вред­на де­лат­ност. Да им ни­је ту­ри­ста те­шко би мо­гли да пре­жи­ве. И са ту­ри­сти­ма је си­ро­ма­штво ве­ли­ко. А тек да им ни­ко не до­ђе. Не би мо­гли оп­ста­ти. По­цр­ка­ли би од гла­ди. Јер они не­ма­ју шта дру­го да по­ну­де све­ту, осим оно­га што је оста­ло од не­ста­ле ци­ви­ли­за­ци­је.

Иза стра­жа­ра би­ла је ма­ла над­стре­шни­ца од обич­них ме­тал­них шип­ки по­кри­ве­них кар­то­ном од не­ких ку­ти­ја.

Да је не­ко не­што на­ме­рио да учи­ни не знам ка­ко би овај стра­жар­чић за­шти­тио ту­ри­сте. Но си­гур­но да он ни­је пр­ва и по­след­ња ли­ни­је за­шти­те.

– Хај­де, сли­кај ме с њим! – ма­зно ме за­мо­ли­ла Ве­ра ви­дев­ши стра­жа­ра у бе­лој уни­фор­ми.

Овај је од­мах ука­пи­рао и клим­ну гла­вом да­ју­ћи знак да мо­же.

Ста­до­ше ис­под ње­го­ве над­стре­шни­це. Ли­це им је би­ло у сен­ци и ја их за­мо­лих да иза­ђу на сун­це. Си­ђо­ше на пе­сак. Ја шкљоц­нух. Све би бр­зо го­то­во.

Ве­ра се окре­те. Не се­ћам се да ли му ре­че хва­ла.

Стра­жар ме по­гле­да и пр­сти­ма по­ка­за као кад се бро­ји но­вац. То је зна­чи­ло да тра­жи бак­шиш. Ре­кох Ве­ри:

– Имаш ли не­ку фун­ту да му даш?

Она не­вољ­но узе нов­ча­ник и по­че пре­ту­ра­ти по ње­му тра­же­ћи сит­ниш. Има­ла је са­мо круп­не нов­ча­ни­це. Ме­ни је од оног од­мо­ри­шта у пу­сти­њи ипак оста­ло 10 фун­ти у џе­пу. Про­на­шао сам их ка­сни­је. Из­ва­дих нов­ча­ни­цу.

– Ја имам са­мо ово! – ре­кох.

– Јес’ ти луд, где тол’ко да даш? – и хи­тро ми узе нов­ча­ни­цу из ру­ке. По ње­ном су­ду би­ло је то мно­го за јед­но обич­но сли­ка­ње.

Стра­жар нас је не­мо скру­ше­но по­сма­трао др­же­ћи у ру­ка­ма рем­ник од пу­шке и де­сном, ко­јом тре­ба, и ле­вом, ко­јом не тре­ба. Оче­ку­ју­ћи ис­ход сав се уву­као у се­бе из­гле­да­ју­ћи још сит­ни­ји не­го што је­сте. Све му је ви­ше би­ва­ло ја­сно да од бак­ши­ша не­ће би­ти ни­шта. Још и сад ви­дим ње­го­во ту­жно, раз­о­ча­ра­но ли­це и жа­ло­сти­ве очи.

Ни­је ми ни­шта дру­го пре­о­ста­ло, но да му ка­жем:

– I’m so­rry! We ha­ve no mo­ney for baks­he­esh. Thank you for pho­to! Жао ми је! Не­ма­мо но­ва­ца за бак­шиш. Хва­ла на сли­ка­њу!

Ње­му те ре­чи, на­рав­но, ни­су ни­шта зна­чи­ле, по­го­то­во ако ни­је раз­у­мео ен­гле­ски, а не се­ћам се да је ијед­ну про­збо­рио. Ве­ро­ват­но да ни­је у при­ли­ци да че­сто до­би­је бак­шиш, по­го­то­во на овој стра­ни где рет­ко за­ла­зе ту­ри­сти, а и пла­та му, си­гур­но, ни­је бог­зна шта.

Ве­ра је већ за­о­кре­ну­ла уле­во. По­ђох и ја за њом.

Би ми кри­во, тре­бао сам му да­ти оних 10 фун­ти.

– Ти ако си луд по­де­ли све. По­диг­ни и кре­дит. То су иона­ко тво­је па­ре – био је њен ко­мен­тар.

Ве­ра је у пра­ву. Ско­ро на сва­ком ћо­шку не­ко не­што тра­жи. Не мо­жеш сви­ма да­ти, ни­ти по­мо­ћи.

Ни­је нам још пре­о­ста­ло мно­го вре­ме­на за раз­гле­да­ње хра­ма. Мо­ра­ли смо се вра­ти­ти на­зад.

Туристички полицајац и Вера

На овом зи­ду са за­че­ља, иако не­до­ста­је ви­ше од по­ло­ви­не, још се ви­де пре­див­ни ре­ље­фи из жи­во­та ста­рих Егип­ћа­на. Чо­век би тре­бао да­ни­ма да гле­да и опет не би ви­део све, а ка­мо­ли за ма­ње од два са­та ко­ли­ко смо ми има­ли на рас­по­ла­га­њу. Мо­ра­ли смо бр­зо ићи не би ли се вра­ти­ли на вре­ме.

 Колосални стубови у Карнаку

 Ка­да смо сти­гли до кра­ја зи­да са ре­ље­фи­ма опет смо окре­ну­ли ле­во. Са­да у по­врат­ку, ишли смо по­ред спо­ља­шње стра­не хра­ма па­ра­лел­но са оним пу­тем ко­јим смо сти­гли до за­че­ља, са­мо сто­ти­нак ме­та­ра уде­сно. Ову­да је би­ло при­лич­но чи­сто и ни­је има­ло шта да се ви­ди, па смо бр­зо ишли.

На­ба­са­смо на Ми­ру и де­цу. Ко зна где ли је Љи­ља?

Ре­кох Ми­ри да сам раз­о­ча­ран што не­ма во­ди­ча да нам не­што ис­при­ча о хра­му на ли­цу ме­ста.

– Ку­пи­ће­мо књи­гу, па ће­мо про­чи­та­ти! – те­ши­ла ме је Ве­ра.

Са ове стра­не хра­ма на­ле­те­смо на ма­лу ка­пи­ју у јед­ном зи­ду. По­ви­ше ње, на де­сној стра­ни, на­ла­зи се чу­ве­ни ре­љеф Рам­зе­са II ка­ко на дво­ко­ли­ца­ма кре­ће у рат­ни по­ход. На­рав­но, оста­так зи­да ста­ри Егип­ћа­ни ис­ко­ри­сти­ли су и за дру­ге сли­ке и за­пи­се. Што би џа­ба звр­јао пра­зан. Ни јед­но пар­че ни­су оста­вља­ли не­ис­ко­ри­шће­но.

И иза ових зи­ди­на је не­ко­ли­ко огром­них сту­бо­ва иша­ра­них хи­је­ро­гли­фи­ма и ре­ље­фи­ма. Има и пар нео­бич­них, ни­жих и та­њих. Не­ко­ли­ко сту­би­ћа ску­пље­ни су та­ко да чи­не је­дан, као кад узме­мо пет-шест шта­по­ва у ша­ку, па се сва­ки са дру­га два до се­бе до­ди­ру­је у вер­ти­кал­ној ли­ни­ји. За­бо­ра­вих да пре­бро­јим ко­ли­ко је тих сту­би­ћа би­ло у сно­пу. Али, то је за­си­гур­но не­ко дру­ги већ дав­но учи­нио, па ни­је мно­го ни ва­жно што их и ја ни­сам пре­бро­јао.

Кар­нак смо на­пу­сти­ли тач­но у 12:15, као што смо и до­го­во­ри­ли са на­шим во­ди­чем.

Ни­смо има­ли ни пу­на два са­та за раз­гле­да­ње. Ису­ви­ше ма­ло за то­ли­ки храм.

Рамзес II креће у ратни поход

По­но­во смо про­шли кроз але­ју сфин­ги са ов­но­вим гла­ва­ма, са­мо у су­прот­ном сме­ру. Ни­је ми ја­сно за­што су ти ста­ри Егип­ћа­ни на те­ла ла­во­ва ста­вља­ли ов­но­ве и дру­ге гла­ве. Си­гур­но да по­сто­ји не­ки раз­лог. Тре­бао сам пи­та­ти во­ди­ча кад смо се по­но­во сре­ли, али ми тад то ни­је па­ло на па­мет.

И са­мо што нам але­ја оста иза ле­ђа на нас се сја­ти го­ми­ла улич­них про­да­ва­ца са су­ве­ни­ри­ма у ру­ка­ма. Ско­ро сва­ки је имао ска­ра­бе­ја, све­ту бу­бу, са исто та­ко све­тим тек­стом. Не мо­же чо­век да их се отре­се. Ка­ко смо се при­бли­жа­ва­ли ауто­бу­су све су ви­ше сни­жа­ва­ли це­ну. Мо­жда бих не­што и ку­пио, али од оно­га што су они ну­ди­ли ни­шта ми се ни­је до­па­да­ло.

Љи­ља ку­пи не­ке сит­ни­це. Тек сад смо се про­на­шли од оног мо­мен­та кад смо се раз­и­шли у хра­му.

  Карнак

Комплекс храмова подигнутих

око светилишта посвећеног тебанском богу Амону.

Налази се северно од данашњег града Луксора.

На северу комплекса је храм бога Монта, а на југу богиње Мут

Некада је алеја сфинги у дужини од скоро три километра повезивала Карнак са храмом у Луксору.

Простире се на површини од 30 хектара

Почео је да се гради око 2.000 година

пре нове ере.

____________

Повезани текстови:

Бранко Станић – У ДОЛИНИ КРАЉЕВА (ПРВИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ДРУГИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПЕТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ШЕСТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (СЕДМИ ДЕО)