СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ: ПРЕДСЕДНИК ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ ИЛИ ПРИЧА О УБИЈАЊУ НАДЕ

Не може се лаж оправдати никаквим околностима, никаквим слабостима, још мање тобожњом коришћу за опште добро

19.02.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

Када се уздамо у људе, о, како је мали корак од наде до очајања. Очас посла можемо се суновратити у мртвило, безвољност, равнодушност, чамотињу, самотност, јер смо изневерени у очекивањима која смо подгрејавали нашом простодушноћу и нашом преданошћу, нашом детињом наивношћу, нашим најплеменитијим духовним наслеђем наших отаца и наших светитеља, темељем наше господствености. И у том суноврату ништа нас неће зауставити у негирању свега и свакога из корена нашег искуства и нашег знања о свету и себи. А онда ће се, зарад некакве замишљене слободе, у нашим душама узвитлати ништитељски пориви, на радост и весеље кнеза таме, али надасве на радост наших душмана, и старих и нових – у којима ми Срби никада нисмо оскудевали. И да нас човек поштено запита: коме смо то дали нашу наду и ко нас је то привео очајању, зарад чега и како? И колико пута, са колико разноразних људи, будили смо и усправљали нашу наду, у последњих двадесетак и кусур година? И колико пута смо, опијени жељама и тежњама, добром вољом и невином радошћу, заборављали шта све из личног описа на леђима носи тај наш будилац наде? Нисмо му бројали грехе, нити смо му загледали у плодове делања – пред нама била је нада, увек невина, нетакнута, неукаљана! Управо какве смо дане хтели да разастремо пред нама, за нашу будућност. Али дошло је време да немамо више право на наду, али ни на очајање. После толико година свенародног пропадања, толико година самозатирања, толико година самообмањивања и понижења, толико година лажи и издаја, толико година трпљења пошасти грдније од комунистичког култа пентаграма, изгубили смо смисао и наде и очајања. Свануо је дан за делање.

Не треба нам надахнуће Милана Тепића ни Драгољуба Грујовића, да бисмо, без горчине и једа, сасвим смирени, зарад исцељења у истини, поставили питање: ко је Томислав Николић?

Наштимована јавност и исход последњих избора поручују нам: то је председник Републике Србије, наше државе, и о њему треба казивати с поштовањем и пуним уважењем, онако као што очекујемо и да сваки туђин о њему казује са поштовањем и уважењем, па био он и портир у амбасади Америке, или Велике Британије, или уједињене Немачке.

ГРЛЕНИ ВАПАЈИ ЗА ПРОМЕНАМА

Томислав Николић је, међутим, по свом досадањем председниковању такав председник да му не бисмо дали ни две овце на чување, јер би се са испаше вратио само са једном, у најбољем случају. А тако је жудео, па и глађу штрајковао, као и обећавао седење на стиропору, само да би постао председник. И свима нама на кичму се попео уверавајући нас како је он прави домаћин, чак и ракију зна да испече, а обашка што уме да се искити са унуцима за пригодну прилику, а да не говоримо како уме да се лепо осмехује на телевизији. И да не помињемо његове грлене вапаје за променама, променама које су требале да растерају жуте скакавце и Србији донесу наду.

Ако га погледамо у лице, видећемо да је наш председник политичкив рођен и стасао у окриљу Српске радикалне странке, и што је превасходно, у сенци Војислава Шешеља. И све што је Николић ту стекао, од угледа, престижа, уважења и мисли, за вољу не можемо бити сигурни, дугује свом оцу Војиславу Шешељу.

Само се сетимо како је отужно било то када је кренуо да штрајкује глађу да би изнудио изборе – од чега је остао само ћорак. Док Шешељево штрајковање глађу у стерилним и нечовечним казаматима Хага бивало је делотворније од сваке бомбе и не само пред његовим тамничарима, да се сетимо само тог штрајка глађу. Тек да се зна: штрајку глађу прибегава се као последњем средству, што је разумљиво за оног ко је утамничен и нема другог начина да се избори за свој став. Али за оног ко има широку скалу свог делања, оно се има схватити као јефтин трик за придобијање наклоности, или као изузетно сужен опсег уочавања збиље, што је равно нарочитој врсти самољубља, мада би то неко назвао аутизмом. А као што се зна: сваки вид самољубља увек и безусловно води сатирању, најпре ближњих. Мада тај Николићев јалов покушај штрајка глађу може да се схвати и као потез једног климавог, непостојаног и поводљивог, у духу и вољи неутемељеног човека, човека коме је увек потребан старатељ – са чиме се он, уверени смо у то, никако не би сложио.

Просто нам се само по себи намеће да је укупна Николићева политичка делатност бледа, бескрвна и водњикава трка за сенком Шешељеве самородне и гвоздене воље али и необориве мисли. И да у свом ситном, шићарџијском и пијачном одмеравању делања Николићевог видимо да се он не може одмакнути од тога да му неко издаје налоге за своје председниковање. Као оно када је, поново јефтиним политичким обманама, сунуо у корито јавности да он није председник своје странке, него свих у Србији, само и једино да би обезвредио примарног жутог скакавца. И поново ћорак. Јер нам се данас показало да он није председник свих у Србији, него најситнији чиновник тамо неке споредне канцеларије у Вашингтону, па и у Бриселу, али и у Берлину, одакле му преко амбасадорских чауша и стижу налози како и шта да ради, а он вољно и пуног срца то и извршава, као да брани тамни вилајет.

Ништа мање његов положај потрчка за Шешељевом самосталном и непоткупљивом делатношћу видели смо и у оном његовом обраћању Српској академији наука и уметности, када га је глатко отперјао саможиви творац оног пилона за садање и ново черечење Србије, недалеко од места где је погубљен Дража Михајиловић. (Страшне ли симболике!) А намера му бејаше да покаже да је не председник Србије, него председничина, све хотећи да нас увери у своју дубоку забринутост над Србијом. Из Шешељеве сенке, у тој магла и дим грчевитој тежњи за ма каквим видом одбране свог личног политичког хабитуса у Николића имали смо и у оној неславној његовој платформи за Косово и Метохију… имали смо и у његовом шупљем и прозуклом наступу за говорницом у Уједињеним нацијама… имали смо и у најавама привођења правди лопова са последњих избора… имали смо и у његовој тобожњој уљудности да се не шири прљави веш супарничких странака… имали смо и у његовом трчању под скуте Ештоновке, да се ту некако утисне поред оног његовог кандидата Дачића… И свуда ћорак, са изузетно високим процентом промашаја, штете, сатирања, и увек новог и новог ружења достојанства Србије.

ПРИРОДА ЛАЖИ

А лаж, оно што је тешко опростиво и што ни све воде Србије не би опрале, оно је што га је и довело на место председника Србије, али и на место чиновника неке тамо споредне канцеларије у Вашингтону. Лагао је Србе са Косова и Метохије, па по томе и све Србе у Србији и целом свету. Можда наш председник не зна, па да га подсетимо: живот Србина на Косову и Метохији, живот је свих Срба, где год да их има. А он, главом и осмехом, лагао је своје партијске колеге, а лагао је и Војислава Коштуницу и целу Демократску странку Србије, као што и нас у дану данашњем лаже. Масно, тешко, пресно.

Некако ми је разумљиво и сасвим природно када лаже Тони Блер, или Бил Клинтон, или Мадлен Олбрајт, или Рудолф Шарпинг, или Бернар Кушнер, или Иво Јосиповић, или Стипе Месић, или Јадранка Косор, или Зоран Милановић… то је тако рационално, тако трезвено и пробитачно, тако еуропски, да том маниру урбане цивилизације не могу одолети ни Весна Пешић, ни Чедомир Јовановић, ни Никола Самарџић, ни Вук Драшковић, ни Наташа Кандић, ни Борка Павићевић, ни Соња Лихт, ни Соња Бисерко… Али доклегод има нас који живе с тиме да је лаж хронични знак опадања живота, знак његовог ништења и знак служења кнезу таме, лаж ће бити и остати највиши израз неморала, раван злочину.

Не може се лаж оправдати и још мање искупити никаквим околностима, никаквим слабостима а још мање некаквом тобожњом коришћу, за опште добро. Темељ лажи увек је песак, мочварно тло, тренутак, понекад и мање од тренутка. То је у њеној природи. И она настаје тамо где ништа друго не успева.

А ко гради своју делатност на лажи и сам он је лаж, ругло и наказа, изопачење и болест. (За боље разумевање лажи служи нам српска народна приповетка „У лажи су кратке ноге“, док је још нису преиначили Давид Албахари и Драган Великић.) И да кажемо, хајде де, ако је лаж све и насупрот истине, што је натегнута паралела, лаж се директно супротставља правди, правди као поретку у коме влада склад, правди као основном начелу познавања човека, правди као искупљењу и зацељењу међуљудског сукоба… И ако све ово знамо, без дубљих расуђивања, морамо се запитати: па какав је то онда човек Томислав Николић?

И још да свему томе додамо његов најновији став, како нас извештава истинољубива „Политика“, у коме се обратио влади Србије: „Мене могу да питају за савет и ја им дајем савет – не играјте се до јуна зато што много тога улажемо у покушај да добијемо датум за почетак преговора са ЕУ“. И видимо колико је Николић огрезао у сопственом слепилу, као да је стасао уз телевизију усташког колумнисте Александра Тијанића. Од његовог председниковања ми не можемо да дишемо колико се томе радују Шиптари и наши западни душмани, јер ево, пред нама је и 1. јун, време за колосално обећање, а нама Србима лудо радовање.

У ДРУШТВУ ВЕРАНА МАТИЋА

Границу посред Србије овде не треба ни помињати, колико страве и ужаса крије се у Николићевој председничкој делатности над том одбраном његовог угледа пред својим менторима. Далеко је сликовитији и сразмернији његовом јаловом карактеру орден који је он, свечано упарађен, о Дану државности, на Сретење, доделио Верану Матићу, односно телевизији Б92.

О тој телевизији, широм Србије, много је фајлова испуњено, још више блогова исписано, на многим вечерама и слављима речи изговорено… и никад довољно да се сав гнус те телевизије изнесе на видело дана. Многе њене подле методе у разарању и растурању српског духа и српске земље уочене су и тумачене, многи потези који воде у даље растакање и разбијање традиционалних српских токова живота именовани су… а ја бих навео само један, гнусан и огаван, не чак ни лицемеран или циничан, него канцерогено огаван, ништа мање од типа слободе коју заступа та телевизија, са Вераном Матићем на челу, уз сав виду доступан и онај остали персонал.

Било је то прошле године, у време када су Срби из војно окупиране покрајине Косово и Метохија почели да подижу барикаде против увођења еулексових граничних прелаза. Иако су Срби показали крајњу суздржаност према употреби оружја, нервозни и испрепадани Кфор је потезао оружје – рат је био одмах иза брда. А онда је преко ноћи Београд, политички и војни и верски и културни и економски центар Србије, био преплављен плакатима, са којих су нас позивале бебице са испруженим песницама – што се звало „битка за бебе“. Исписано латиницом, брозовско-аустроугарски допуштеним писмом за Србе.

Тиме се пажња мнења усмеравала са барикада на инкубаторе, на смртност деце итд. Само да се не казује о западном злу које се поново обрушава на Србе. У потпису тог покрета поносно се истицала телевизија Б92.

Огавно, гнусно, бестидно, безочно, из казана Верана Матића, показало се, једне дубоко неморалне личности која не бира средства да би испунила налоге својих послодаваца. Размишљајући о том гнусу, излажем се ризику да се и сам укаљам, тако да се задржавам само на установљавању тог прљавог чина.

А пред том персоном и његовом делатношћу Томислав Николић је орденом обавио поклоњење и пред његове ноге подастро функцију председника Србије!

Али, ако се сетимо самог Томислава Николића, још пажљивије од свега што је овде речено, уз онај његов чин издаје Српске радикалне странке и пљачке њој припадајућих новаца, онда је ово поклоњење некако и природно и ништа необично у томе се не крије. Јер та телевизија и јесте одбрана и слава управо онакве Србије какву нам кроји Томислав Николић. Али зато ми постајемо необични, после толико његових лажи, толико издаја, толико подвала, толико превара, толико понижења… због развејане наде коју смо му целу и чисту предали, када смо га бирали да уклони примарног жутог скакавца. Необични смо што пристајемо да нам се и даље руга са места председника наше државе, наше Србије.

За почетак свега, као опомена, као позив на делање допустимо нашој вољи да је обузме сазнање: да бисмо наду повратили, морамо је узети од онога коме смо је и дали.