Караџићев сведок: То није био логор него сигурна кућа

У наставку одбране пред Трибуналом у Хагу бивши председник Републике Српске Радован Караџић је данас, кроз исказе сведока Милета Ујића и Видомира Бандуке, оповргао да су српске снаге 1992. насилно притварале и протеривале Муслимане из Рогатице и Хаџића.

13.02.2013. Бета, Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

Караџићев сведок негирао присилно одвођење Муслимана
 
Оптужница Караџића, између осталог, терети за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ 1992-95. године.

„Није било ни помисли да се Муслимани протерају из општине Рогатица“, рекао је сведок Ујић. Према његовим речима у градској средњој школи била је „сигурна кућа“ за муслиманске цивиле у коју су „добровољно“ дошле стотине.

Суочен, током унакрсног испитивања, са исказима сведока отпужбе који су тврдили да је у средњој школи у Рогатици био „логор“ у који су српске снаге насилно притварале, злостављале Муслимане пре него што су их протерале ка Сарајеву, и да су их ту и убијале, Ујић је остао при исказу да је то била „сигурна кућа… и за Муслимане, и за Хрвате, и за Србе“.

„Нити је школа била, нити је могла бити логор, а поготово не концентрациони логор“, рекао је Караџићев сведок.

Цивили су у школу довођени из „лојалних“ муслиманских села која су предала оружје, да би били заштићени од „евентуалног масакра“ српских паравојски, тврдио је Ујић. Одговарајући на питања тужилаца, Ујић је потврдио да су у Рогатици 1992, док их ВРС није отерала, били “ ‘пси рата’ заинтересовани само за пљачку“ – разне српске паравојске.

Потврдио је и да су 24 Муслимана из школе и заробљеничког логора Расадник стрељана августа 1992, пошто су одведени да раде на првој линији фронта. Подвукао је, међутим, да је то био самовољан акт „старешине Шпира“ који нико није наредио и да је жртвама било „суђено због кривичних дела“.

На опаску заступнице отпужбе да су тројица убијених били малолетници, а да је преживели Армин Баждар који је злочин описао на суђењу Караџићу, тада имао 15 година, Ујић је одговорио: „Петнаест или 150 година, ако је неко осумњичен, био је привођен. Жао ми је што се Армин Баждар ту нашао и, ево, показало се да није био крив, па је преживео и то ме радује“.

И други сведок Караџићева одбране Видомир Бандука који је био општински званичник у Хаџићима, тврдио је да су се, по избијању сукоба у том насељу, стотине муслиманских цивила добровољно склониле у локални спортски центар да би били „заштићени“.

Пошто су му тужиоци у унакрсном испитивању предочили сведочења Муслимана да у спортски центар нису ишли добровољно, већ да су их српске снаге присилно тамо одвеле и затвориле, Бандука је изјавио: „Додуше, то је рат – говорити о добровољности у рату и миру је сасвим нешто разлицито. Ја тврдим да људи нису одвођени, него да је то рађено у договору с људима. Е, сад, како је то неко после гледао, да ли је одведен или је добровољно уз наговор и договор дошао ту, то ја не бих могао коментарисати“.

И Ујић и Бандука су за избијање рата у Рогатици и Хаџићима окривили муслиманске снаге за које су тврдили да су се наоружавале од 1991. Ујић је тврдио да је рат у Рогатици почео после убиства једног Србина крајем маја 1992, пошто су Муслимани одбили предлог да се општина подели по националној линији.

Бандука је рекао да је муслиманско становништво, на позив Странке демократске акције, маја 1992. напустило центар Хаџића, после чега је уследио напад муслиманских снага. Једини циљ припадника српске територијалне одбране, а затим и ВРС, био је да „одбране своје куће и породице“, а не да завладају подручјима где су Муслимани били већина, тврдио је Бандука.