За Беле Србе Стриборјане свети рат је био рат за Светлост!

Када би Ведски Бели Србин споменуо свети рат, сви би окупљени и присутни знали о каквом се рату ради.

Свети рат јесте рат који ратник посвећени води са Тамом која у његовом Бићу обитава.

Свети рат јесте унутарњи рат.

То је рат противу унутарњег непријатеља.

Унутарњи непријатељ јесте најпотуљенији и најлукавији враг.

Само су ретки посвећеници спремни за тај рат.

Јер ко не победи унутарњег врага, тај неће победити ниједног спољног непријатеља.

Ти си нико и ништа, све док не победиш онога потуљеног, подмуклог и лукавог непријатеља што у твојему Срцу, што у твојему Бићу, обитава и пребива.

Људи овог нараштаја све погрешно и схватају и тумаче.

Најбољи пример за то јесте тумачење појма који се односи на свети рат.

За људе овога времена свети рат је огањ и мач, покољ и помор.

Покољ и помор оних других, који су у нашем болесном уму, у нашем болесном духу, умишљени и измишљени наши непријатељи.

То су представе и пројекције људи палих у Таму, палих у Авидију, палих у НеЗнање.

Ако желимо да спасемо како себе тако и Србство, онда се морамо уздићи из НеЗнања у Знање, из Авидије у Видију, из Таме у Светлост!

Морамо победити врага који у нама скривено обитава.

Морамо победити прикривеног унутарњег непријатеља.

Србство је угрожено; Србство је веома угрожено!

Али, не од спољног непријатеља, већ од унутарњег врага.

Довољно је да радознало прошетате овом друштвеном мрежом, па да схватите која се мржња, које се праисконо зло, шири србским порталима, блоговима и сајтовима!

Која мржња Срба према Србству; која мржња Срба према својему Роду и Племену, према својему Језику и Писму, према свему што им, макар издалека, личи на Србско!

Много је више србских портала и сајтова који шире мржњу према Србству, него портала који шире љубав према Србству!

Но, није то само мржња према Србству; то је мржња према Човеку, мржња према Бићу, мржња према Животу!

И мени се испрва чинило да је то само мржња према Србству, а онда сам, у неко доба, изненада, схватио, да је то управо мржња према свему Словесном и Освешћеном, према свему Самосвојном и Самобитном, према свему другачијем.

Мржња према Србству јесте само привид и варка, само завеса, застор и покриће, за болесну, прикривену и праискону мржњу према свему што носи и проноси Божанску Искру Живота.

Србијом влада Нова Инквизиција, упакована у демократију, у грађанска права и слободе, у разноразне изме који лепо звуче, али та лепота звучања прикрива вековни мрак и праискону мржњу.

Савремено србско друштво јесте у знаку Нове Инквизиције, оне потуљене, лукаве, перфидне, разарачке и човекомрзачке Инквизиције.

Нико више у Србији не сме да изнесе свој став, своје мишљење, свој поглед на свет, своју поетику.

Ако се то и догоди, одмах ће га заскочити дежурни, не србомрсци (то им је само параван!), већ инквизитори скривени иза неких невладиних организација, иза неких, тобож, проевропских, тобож, прозападних, прогресивних илити напредних портала и сајтова.

Нова Инквизиција је од словесног србског друштва направила друштво бесловесних, друштво медиокритета и корисних идиота, друштво једноумља и безумља.

Србијом данас влада једноумље и безумље под покровитељством Великог Инквизитора.

Тај Велики Инквизитор је у црно завио Србију.

Србија више не живи, због страха од Великог Инквизитора.

Таквог једноумља и безумља, таквог страха од Невидљиве и Недодирљиве Инквизиције, није било ни у Шпанији крајем петнаестог века!

Нема ни културног ни духовног напретка (уистини, нема никаквог напретка!), оном друштву у којему су корисни идиоти значајнији и вреднији од самосвојног и самобитног посвећеника и ствараоца; друштву у којему медиокритети и дебили из некаквих невладиних организација, из некаквих измишљених и умишљених институција, одлучују о судбини највећих талената!

Друштво којим медиокритети владају, јесте друштво сенки и утвара.

Стога и кажем, да само свети рат, рат са самим собом, рат против врага и непријатеља у нама, рат против Таме, рат за Светлост, може да спасе Србство и Србију.

Ми смо самима себи постали најподмуклији, најопаснији, најгрознији непријатељ.

Ми мрзимо себе; ми мрзимо своје претке и своје потомке; ми мрзимо све оно што је наше; ми мрзимо Србство и Србију; ми мрзимо браћу и сестре, и та мржња је, гле, толико нарасла, да смо већ постали и Богу претешки!

И, на концу, да се разумемо.

Моја љубав према Србству и Србији неће бити мања после овог писанија – напротив!

Биће још већа, још дубља, још дејственија!