Ратко Дмитровић: И шта сад?

Није НАТО Алијанса бомбардовала Србију 1999. године да би заштитила угрожене Шиптаре на Косову већ да би Косово отела од Србије.  То чињеница је ових дана огољена као оглодана кост. Нема ништа изван тога. То је почетак и крај приче.

04.02.2012. за ФБР уредник Биљана Диковић

Требало је да прође једанаест година па да у Србији и последњи демократа, еурофанатик, антимилошевићевац, борац против српског национализма и конзервативизма… схвати оно што је реалистима било јасно од самог почетка.

Да схвати истину која гласи: Није НАТО Алијанса бомбардовала Србију 1999. године да би заштитила угрожене Шиптаре на Косову већ да би Косово отела од Србије.  То чињеница је ових дана огољена као оглодана кост. Нема ништа изван тога. То је почетак и крај приче. Све друго; наводно угрожена људска права, српска агресија, неспособност Срба да живе са другим народима, храна је за сиве вијуге који се не напрежу ни једанпут месечно, камоли свакога дана.

Једанаест година траје усађивање у српски колективни мозак „истине“ да је међународна заједница (НАТО) интервенисала да би се зауставио „Милошевићев диктаторски режим“ и спречио погром Абанаца на Косову и Метохији.
Једанаест година београдски властодршци слуђују сопствени народ причама о великој љубави коју међунарона заједница гаји према Србији а која, ето, не може да се оствари због неких ситница: Милошевића, Караџића, Младића, Мартића, Милутиновића, Павковића, Лазаревића, Ојданића, Лукића… Све их је Београд сланчио и послао у Хаг. И до чега се дошло?

До спознаје да су били у праву они који су још 1991. године упозоравали на старе интересе и на рачуне из прошлости, на Немачку која цео двадесети век ломи кичму Србији, на Енглеску која је стари, хладни, срачунати непријатељ Србије, још са краја 19. века.
Хоће ли неко да се извини тим људима који су већ двадесет година приковани на стуб срама „грађанске и демократске Србије“, означени као затуцани националисти, ратнохушкачи, мутиводе, конзервативци, кочничари Србије на путу у Европу. 

А онда је Ангела Меркел, притиснута сопственим мукама око евра и Европске  уније, одлучила да прекине представу за народ и прикривену дипломатију изнесе на светло дана. Рекла је да Србија може у предсобље Европске уније али само ако се јавно одрекне Косова и Метохије, прихвати све што од ње траже Шиптари, Берлин, Лондон и Вашингтон.
Још од пораза Хитлера и капитулације Немачке ни један држава није била изложена таквом понижењу као што је Србија данас. Од Србије се тражи оно што се никада ни од кога није тражило; да се добровољно одрекне дела свог територија.

Хитлер је са немачком армијом четири године дивљао по Европи, ставио је под чизму, палио, проводио геноциде и холокаусте и Немачка је платила цену те работе, поделом на источну и западну Немачку. Сви смо знали да је та подела временски ограничена, да ће трајати онолико колико буде трајао СССР. Данас од Србије Косово отимају заувек.

Од Србије се данас тражи и узима више него од Немачке 1945. године. Такозвани развијени, демократски Запад третира Србију горе него Хитлерову Немачку. А Србија никога није напала, њена војска није прешла ни једну граничну линију. Њу су напали њени грађани, Албанци, национална мањина, са циљем да на тлу Србије створе још једну албанску државу.

Кад се видело да то неће ићи Енглеска, Америка, Немачка, подижу НАТО, највећу војну силу од постанка света, бомбардују Србију, отимају Косово и Метохију и дају тај део државе Србије Шиптарима. Сада траже да Србија то аминује. Да им није важно не би ни тражили. За узврат нуде место на клупи за резервне играче у свлачионици Европске уније. До следећег услова.

извор: ВЕСТИ, 14.12.2011.