ПУТИН: Стаљинградска битка је отворила пут за Берлин

__________

Битка са обе стране Волге

31.01.2013.
Восток.рс
За 6 месеци Стаљинградске битке губици немачке армије су достигли око милион и по људи

Пре 70 година, 2. фебруара 1943. године, завршена је Стаљинградска битка. Битка је трајала 200 дана и ноћи и однела више од милион живота. Дописник Гласа Русије састао се са онима који су преживели ове страшне дане.

Битка за Стаљинград започела је 17. јула 1942. године. Немачке трупе су се састале са одредима совјетске 62. и 64. армије на прилазима граду – на рекама Чир и Цимла. Сви грађани Стаљинграда су изашли да граде одбрамбена упоришта. Ипак 23. августа немачким трупама је ипак пошло за руком да се пробију до Волге. Овај дан ће остати у сећањима људи као најстрашнији у читавој историји града. Владимир Петрович Паненко на лето 1942. године није имао ни пуних 17 година:

– Небо је прекрио облак авиона. Наши су прво пружали одговор, противавински топови, све то је пуцало, а затим ућутало. Зато што је тако масовно бомбардовање било по читавом граду – не по првим линијама, где су трупе имале неке објекте, ваћ управо по цивилима. Читав град је био разорен. Све је горело. Ту је био нафтни синдикат и одатле се огњена нафта сливала у Волгу. И Волга је сама горела. Становници су јурили насумице, ништа им није доносило спас.

40 хиљада људи – управо толико погинуло је 23. августа у Стаљинграду. Људи су покушали да се спасу, да пређу на леву обалу реке. Али Немци су бомбардовали Волгу дању и ноћу. До зиме прелазак је био практично немогућ, сећа се учесник одбране острва Људникова Василиј Иванович Матјушков.

– Кад није било леда на обали су се скупљале стотине рањених. Сви леже повезани и стењу. Када је брод прилазио, сви су трчали ка њему, ко водом, ко како уме, само да оде одатле, из тог пакла. На води су плутали сандуци, у њима је могло да се стигне на другу страну, али нису сви успевали да до њих дођу. Морали су да пливају сами, а то је био новембар. Рањених је тада погинуло врло много: возили су их реком, одједном је граната ударила чамац и готово. Био је ужас. Од ударног таласа људи су падали у воду.

Исто тако тежак је био и прелазак у сам Стаљинград. Под непрекидном ватром и гранатирањем у град су долазиле хиљаде бораца. Од октобра дивизије појачања су почеле да стижу из читаве земље. До 19. децембра из резерве била је пребачена Друга гардијска армија маршала Малиновског. У њен састав је улазила 3. гардијска стрељачка дивизија у којој је служио Михаил Филипович Сисојев. Резерва се припремала у Рјазању, пребацили су је до наредне железничке станице, а одатле је требало стићи самостално.

– Поставили су нам задатак да стигнемо до села Васиљјевка. Ишли смо пешке само ноћу. Добро ако смо успут наилазили на насеље. Идемо, руководилац има карту, зна да ће ускоро бити село. Тамо улазимо,а људима је већ дата команда: Све разместити по кућама. Неколико пута је било да је требало сачекати дан у шуми, на мразу. Али ми чак ватру нисмо могли да запалимо.

Од почетка јануара совјетске трупе су приступиле извођењу операције Прстен. У овој операцији заробљена су 24 генерала и 91 хиљада војника и официра вермахта. Капитулирало је више од 20 немачких дивизија. У целини за 6 месеци Стаљинградске битке губици немачке армије су достигли око милион и по људи.

Александра Дибижева,

***

КАКО ЈЕ КАЗАНСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖЈЕ СПАСИЛА РУСИЈУ!

***

ЧУДЕСА КАЗАНСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ

Светосавље

Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве – митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа.

После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ.

Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. „У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу“, рекла је Она, „чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена“. Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено.

И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај.

Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда – град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије.

После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба – молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној о бали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.

Славна Стаљинградска битка почекла је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих.

Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву: „Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну… Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал – и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад „на небу се појавила Мадона“ (тако они називају Богородицу), лоју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност – нису могли да испале ниједан метак.

Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!“. И још једна чињеница. Кијев – мајку руских градова – ослободила је руска војска 22. октобра – на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.

Из књиге „Небески Јерусалим и велики Вавилон“, Београд, 1999., стр. 31-35

Пут, Истина и Живот, Бр.4-5/99, стр.43-44.