Немачка у српском политичком шеснаестерцу

Резултати истраживања, који ће бити представљени сутра, кажу да је подршка грађана Србије уласку у ЕУ у децембру износила свега 41 одсто. Превише, ако се у обзир узме бриселски данак у земљи, природним, економским и духовним богатствима.

30.01.2013.Глас Русије, пише Бранко Жујовић

Немачка је ресетовала историју XX века на Балкану. На југоистоку Европе, њој је дато да спроводи неоимперијалну политику. Из политичке стварности потпуно је уклоњен њен стварни утицај на новију историју, а српски званичници све се чешће позивају на сарадњу управо са њом.

У пропагандно-симболичкој равни, баш као што је писала Смиља Аврамов, Сребреница је заменила Аушвиц. Због наметнутог, трансисторијског српског греха, немачким амбасадорима дозвољено је скоро све или баш све.

Пре само двадесетак година, било је незамисливо да немачки амбасадор у Крагујевцу саопшти како званични Берлин жели да Србија не блокира пријем дела своје територије у УН. У данашњој Србији непристојност те врсте не само да је могућа, него је постала уобичајена појава.

Управо то је амбасадор Хајнц Вилхелм саопштио 24. јануара, уз ограду да је Косово у УН, наводно, први поменуо Ивица Дачић. Пре тога, изјавио је да је чланство Косова у УН једно од питања које би требало да се нађе на столу у Бриселу.

„За нас је питање чланства у УН важно, али у овом моменту не могу да кажем да ли ће бити и пресудно за додељивање датума. Прво ћемо сачекати извештај Европске комисије и Кетрин Ештон о напретку у дијалогу“, рекао је Хајнц Вилхелм.

Ма шта мислио о идеји признавања албанске државе на територији Србије, Дачић није аутор те идеје. Сви се одлично сећамо покојног Андреаса Цобела, немачког амбасадора, који је у априлу 2007. године изјавио да проблем Косова треба решити у смислу „надзиране независности“, јер би, у супротном, могли да буду отворени проблеми у Војводини и у Рашко-полимској области коју он назива Санџаком (Политика, 12. април 2007).

Иако је Цобелова изјава била права сензација, пажњу су ми тада привукли споредни делови те изјаве: да Албанци и Срби не могу да живе заједно, те да би зато Србија и Косово требало да раде на томе да за 20 до 25 година буду у ЕУ. Дакле, 2027. или 2032. године. Цобел, на жалост, није стигао да објасни српској јавности како ће то Срби и Албанци с Косова и Метохије живети заједно у ЕУ, када не могу да живе заједно ван ње.

Али, наведено није једина неискреност Хајнца Вилхелма. Он је српску јавност слагао и 3. октобра прошле године, када је изјавио да ће став Немачке о даљем наставку евроинтеграција Србије зависити искључиво од одлуке српских власти о платформи државне стратегије према Косову, додајући да нема нових услова за чланство Србије у ЕУ.

Европски и немачки званичници Србију већ деценију и по држе на клацкалици. Већ сам писао о томе да се прво појави радикална изјава, која границу српског трпљења доведе до пуцања, а онда се појави „ватрогасац“. Обично то буде Штефан Филе.

И овога пута, он је „демантовао“ Хајнца Вилхелма: „У закључцима Европског савета, нема помена о столици Косова у УН, када је реч о условима за преговоре Србије о чланству у ЕУ и садржини дијалога“, саопштио је одмах Филе.

Наравно да се тај услов не помиње, али то што се не помиње не значи да не постоји и да неће искрснути. За сада, једини отворених карата игра председник Србије Томислав Николић.

Он је јасно саопштио да ће, уколико Србија и званично буде стављена пред дилему Косово и Метохија или ЕУ, бирати Србију, односно Косово и Метохију, премда његов однос када је у питању успостављање границе са Косметом и решавање тог питања на Уставном суду није најјасније.

Очекивало би се да, без утицаја на Уставни суд, председник ипак јасно каже шта о том питању мисли. Резултати истраживања, који ће бити представљени сутра, кажу да је подршка грађана Србије уласку у ЕУ, за коју се до граница фанатизма залажу и СНС и ДС, у децембру износила свега 41 одсто.

Превише, ако се у обзир узме бриселски данак у земљи, природним, економским и духовним богатствима и усамљеном Немачком у срцу српског шеснаестерца, без права Београда на одбрану.

О врло утемељеним сумњама немачких истражних органа и писању Шпигла о томе да је приштинска клиника „Медикус“ снабдевала људским органима клинике у Гетингену, Регенсбургу и Берлину, други пут. То се не уклапа у нове историјске и европске стандарде, а и немачком амбасадору се сигурно не би допало.