Упркос жртви коју су дали за државу, ратни ветерани потпуно препуштени сами себи. Отаџбини смо дали све, преживели ужасне ствари, а сада ником нисмо потребни.
______

понедељак, 28. јануар 2013.
Дан Ветерана – Видовдан

Ратни ветерани: Од нашег очаја баш сви беже!

Ратни ветерани

УЈУТРУ, за столом, сечем хлеб, а онда ми се рука са ножем сама од себе укочи. Гледам сечиво и мислим има ли уопште смисла даље живети. Или, без разлога, ударим жену или дете, а онда се питам зашто и хоћу да пресвиснем: и од туге, и од гриже савести.

Када је 1991. почео рат у бившој Југославији, Милан Ранисављев из Товаришева код Бачке Паланке имао је 19 година и био војник ЈНА у Краљеву. Одатле је, најпре, пребачен у Словенију, да види ужас прве проливене крви, а потом и у Хрватску.

– Својим очима сам гледао кад је крагујевачка бригада, због погрешних координата, вишецевним бацачима ракета косила нашу пешадију из Ваљева која је пробијала хрватске линије код Товарника. Линије су, додуше, доцније пробијене, али… – прича, док му се ожиљак изнад левог ока, траг ратне ране, болно затеже.

Још страшније су, наставља, слике десетодневног гранатирања нафтних постројења код Ђелетоваца, такође у источној Славонији, исте те 1991.

– Горело је данима, а на десетине наших мртвих другова смо, као џакове, трпали у камионе и одвозили са линије фронта. И данас ми се од тих слика срце кида, а руке дрхте.

Повод да Ранисављев и петорица његових другова – Горан Врањешевић и Драган Бајић и Радован Алексовски, из Новог Сада, и Горан Петровић и Душан Пајић, из Бегеча – јаве „Новостима“ била је исповест Људевита Колара, оболелог од посттрауметског стресног поремећаја или „вијетнамског синдрома“, објављена недавно у нашем листу. И сами су његове жртве, и сами деле судбину оних који су ишли у рат верујући да отаџбину увек треба бранити. И који, данас, нису ни њени, нити било чији.

– Ми смо шкарт друштва, људи одбачени и презрени – каже Алексовски, у новосадском Центру за ратне трауме, где се ова група повремено окупља.
– Ратовао сам у Хрватској, Босни и на Косову, рањен сам три пута. Смрти које сам гледао и даље сањам, још чујем крике наших заробљених људи које Шиптари секу. Од тога сам пукао, остао без себе, породице, пријатеља.

Он је, иначе, Македонац, рођен у Софији, а отац му се својевремено доселио у Бегеч. Кад год га је земља звала, није се колебао, а и како би: прадеда му се против Турака и Бугара борио у балканским, а деда против Немаца у Другом светском рату.

– Звала ме је моја држава и ја сам се одазивао. Сада јој, као ни десетине хиљада других сличних мени, не требам – додаје, опоро.

Исти зов је у рат одвео и Врањешевића, чија породица потиче са Баније. И он је, у Хрватској, Босни и на Косову, рањен три пута. До 2008. је радио у „Железницама Србије“ и, како-тако, носио се са начетом психом, неуклапањем у мирнодопско окружење, „кратким фитиљем“ који га је, свако мало, водио у сукобе.

– Када је дошло време реорганизације, међу првима су отпустили управо нас, ратне инвалиде – каже, с горчином. – Срећом, супруга и син су остали уз мене и само то ме још држи.

И остали су, углавном, без посла и сталних примања и живе у крајњој оскудици. Мада јој је, по повратку са Косова где је током агресије НАТО био снајпериста, правио пакао бежећи од сурове стварности у варљиву опсену алкохола, породица је, на његову срећу, стала иза Петровића. Бајић, полицајац који је прошао све борбене тачке око Пећи, Ђаковице, Јуника, Дечана и других места на Косову и Метохији, и Пајић који је ратовао по целој бившој Југославији, нису били те среће. Нису имали снаге да сачувају породицу.

– Сад нам је породица овај центар и ови људи који имају исте проблеме – кажу њих двојица. – И који нас, једини, потпуно схватају. Свуда друго је неразумевање, болније од свега што смо у ратовима преживели.

БЕДА ОД ИНВАЛИДНИНЕ

КАКАВ је третман бивших ратника најбоље, каже Ранисављев, говоре бедне инвалиднине које, иначе, сви ни немају.
– Мог комшију Дејана Марковића митраљески рафал је буквално пресекао по стомаку, једва су га саставили, а месечно прима бедних 4.200 динара. Својевремено смо тражили да у Товаришеву једна улица носи име мештанина Миодрага Петровића који је погинуо у рату, одбили су. Кардељева, Брозова и улице других „великана“ још стоје!

КАДА им дођу најцрње мисли, ветерани, кажу, у помоћ не зову ни пријатеље, ни лекаре. – Пре неку годину, после инцидента у породици, са жељом да прекратим пакао који живим, отишао сам на Дунав – потврђује Горан Врањешевић. – На срећу, претходно сам позвао Душана Пајића. И поред свих својих мука, дошао је и убедио ме да ипак вреди живети.

***

Кад само смрт живи у глави

Ратни ветерани: Кад само смрт живи у глави…

Око 40.000 бивших војника пати од посттрауматског стреса. Повећан и број оних који се лече болнички. Више стотина извршило самоубиство. Насилни у породици. Неадекватна брига државе.

СЕДИМО за столом у башти. Дан је леп. Пролеће је. Смејемо се. Одједном, тишина. Лица око мене се уозбиљише. Смркну. Чујем фијук гранате. Експлозија. Погледам поред себе и видим труп најбољег пријатеља. Батрга се у локви сопствене крви. Још је жив, ноге су му ко зна где. Прича ми нешто. Мени зуји у ушима. Не чујем га. Страх ме паралише. Само стојим непомично.

У следећем тренутку се будим. Супруга ме смирује. Полако долазим себи. Обливен сам леденим знојем. Не могу поново да заспим. Плашим се. Лудим. Понекад се осећам као да ћу експлодирати, под сталним сам притиском.

Описани догађај догодио се у марту 1992. године у Сарајеву. Ратни ветеран Милош В. (53) равно 20 година ове слике не може да избрише из главе. И изнова и изнова их проживљава.

Његова прича је једна од многих. Према истраживањима са Војномедицинске академије око 10 одсто ратних ветерана од око 400.000 војника који су учествовали на ратиштима у Босни, Хрватској, Косову, или за време НАТО агресије на Србију, пати од посттрауматског поремећаја.

Ово обољење, према објашњењу доктора, јавља се углавном код мушкарца који је био на ратишту, који је преживео рањавање, присуствовао смрти или рањавању пријатеља саборца, учествовао у блиским борбама у тешким условима, живео у рову…

А синдром прате повишен степен сумњичавости, неповерења, слаба контрола агресије, доживљај повређености и изманипулисаности…

– Екстреман догађај се у глави ветерана одиграва поново и он осећа као да је поново на ратишту. Буди се и у тренутку и не зна где се налази. Тражи пушку, или удара особу која је поред њега, јер мисли да се бори за свој живот – каже психијатар Жељко Шпирић, начелник Првог одељења Клинике за психијатрију Војномедицинске академије (ВМА) у Београду.

Велики број самоубистава међу популацијом бивших војника само је један од показатеља колико је овај проблем озбиљан. Не постоје тачни резултати колико је њих извршило самоубиство, али према истраживањима неколико ратних удружења, он прелази бројку од 500.

Бивши војници тврде да данас о њима нико не брине. Кажу и да постојећи услови живота, слаба економска ситуација и често подсећање на рат, погоршавају њихову болест. Преовладава осећај издаје, насамарености…

– Војни ветерани који пате од овог синдрома су тема од које сви окрећу главу – каже „Новостима“ Миле Милошевић, председник Удружења српских ратних ветерана, које броји више од 20.000 чланова.

– Ти људи су живе бомбе које сваког тренутка могу да експлодирају. Према нашем истраживању, од десет случајева у којима отац убије супругу, дете, мајку или оца, њих шесторо су ратни ветерани. У свету постоје специјалне болнице за овакве случајеве, а ми смо молили Министараство рада и социјалне политике за помоћ, али нам они никада нису изашли у сусрет.

Према његовим речима, Министараство расписује конкурсе за пројекте по којима ветеранима са ПТСП нуде рехабилитацију по бањама.

– Логично, такав третман не може да пружи никакве резултате у сузбијању ове болести, јер је реч о рехабилитацији, а не о лечењу.

У Министраству рада и социјалне политике кажу да се за ратне ветеране сваке године издваја одређена сума новца за лечење.

Део издвојених средстава одлази на ортопедска помагала, а део на лечење у бањама.

НЕПРАВДА

– МИ доживљавамо трауме и сада, када су ратови давно завршени.

– Људи су пре сукоба имали посао, донекле су лагодно живели. Данас немају ништа. Фрустрирајуће је када ветерани гледају људе који нису ни пришли фронту а имају послове, возе скупа кола…
Такве слике буде осећај неправде.

ПОВЕЋАН БРОЈ БОЛНИЧКИХ ЛЕЧЕЊА

ОД посттрауматског синдрома у Србији у току прошле године, према подацима Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ болнички се лечило 60 пацијената, што је било двоструко више него током претходне две године. У 2010. лечило се 25, а годину пре тога 30. Али, зато је у 2008. лечено њих 73.

– Овај број се односи само на људе који су збринути у некој од стационарних установа, било директно због ове, или због друге болести, па је констатована и ова – објашњавају у „Батуту“. В. Ц. С

РАЗВОД И НАСИЉЕ

ИСКУСТВО психијатара који се у пракси суочавају с ПТСП, говори да се велики број ратних ветерана разводи. Од десеторо људи који изазивају насиље у породици, шесторо су ветерани.

ЈОШ ЈЕДАН ПОРЕМЕЋАЈ

– ВИШЕ од половине ратних ветерана има најмање још један психијатријски поремећај – каже психијатар Жељко Шпирић.
– Депресија се јавља у 22 одсто случајева, а алкохолизам у 20 одсто случајева.

Новости…