Уз присуство чланова породице, пријатеља, колега и поштовалаца, у четвртак 24. јануара на београдском Новом гробљу на вечни починак испраћен је солиста Балета Народног позоришта у пензији Чедомир Драгичевић (1929 – 2013).

26.01.2013. за ФБР Маја Тешић

Бираним речима, у име Удружења балетских уметника Србије и његових пријатеља, од Драгичевића се опростила Тања Безмаревић која је, између осталог, рекла да ће га многи памтити по његовом “шеретском осмеху, елану и снази са којом је хитао у театар”.
– Многи од нас не памте вас са сцене, али генерације су стасавале уз вашу подршку. Били сте присутни на свим представама, и са једнаким жаром, својим аплаузом, награђивали свакога од нас… Уз све велико и добро што сте учинили за српски балет и театар, остали сте Петар Пан, заувек млад и дечије радостан због среће своје деце – казала је она.
– Увек ћемо веровати да сте отишли у неки нови театар, али вашим одласком напустила нас је заувек читава једна генерација, не слична по годинама, већ по души. Театар је био ваша инспирација, радост, снага и сигурност. Ваш дом. После вас, театар је заувек изгубио речи госн, шерет, боем… али је добио анђела чувара који ће и даље седети у првом реду партера усхићен лепотом наше професије – истакла је Безмаревићева.
Према њеном мишљењу, овом отуђеном свету у којем живимо, много ће недостајати особа попут Чедомира Драгичевића.
– На исти начин односили сте се према министру, генералу, келнеру или младом колеги. На исти, непосредан и господствен начин. Много ћете недостајати вашој Дуди и вашој Мили због надасве једне необичне љубави коју сте им поклањали и које сте подједнако обожавали као своју Магдалену која је била ваш ослонац, друг и саборац. Катарина, Андреј и Аљоша заувек ће ности у срцима свог најмилијег деку. Ако постоји утеха за породицу, нека то буде чињеница да сте отишли задовољни и срећни оним што је остало иза вас. Лаку ноћ уметниче, пријатељу… драги госн Чедо. Слава му – поручила је Тања Безмаревић .
Чедомир Драгичевић је преминуо 20. јануара у Београду.

Овај претходни текст пренела сам са сајта Народног позоришта у Београду. 

Заборављамо поред кога све живимо док их не изгубимо.

Нормално ми је било да ме Чеда дочека на вратима позоришта, да га потражим на паузи, да се нашалимо после представе. Свима нам је то било уобичајено.

Пишем овај текст у жељи да се бар понекад присетимо да око нас живе обични а велики људи.
Они који су цео свој живот посветили својим професијама. Чеда Драгичевић је цео свој живот посветио публици. Као играч, као супруг, после као отац.
Са једнаким је еланом играо са својом супругом Магдаленом Јаневом и пратио каријеру својих кћери Душке и Миле Драгичевић. Примабалерина Душка Драгичевић је била примљена у балетску школу Бољшој театра када јој је било једанаест година.
Београд је више од двадесет година имао на сцени Народног позоришта светског уметника. Сада има светског педагога, умногоме захваљујући храбрости њеног оца који је једини био сигуран да ће издржати сама у интернату. То је био разлог због кога је отворио дечију балетску школу на Сицилији.
Сада делимо сећања.
Београд сада има на сцени Народног позоришта примабалерину Милу Драгичевић. У Београду расте Андреј Константинович Костјуков, унук Чедомира Драгичевића и таленат је очигледан. Чекамо.

Када би човек на одласку могао да се окрене и погледа иза себе, када би могао да види шта оставља… Чеда се окренуо, сигурно. И отишао задовољан.
Сигурна сам да је балетски ансамбл Народног позоришта у Београду добио анђела чувара.

Уз безброј разних вести које нису везане за уметност желела сам да поделим сећање.
Или да подсетим на уметност.

—————