Од 16. до 17. јануара 2013. године у Бриселу, одржан је 168-ми састанак министара одбране држава чланица НАТО пакта. Ово је био први састанак Војног комитета Северноатлантског савеза у новој години, на којем је разматрано деловање НАТО-а широм планете. Међутим, извештаји средстава јавног информисања са сусрета били су веома кратки и са мало података. Министри одбране НАТО-а су се фокусирали на три „кључне“ теме: војне операције, партнерство и трансформацију Савеза у глобалног чиниоца међународних односа, који све више стављају у исту раван са Уједињеним нацијама.[1] У том смислу посебно је инсистирано на грађанској (цивилној) компоненти НАТО пакта, развоју „паметне одбране“ и јачање снага ЕУ у оквиру Савеза. Чак је најављено и одржавање другог НАТО самита младих, као вид промоције ове организације међу младима широм планете.[2]

НАТО министри сматрају да је „паметна одбрана“ суштински важна за развој мултинационалних операција, јачање војних капацитета ЕУ и снажење трансатлантске осовине. Везе које се у будућности буду изградиле у оквиру „паметне одбране“ усмериће државе чланице НАТО ка још већој и дубљој сарадњи. Из угла Савеза, само кроз заједничко деловање чланица, могуће је постизање жељених резултата. „Паметна одбрана“ представља концепт усвојен на самиту НАТО у Чикагу, маја 2012. године с циљем реализације стратегије „НАТО снаге 2020”. Шефови држава и влада земаља НАТО одобрили су конкретан пакет мултинационалних пројеката чији је циљ обезбеђивање боље заштите НАТО снага, боље праћење ситуације и боља обука. Ови пројекти ће побољшати оперативну ефикасност и довешће до тешње сарадње међу НАТО снагама. Суштински они ће до те мере преобликовати оружане снаге држава чланица (не рачунајући ту САД и друге велике силе чланице Савеза) да ће оне бити потпуно неефикасне ван НАТО пакта. Овај пројекат, преко „примене НАТО стандарда“ реализује и Србија. На састанку у Бриселу министри одбране су закључили да је потребан и даљи развој НАТО снага за брзо реаговање које су формиране одлуком на Самиту у Прагу 2002. године, а постале оперативне 2006. године.

Међутим, поред ових званичних информација које не откривају много, остаје чињеница да се у пракси кроз стратегију осмишљену од стране САД спроводи постепена трансформација Северноатлантског савеза у „Глобални НАТО“. НАТО је посматрано из Вашингтона, који га у потпуности контролише „светионик либералних вредности и демократије“ и основно средство успостављања глобалног поретка по његовој вољи. Бројни пројекти НАТО, међу којима је и партнерство за мир, са државама широм света чине овај војни савез глобалним чиниоцем. У том смислу, јасна је жеља Сједињених држава да НАТО прерасте у глобални безбедносни центар.

Ипак, на том путу, Запад се боји изазова. Страх Сједињених држава од мултиполарног света, чије центре не могу да контролишу, а који ствара Русија предвођена Владимиром Путином, постаје све већи. Током Хладног рата учешће Запада у светској економији је било 75 процената, да би се данас смањило на 50 одсто. Према анализама познате америчке банкарске групације, Голдман Сакса, БДП земаља БРИКС-а ће за мање од две деценије достићи ниво чланица Групе 7 најразвијенијих земаља (Г-7), док по први пут у историји Азија троши на одбрану више од Европе.

Управо због те чињенице НАТО мора да делује далеко ван својих граница, што је потпуно супротно његовом оснивачком уговору. Северноатлантски савез то и чини. САД и њени партнери звецкају оружјем широм света. Да би ограничио развој Кине, Вашингтон шаље трупе близу њених граница.[3] Да би додатно проширио свој утицај, НАТО је започео са милитаризацијом Арктика.[4] Исто тако, војни блок под контролом Сједињених држава све више приближава своје војне ефективе границама Русије.[5] О бројним војним интервенцијама – агресијама на суверене државе, које је извршио НАТО пакт широм света, да и не говоримо.

У светлу таквих чињеница, невероватно је да „Глобални НАТО“ налази сигурно упориште у све мањој Србији, чију је јужну покрајину окупирао и где делује супротно мандату УН. У том смислу, занимљиве су речи председавајућег Војног комитета НАТО пакта, генерала Кнуда Бартелса који је на крају састанка министара одбране у Бриселу као најважније операције Савеза поменуо Авганистан и Косово и Метохију. Бартелс је потврдио да се НАТО, наравно неће повући из јужне српске покрајине и том приликом је поздравио „опипљив напредак у дијалогу између Београда и Приштине“ и посебно спровођење споразума о интегрисаном управљању границом, који „даје основу за оптимизам“.[6] Интересантно, председавајући Војног комитета НАТО пакта је истакао да о ситуацији на Косову и Метохији добија редовне извештаје НАТО трупа на терену, али и „српских војних власти“.[7]

Јасно је због чега Северноатлантски савез нема намеру да иде из Србије. С једне стране, како наводи шеф мисије НАТО у Београду, генерал Орландо Барон, Србија заузима један од кључних положаја у Европи, што наравно чини њену територију важном за НАТО пакт.[8] Са друге стране мисије о којима, као о најважнијим, говори шеф Војног комитета Кнуд Бартелс, битне су за НАТО јер преко њих контролише производњу и промет хероина из Авганистана преко Косова и Метохије даље у Европу.[9]

Да НАТО пакт планира дуг боравак на територији Србије и изградњу нове инфраструктуре на њој, потврђују и улагања Савеза у израду геолошке карте хазарда на Балкану. Како истиче Бранко Драгичевић заменик директора Сеизмолошког савеза Србије, НАТО је током 2012. године финансирао прављење нове основне карте хазарда за подручје Балкана, односно бивше Југославије, без Словеније, укључујући и Албанију. Због чега НАТО који има своју посебну геолошку службу, финансира овај пројекат, објашњава Пеђа Мијатовић стручњак Геолошког института Србије. Наиме, сеизмолошка истраживања ове врсте НАТО ради кад негде планира изградњу осетљивих постројења као што су радари, силоси, складишта опасних материја, цевоводи…[10] Да ли је то будућност коју Србија треба да прихвати?

„Глобални НАТО“ и САД у Србији добијају оно што пожеле, док властима у Београду не пада на памет да откажу споразуме са Вашингтоном који Војсци САД дају права које немају чак ни Војска Србије, МУП или БИА у сопственој земљи.[11] Све ово се дешава у ситуацији у којој САД и НАТО реализују пројекат стварања мале Србије. Оваква политика нема никакву перспективу и што се више буде примењивала Србија ће све мање бити држава. Једини пут на којем српски народ може да поврати своје изгубљене позиције је пут који ће Србију водити што даље од НАТО пакта, а што ближе Русији. Ова логика ће пре или касније морати да постане реалност. Тада ће се Србија најзад усправити.