21.01.2013. аутор Весна Веизовић

Споменик на којем ће се створити велика Албанија 

Стицајем околности, већина дневних вести пролази и кроз „моје руке“, велики број различитих мишљења, ставова.

Свеукупни поглед, чак и незаинтересованог читаоца лако може довести до закључка да је данас, у садашњем времену Србија у ситуацији која више не стагнира већ еволуира сада, рекло би се у одређеном и неминовном правцу. Свакако најгорем по наш народ.

Није први пут да сепаратисти у Србији дижу споменике својим „херојима“, који су то „херојство“ заслужили убијајући управо Србе. Међутим никад до сада није дигнута толика хајка против истих тих споменика, нити вршен притисак на државу да се уклоне исти.

Подсећања ради, прошле године је у Ади постављена рељефна плоча Јовану Дамјаничу, генералу мађарске војске који остао упамћен по мржњи према Србима и речима да ће побити све Србе а онда и себе да не остане ниједан на свету.

Ту је затим и табла Аћиф –Ефендије у Новом Пазару, за чије уклањање је издат налог од Владе републике Србије, међутим на томе је све и остало. Иако спомен обележје овом злочинцу који је убијао Србе за време Другог светског рата и био један од оснивача велике Албаније, није ништа мање скрвнуће него споменик у Прешеву.

Такође треба знати да споменика какав је онај свеже уклоњени у Прешеву, подигнут у част терориста, има у јужној Србији још десетак, од којих су неки и мини спомен комлекси. Тако да ово на југу Србије није никаква новост.

Али и поред тога, медији, да ли свесно или несвесно су причу око споменика довели до усијања и тачке са које се више није могло. А резултат видимо управо данас и не сумњам да ћемо га гледати и наредних дана. Међутим , ни близу у тако ектремним приказима као што је био случај са спомеником, бар што се тиче оних медија који су у великом случају заслужни за ову ситуацију.

Наравно да не мислим да је требало оставити споменик убицама србског народа, прво није смело доћи до његовог постављања. Нити било ког другог који носи сличну поруку. Међутим покушаћу у наредним редовима да објасним зашто је тај споменик толико битан и зашто се фама око њега дигла бацајући прашину и на све остале догађаје и на сва остала обележја, која су за то време могла поникнути и на тргу Николе Пашића, а сасвим је могуће да би остала непримећена.

Недавно је, пред само изгласавање резолуције, Ивица Дачић изјавио да је спреман на одређене уступке према Приштини, али само у случају уколико и они мало попусте. Истовремено док је наша влада спремала са чим ће изаћи пред Тачија у Бриселу и Приштина је радила исти посао. Или се нама бар тако чинило. Међутим сценарио који поткрепљује данашње догађаје је мало другачији.

Наиме, јасно је одавно да ова власт нема ни капацитет а ни могућности да прави платформе и износи решења. Као својеврстан пројекат запада, напредњаци су створени да замене већ изанђалу демократску опцију и њихова предизборна пропаганда није била ништа друго него јефтини патриЈотизам који је у народу био бледа светлост и мање зло за које су се и ухватили. Нажалост као такви, напредњаци, или боље речено назадњаци, упаковани у златни папир и фолију , доведени на власт, заједно са социјалистима отворили су у Србији Пандорину кутију зла.

Односно , дошло време за наплату. А цена је и више него очигледна. С обзиром да су демократе дале Космет, и више ништа нису имале да понуде, одатле се створила потреба за још либералнијом опцијом , какви видимо да су напредњаци , који су зашли у Србију, чак до Ниша, испуњавајући управо границе велике Албаније.

Ипак и поред летаргичног становништва Србије, тек тако отцепити територију и припојити је самопроглашеној републици Косово није лако. Посебно јер се прича о признању које никад неће добити од стране владе у Србији, иако им је та влада дала све потребне атрибуте које поседује једна држава и иако је јасно да на територији Косова и Метохије ова власт нема апсолутно никакав ауторитет.

Зато је био потребан један окидач, већ одавно накострешених шиптарских сепаратиста са југа Србије, варница која ће разбуктати ватру у којој ће најгоре проћи Срби и на југу и у јужној покрајини. Тај окидач био је споменик у Прешеву.

Управо зато никоме од режимских медија није сметао онај у Ади, нити у Новом Пазару, нити по Београду , није било потребно расипати енергију на више места јер је јасно да је и уклањање овог споменика била намештена игра која је разбила брану насиља и отворила пут припајања такозване прешевске долине нашој јужној покрајини Косову и Метохији.

Ту је кривица медија, који су свој фокус усмерили само на тај фитиљ који је требало упалити. Међутим нико од њих то није радио случајно, не зову се џабе режимски медији. Није било расипања, јер ова влада нити има снаге да нешто уради, нити сме док не добије одобрење од страних амбасада.

Отуда не треба да чуде ни пристигле критике страних амбасада, јер је у њиховом демократском свету довољна једна критика да се касније оправдају сви ужаси које чине шиптарски ектремисти на Косово и Метохији. Управо по принципу нацистичке Немачке, сто за једног.

Зато нећете чути те амбасадоре да критикују Шиптаре који су ноћас порушили 27 српских споменика на српском гробљу у селу Клокот, нити јер су бачени молотовљеви коктели на зграду општине у Косовској Митровици, наравно ни јер су оштећени споменици у Горажду деци убијеној у НАТО бомбардовању. Управо зато јер је јучерашња критика упућена њиховим полтронима а српској власти оправдала све ово, и много више.

Управо то нам је донела ова власт. То су ти дипломатски уступци наше власте, одрицање од Космета, одрицање од југа Србије, одрицање од србског народа. Зарад чега?

Зарад њихових сопствених материјалних циљева, неславних тренутака на врхунцу немоћи. Назадњаци ће нас повући далеко уназад, и зато више није питање хоћемо ли се борити против домаћих кукавица, већ хоћемо ли уопште моћи опстати.