Косово је Србија, а Војводина Џамахирија или
Опште (с)лагање да су арапски комбинати бољи од војвођанских паора

Вест да је у недељу, 13.01.2013.Млађан Динкић потписао два споразума са УАЕ имала је одјека и на страни пољопривредника и на страни стручњака из ове области…

15.01.2013. за ФБР приредила уредник Биљана Диковић

Сви дневни листови, инфо сајтови и агенције ( Бета ) објавиле су вест да је министар финансија и привреде Србије Млађан Динкић потписао је у недељу у Абу Дабију са компанијом Ел Дахра предуговор о инвестицијама у пољопривреду Србије.

Динкић је, како је саопштило Министарство финансија, са својим колегом из УАЕ Обеидом Хумаидом ел Тајером потписао и споразум о избегавању двоструког опорезивања.
Предуговором са компанијом Ел Дахра је, како је наведено, предвиђено да та агро-индустријска компанија инвестира око 200 милиона евра у осам пољопривредних државних газдинстава у Србији.

„Износ од 100 милиона евра Ел Дахра ће инвестирати у изградњу система за наводњавање и набавку савремене опреме, док ће додатних око 100 милиона уложити за стицање 80 одсто учешћа у заједничким предузећима, у којима ће држава задржати 20 одсто власништва“, истакнуто је у саопштењу.

Пољопривредници су реаговали одмах и тражили састанак са премијером Србије Дачићем:

Председник Удружења пољопривредника “Паор” из Црепаје Мирослав Грубанов је рекао да је огорчен због такве одлуке, јер тиме шеик у посед добија и око 16.500 хектара најквалитетнијег државног земљишта, по цени од 250 евра по хектару.
Новосадски Дневник у суботу је објавио да ће шеик и његова компанија Ал Дахра постати већински власник војвођанских предузећа Јадран, Млади борац, 7. јули, Омољица, Долово, Војводина у Старчеву, као и предузећа Драган Марковић у Обреновцу.

Како наводи лист, Србија продаје земљу тих комбината, која се води као друштвено власништво, што је “само по себи дискутабилна имовинска категорија”.
Та предузећа имају у просеку по 500 хектара земље, коју Србија шеику планира да прода по 10.000 евра, а припада им и 16.500 хектара државног земљишта.

———-

Реаговали су и новинари који раде у овој области, издвајамо интересантно реаговање са сајта Пољопривреда.инфо...

Косово је Србија, а Војводина Џамахирија

Ђорђе Симовић, уредник интернет магазина
Пољопривреда.инфо

Ствар је врло једноставна. Или ћемо поштовати закон, или не. Чини ми се да је било више закона у освајању дивљег запада него у случају погодбе с Арапима.

Доста сам размишљао који наслов да ставим за приповест око правног и сваког другог галиматијаса који нам је припрамила Влада Србије у случају продаје комбината и ЗЕМЉИШТА Арапима.
Намерно кажем Влада, јер је она дала Динкићу  “зелено светло” и не треба само њега осуђивати.

Ако се договоримо да крадљивца треба назвати лоповом онда наслов “Косово је Србија, а Војводина Џамахирија” не “искаче из колосека”. Јаој, одакле да почнем?!

Не сумњам да ће правници тако сачинити уговор да ће компанији Ал Дахра уз 8 предузећа бити, уместо, рецимо продато,  стајати “имаће приступ” 25.000 хектара земљишта (укупно = у власништву + дугорочни закуп).

Правници су за то и плаћени. А за чега су плаћени властродршци и кројачи наше судбине?

Па плаћени су да, између осталог поштују ЗАКОН. Али одавно их је прочитао Балашевић па је написао “ту су параграфи па заграби нек исто је и ђаволу и ђакону”.

Споразум тек треба да прочитамо али нема сумње да ће он кршити УСТАВ и пола туцета ЗАКОНА. Само да набројим оне најважније: ЗАКОН о приватизацији, ЗАКОН о реституцији и ЗАКОН и пољопривредном земљишту.

Сетили су се ђилкоши да потпишу Међудржавни споразум који треба да буде изнад домицијалних закона, али су направили “грешку у корацима”. Међудржавни споразум се потписује на релацији држава-држава, а не држава-компанија.

Очигледно је да овде “неко туче у клин, а други у плочу”. Јер, да подсетим, по нашем Закону земљиште не може да се продаје странцима. Уз то министар пољопривреде и његови сарадници се јавно залажу да се мења (или неке његове одредбе пролонгирају) Прелазни трговински споразум са ЕУ који у блиској будућности треба да омогући грађанима Уније да купују земљиште у Србији. Ако је тако, зашто та иста Влада прави “грешку у корацима” и крши Закон?

Наши властодршци с поносом најављују да ће Арапи предузећа платити 100 милииона € и да ће исто толико уложити у системе за наводњавање. Па, наравно, јер ће обрађивати ту земљу. Неће ваљда уложити у тениска игралишта?! Али, ко нам гарантује да ће од њихове работе бити нешто и да ће земљу обрађивати боље од наших паора?! (Инверзија: замислите лале као бедуине).

Ово је и шамарчина нашим пољопривредницима. Зар они најбољи, који закупљују државно земљиште не знају довољно добро да производе храну?! Уосталом, тај најчеститији посао се преноси с колена на колено.

И уместо да у сваком од тих 8 села где ће комбинате продати (поклонити) Арапима по 100 аграрно напредних породица добије да обрађује 20-30-50 или по 100 хектара, тамо ће се формирати латифундије као у јужној Америци – тешка механизација и – удри. Битно да су Влади пуна уста приче о руралном развоју и рађању беба.

Мени је као агроному свеједно да ли ће се земљиште Арапима продати или дати у закуп на 99 година. Па зар мислите да ће они ту земљу ђубрити стајњаком? Век раубовања земљишта без органског ђубрења и претвориће земљиште у песак са којим имају много више искуства.

Расписао сам се, а треба и да завршим. За крај треба треба споменути ко је у овој причи у овој нашој новинарској професији “вјера а ко невјера”. Сада само о “вјери”. Обавезну сумњичавост толико неопходну новинарству показали су (кликни на линк): Урош Давидовић, “Б92”, емисија “Добра земља”; Слађана Глушчевић “Дневник”; екипа Дневника у 17 часова РТВ, и (скромности?!) моја маленкост у емисији “Пољопривредно добро” на Радио Новом Саду.

ИЗВИЊАВАМ се колегама које сам прескочио. Признајем да ми је “пала клапна” када сам видео извештаје у тзв. “великим медијима”. Толико за сад. Чини ми се да је ово “тек почетак”. Не верујем да ће ова “игранка” тако лако проћи.

——————- или

 извор:agrarije.com

Опште (с)лагање да су арапски комбинати бољи од војвођанских паора

Велико правно и морално насиље је учињено правећи споразум са компанијом Ал Дахра у којем они добијају приступ 25 хиљада хектара земљишта. Нема никакве дилеме да ће једног дана они који су правили овакав споразум одговарати, макар пред моралним и политичким судом.

Шта је све спорно у оваквом споразуму?

Ако по нашем Закону не може да се земљиште продаје странцима и ако Министар пољопривреде се јавно залаже да се мења споразум са ЕУ који у будућности треба да омогући грађанима ЕУ да купују земљу у Србији, постављају се логична питања. Зашто је у реду да се крши Закон? Зашто се дозвољава Ал Дахри куповина (и то оволико хектара) а то право се ускраћује купцима из ЕУ, који су нам највеће тржиште, највећи донатор и који имају технологију и знање које би нам јако добро дошло да унапредимо прераду и производњу? Формално биће направљена домаћа компанија, али суштински, зар није сврха и суштина садашњег закона да не дозвољава странцима куповину земљишта, или можда Арапски власници нису странци?

Овај споразум крши Устав и неколико Закона, као што су Закон о пољопривредном земљишту, приватизацији, реституцији, …

Правно решење којем ће се прибећи је да се потпише Међудржавни споразум који је изнад сваког домаћег Закона. Међутим, додатно правно насиље је што то није Уговор са државом него компанијом. Али, кога уопште брига о Законима.

Избегавање тендера који је једини у стању да одреди најбољег власника будућег земљишта.

Разлози су пронађени у изговору да то није у „религијском духу“ нових арапских власника. Значи, њихови религијски разлози су јачи од свих наших закона, а јачи су и од економских закона. Остављено нам је да верујемо Млађану Динкићу и Александру Вучићу да они нису били под утицајем другог религијског обичаја у арапском свету, који најчешће иде са оним првим – чашћења својих пословних партнера који им направе добар посао.

Давање чак 25 хиљада хектара земљишта једном власнику.

Зашто је проблем када МК, Матијевић или ДЕЛТА имају 15 хиљада хектара земљишта а не и када Ал Дахра има 25 хиљада.
Проблем јесте и једно и друго, јер у том случају ви немате рурлани развој, села, нити имате грађане на селу. У Долову, Старчеву и другим селима где се налазе ови комбинати једина развојна шанса је пољопривреда, а једини ресурс је то земљиште.
Значи уместо да имате 50-100 породица у том селу који ће живети од обраде 20-100 хекатра ви ћете имати једног власника, једног инжињера, пет тракториста, три чувара и два магационера. Профит, уместо да остане у селу, ће се редовно слати у Емирате господину шеику којем ће то бити 0,000нешто његовог прихода.

Заиста је питање зашто је важније да неки пребогати шеик остварује профит узимајући основу за егзистенцију хиљада породица који су ту рођени и немају другу опцију него да се баве пољопривредом? А при томе ништа не гарантује да ће он то земљиште боље обрађивати, напротив.

Ал Дахра је иначе покушавала у многим земљама да направи сличне аражмане са земљиштем, али једино су у Србији нашли „брата Александра и брата Млађу“, довољно моћних да им без тендера и процедура обезбеде оволику количину земљишта и под оваквим условима.

Цена која је договорена није тржишна, јер није било никаквог такмичења, али за сваког пољопривредника и сваког ко се иоле разуме у пољопривредно тржиште јасно је да је та цена изузетно ниска.

Цена од 100 милиона за 80%  компаније која ће имати 9.000 хектара и сву имовину коју 8 комбината поседују (тракторе, објекте, пословне зграде, системе за наводњавање…), а при  томе ће их држава очистити од свих хипотека и дугова (трошак од неколико десетина милиона евра) је ниска. Још је гори договор о дугорочном закупу земљишта за 250 евра по хектару. Такве табле које се дају у закуп Ал Дахри тренутно на тржишту се плаћају око 500 евра, а има примера и за 700-800 евра. При томе то је цена за краткотрајни закуп на 3 године – а не дугорочни на 30 година. Замислите шта ће 250 евра бити за десет година, а не за тридесет година, када се претпоставља да ће цена хране бити још значајно већа.

Зашто је испреговарана толико ниска цена?

Зато што сте са једне стране имали искусне пословне преговараче, а с друге политичаре којима је потребна „добра вест“ којом ће моћи људима дати неко магично решење у боље сутра: Црвена Звезда ће опет бити велики фудбалски клуб, ЈАТ највећа авио компанија у региону, Србија ће наводњавати милионе хектара и сл. У таквој преговарачкој позицији није се ни могла добити боља цена, уколико се уопште желела.

Пропуштена шанса да се доведу велике компаније које се баве прерадом.

Ја немам ама баш никакве дилеме да је Србија под оваквим условима (давања оволике количине земљишта под оваквим условима) могла да доведе Nestle, Bunge, Unileaver, PepsiCo или било коју другу компанију која би се бавила прерадом и пласманом наших производа у европске и друге супермаркете где они имају приступ а ми не.

С друге стране добили смо компанију која се не бави пољопривредом и добили смо Уговор који не гарантује Србији ама баш ништа сем да ће Ал Дахра уложити, замислите 4.000 евра по хектару (што је једна производна година у производњи поврћа, три шећерне репе и четири житарица) и обезбедиће нам повољан кредит (?). Нема чак ни класичних приватизационих захтева да се неће отпуштати радници, да се морају запослити нови, или макар испоштовати социјални програм.

Ја немам никакву дилему да би се под оваквим условима, да је расписан тендер јавило барем неколико десетина компанија из Европе које се баве производњом и прерадом пољопривредних производа, и сигурно све наше највеће компаније. Лично би био много сигурнији да би те компаније заиста и обрађивале ту земљу, а не купиле је зарад будућности, када не буде било нафте.

Застрашујуће је то дугогодишње неповерење у сопствене пољопривреднике.

Погрешно је веровање да ће нека арапска компанија која се никад и нигде (сем пар стотина хектара у Шпанији и САД где производе сено и сламу за своје коње које после увозе у Емирате) није бавила пољопривредом то боље да ради од оних којих су рођени на тој земљи и који је обрађују десетинама година и који се деценијама муче да консолидују неко парче земље, при чему им држава при том процесу непрестално отежава, било прописивањем законског максимума величине фарме или одузимањем земљишта из њиховог атара и његовим подржављењем.

Та невера да војвођански пољопривредник је у стању да земљиште обрађује на прави начин, и да зато од њега треба узети земљу и дати је на управљање држави, је толико јака и толико укорењена, а потпуно погрешна. Пољопривреда Војводине је напредовала највише онда када и тамо где је била заснована – на породичним газдинствима а не државним комбинатима, а убеђен сам неће ни са Арапским комбинатима.

Занимљиво је и сумњво колико се медији и политичари упиру да представе шеика и његове менаџере као хуманитарце који све то раде да би помогли Србији, па се њихова куповина не зове више тако него „заједничка улагања“, „споразум“, „спас за нашу пољопривреду“ и сл, док су сви који имају исту пословну логику да земљиште јесте ресурс у који треба улагати и који су често земљу плаћали много скупље него што се то нуди Ал Дахри – тајкуни, било локални или они велики.

Било како било Одлука је донета, Уговор прпремљен, Министар већ отпутовао. Сутра ће неки поверљиви Међудржавни уговор да се ратификује у Влади и Скупштини. Многи посланици из Војводине у Републичкој Скупштини ће гласати за овакав споразум и… то је то.

Идемо даље, шта је још остало у Војводини да оде без тендера…нафта и гас – не то је већ отишло, шуме – тога никад није ни било…

————————– И

ДА ЛИ ОВА ВЛАДА УОПШТЕ ИМА НЕКОГА КО МИСЛИ ДОБРО СРБИЈИ И СРБИМА, ПРОЦЕНИТЕ САМИ…

————————–

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Пољопривредници огорчени, најављују протесте: Хлеб из уста нам отимају и дају га Арапима!