БЕОГРАД – Случај спорног споменика борцима расФормиране Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе (ОВПБМ) могао би већ наредних дана да буде решен разговорима амбасадора западних земаља, представника албанских партија са југа Србије и српских власти, пише „Данас“.

Како наводи београдски лист, амбасадори САД, Велике Британије, ЕУ и ОЕБС разговараће са властима у Београду, али и Албанцима са југа, како би нашли компромисно решење за спорно спомен-обележје.

Премијер Србија и министар унутрашњих послова Ивица Дачић изјавио је крајем децембра да ће, уколико власти у Бујановцу и Прешеву сами не уклоне споменик припадницима такозване ОВПМБ у центру Прешеву, држава то учинити силом.

Дачић је рекао да је о овом споменику обавештена међународна заједница и да је то отворена провокација „јер тиме жели да се покаже да Србија не контролише део своје територије“.

—————————

 

Недавно је премијер Србије Ивица Дачић за дневни лист Телеграф изјавио:

Актуелна је прича о Прешеву и споменику војницима ОВПМБ. Да ли је безбедност Србије на задовољавајућем нивоу?

– Претње Албанаца оружјем су приче за малу децу. Ја сам рекао шта сам рекао – или ће га сами склонити или ћемо то учинити ми. Сигурно нећу ићи у Брисел на разговоре док се не уклони тај споменик, што значи да им је рок до тада. Има сами да га уклоне, а ако неће милом, онда ћемо силом. Мислим да је то сасвим коректно. Ал Каида не може да подигне споменик у Њујорку, зашто би ОВПМБ то могла у Прешеву и Србији? То је најобичнија провокација, са жељом да се покаже како Србија не контролише своју територију, а с друге стране да испровоцира неку реакцију. Зато треба бити миран, а Србија зна шта треба да ради. Сигурно не претим из празне пушке. Да нисам спреман да то спроведем у дело не бих ни реч о томе рекао.

—————————

 

АНА РАДМИЛОВИЋ: ШТА НАМ ЗАИСТА ПОРУЧУЈЕ СПОМЕНИК У ПРЕШЕВУ?

Да смо будале, да слушамо лупетања о роковима за уклањање те будалаштине, претњама прекидом преговора и лажима о разграничењу и аутомономији за Север

Јавност у Србији данима је изложена малтретирању причом о неким терористима који дижу себи споменике усред Србије и реакцијама разних, међу којима и министра полиције који то неће толерисати те анализама шта ли би тај споменик могао да значи.

Јавност у Србији, међутим, није упућена у то да Удружење ветерана ОВПМ, уредно регистровано у Бујановцу, постоји више од десет година. Такође, она није упозната с податком да то удружење не само што нико није забранио а чланове (као терористе) похапсио него је својевремени председник тог удружења извесни Нагиб Алију (један од оних што су шверцовали оружје из Гњилана) мртав хладан изјављивао – за српску штампу – како није у реду што држава (мислећи на Србију, то је држава у којој се налази Бујановац) не води рачуна о ветеранима. Причао је о деци ратних инвалида, о породицама погинулих, уопште – о једном обесправљењу и скрајнутости ових бораца за ослобођење Косова и, разуме се, присаједињење југа Србије слободном Косову.

Зашто не причамо о томе? Зашто не причамо о томе како градоначелник Прешева Рагми Мустафа врло јавно састанчи у Гњилану а на тему свеалбанског сједињења? Зашто га, као службеника Републике Србије, нико макар не отпусти ако већ нема храбрости да га ухапси. На крају, зашто се данима бавимо једним спомеником који се да срушити за пет минута уместо да се бавимо преговорима, фамозном платформом, престројавањем крими Срба из владе Косова или тачније покушајем пребега од Тачија код Харадинаја – у нади да ће их новобрендирани Харадинај спасити скоро извесних хапшења.

ДРЕЦУНУ СЕ ПРОМЕНИЛО

Рецимо, мени делује интересантно то што Милован Дрецун изјављује како је ОК преговарати с човеком који је – написао је књигу о томе – починио вероватно све постојеће ратне злочине јер се (ето) ситуација променила. Његова. Ситуација на Косову се није променила, осим мало на горе. Такође, делује ми интересантно то што је влада Србије напокон постала транспарентна у својој политици која је идентична политици коју су до сада затајно водили чланови СЛС (странка Тачијевих Срба) и неки остаци СПС по Косову. Разлика је само у имену. Харадинај је ново старо лице, баш као и наши преговарачи. И, док се пред његовим вратима већ формирао озбиљан ред Срба који ће тамо потражити срећу за наставак политичких (и других) каријера или бар спас од затвора, уместо да се бавимо тиме – не у смислу денунцирања ко је с ким састанчио и шта се договарао, него мало озбиљније, на пример шта то значи за месец, годину, две дана – ми причамо о некаквом споменику у Прешеву и поново се бавимо маглом у виду приче о некаквом разграничењу. Премијер каже како је, ето, био у праву када је причао о томе, и неко злонамеран могао би да стекне утисак да су Албанци с југа Србије помогли влади Србије да поново све мање заинтересоване грађане замајава бесмисленим причама о српском Северу и још бесмисленијим причама о прекиду преговора због неког блесавог споменика.

Неће бити српског Севера, нема платформе која ће то извојевати (нико се и не труди, ово је све симулација) и нема никаквог разграничења, а о прекиду преговора не смемо ни да размишљамо, све и да нам у сваком граду у Србији подигну по један сличан споменик.

Поново се, наиме, бавимо симболиком. Не причамо о томе шта ће остати када српске институције на Северу (и на Југу) буду сасвим угашене. Не причамо о томе какву ће улогу (и какве могућности) имати амбасаде алијас „официри за везу“, и да ли ће та тела моћи да уопште нешто ураде за Србе с Косова или ће бити јалова као Канцеларија за КиМ. Не причамо о кадровима које ће Србија (ценим да ће се радити о најбољима, што значи о онима који ништа не знају нити их интересује а да је у вези с Косовом) постављати на то мало преосталих функција које претекну када све буде угашено. И, наравно, не причамо о томе ко ће представљати Србе у косовском парламенту и зашто је то добро или лоше за тај народ.

БУДАЛЕ И ВАРАЛИЦЕ

То није, наравно, разочаравајуће, него је очекивано. Само је постало још досадније – а не би смело да нам буде досадно то наше Косово иако је све урађено да нам се смучи – и постало је очигледно да се не ради о континуитету којим ова влада наставља политику претходне, него о континуитету једне игнорантске, лење и лажне политике, која траје још од краја деветнаестог века. С једном малом разликом. И тада се, наиме, на Косово ишло по казни или ако неко не зна где би другде. Ишли су Црногорци беземљаши, ишли бегунци од закона, ишли конзули после робијања. Али наш тадашњи конзул, бивши робијаш, звао се Бранислав Нушић. Ако и није могао да реши косовско питање, за шта се препоручују само будале и варалице, оставио је документ за покољења. Сада су нам конзули полусвет који свакако неће оставити ништа, сем пустоши која ће остати иза њих након никад довољног профитирања на једном хаосу и то су конзули таквих капацитета да ће их историја, чак и као негативне фигуре, по свој прилици заобићи. Комплимент је називати их јаничарима јер је у српској историји било довољно светлих примера мудрих сарадника с освајачем, који су иза себе остављали мостове, градове и храмове. Неимарство ових данашњих завршава се на кућама за личне потребе и колима.

Шта, дакле, поручује споменик у Прешеву? Да смо будале и да немамо државу. Као такви, данима се бавимо једном будаластом инсталацијом коју је неко подигао да провоцира и слушамо лупетања највиших државних званичника о неким роковима за уклањање те будалаштине, претњама прекидом преговора – на шта су се сви престравили – и лажима о разграничењу или макар аутомономији за Север.

Неће бити никакве аутомомије, третман грађана Републике Косова на њеном северу и на њеном југу биће исти, Србија ће бити нестабилна као и Македонија јер Албанци немају намеру да престану да подсећају на своје интенције и тако нестабилна никада неће ући у Унију. То знају грађани, зна и влада Србије, знала је и претходна и – пошто смо спрам стварности сасвим раводушни – то све и даље не представља ни најмањи проблем. Као ни вишедневно целодневно слушање о једном глупавом споменику који би нестао и пре него би био подигнут да у овој држави постоји икаква озбиљна намера да се макар прави да је држава.

Балканмагазин