Весна Веизовић: „Све се битке прво добијају и губе у срцу, па тек онда на бојишту“

Ако мало пажљивије резимирамо пре свега став, циљеве и досадашњи рад владајуће коалиције, објективним и неострашћеним погледом, доћи ћемо до поражавајућег закључка. Овај закључак може донети сваки грађанин Србије, уколико се тај исход не сукобљава са његовим краткорочним и личним интересима.

12.12.2012. пише: Весна Веизовић

Обећања дата у току изборне кампање, у виду заклетви Богу, не смиривању душе док се Космет не врати у границе Србије, у овом тренутку не само да делују као речи неког бескрупулозног преваратнта, већ само наново слушање ових заклетви  човека који је пре само неколико дана потписао капитулацију Србије, у свима нама може изазвати само гађење. Осећање на ком се не сме зауставити процес ових сазнања.
Јасно је да је њихов циљ наставак политике претходне власти, односно добијање датума почетка преговора. И овде треба узети у обзир једну врло битну чињеницу, односно да скоро па ниједан политичар више не помиње да је циљ ове власти улазак у Европску унију, већ да је циљ управо добијање датума за почетак преговора. Можда се не треба хватати за сваку њихову изјаву, али сматрам да овај израз, односно циљ, није случајно употребљен.
Наиме, тренутно се у Великој Британији разматра расписивање референдума за излазак из Европске уније, Немачка већ две године уназад расправља о изласку из исте. Последице благодети Европске уније видимо у Грчкој која је годинама уназад пред државним банкротством, Шпанији, Француској, Словенији, већини земаља чланица чији становници своје радно време проводе протествујући по улицама градова.
И ту се више не поставља само питање незадовољства народа „благодетима“уније у коју су их увукли њихову лидери, већ се и сами државници и политичари са закаснелим отрежњењем питају шта они раде у тој пропамеричкој глобалистичкој машинерији која прождире све пред собом. И траже начин да изађи из ње.
Управо зато није случајан израз „датум почетка преговора“, јер је питање колико још ће постојати Европска унија. Али свеједно, како се они изражавали и које изразе буду примењивали, тај циљ ка коме они, наводно теже, није ништа осим продавање магле. Самоиницијативно водити народ ка нечем чега се гнуша и што осећа као казну а не награду ради слепе послушности, није ништа друго него пропаст целе једне земље.
Самим тим, њихова безидејна политика је једна деструктивна неспособна сила која руши, даје, отима. А баш у тој сили мањине која је завладала већином се налази срж свих наших проблема.
Али није то почетак, почетак се налази далеко у нашој историји. Након Француске револуције, која се сматра једним од кључних покретача изградње националности европских држава , када је већина земљала заокруживала своје границе и градила изражено националне програме , ми смо почињали да пишемо своју новију историју.
Међутим, већина тих земаља није осетила вековну окупацију Османлија, стога је што се тиче слободе, бројности и познавања својих граница била далеко испред нас. Тада смо као и сада били „мали“, лако сварљиви свакој већој риби, а некако увек гладној златне рибице са Балкана.
Још тада су те велике силе одавале свој карактер грабљивица , и жеље за превлашћу над „малима“, мешања у њихову политику и „лечења“ оних оболелих од патриотизма.  За време Обреновића наша државица у својим покушајима обнове се бранила од њихових удара, но, након доласка Карађорђевића те грабљивице су ушле у Србију на велика врата као њени највећи пријатељи. И од тада никада нису ни отишли.
Ипак, наш словенски дух, њима непознат и нашу православну душу и ум којим више срце управља неголи разум , они никад нису успели да разумеју и то је један од разлог што и поред лидера без става, млакоња или тирана , никад нису успели потпуно да нас покоре.
Па чак ни данас када се чини да је све изгубљено, када од нас већ дванаест година уче демократији и чине узалудне покушаје да од нас начине безличне припаднике те глобалне машинерије, без сопственог мишљења, свести, без поимања слободе и најважније без љубави, они свој успех не могу остварити. Нису то могли ни комунизмом , претходником демократије који је овде бивствовао преко пола века.
Јер сама ова садашњица, каква је, није нам пала са неба  већ  су нас  у њу довели политичари. И ту такође не треба правити неку посебну поделу који је више који је мање. Сви они су још доласком Карађорђевића на власт тендециозно радили на истом пројекту , мање – више, свесни исхода који  је, сада је већ извесно потпуни нестанак наше државе…
Питање је сада да ли су ти политичари издајници или су они све време били предани својој држави чије су интересе испуњавали  а то свакако није била Србија. Они „наши“ који то и јесу, нису издали своју државу, они су само себи ставили етикету на полеђини сакоа дајући на знање да имају цену. У целом свету  само стока на сточним пијацама излази са ценом  на залепљеној етикати, код  нас се та сточна пијаца налази на политичкој сцени где се врши лицитација од стране страних амбасадора.
 При том не мислим да не треба губити наду, али је не треба ни тражити у онима који су већ показали шта могу а шта не. До сада већина је имала прилику да покаже да не може ништа. Сем да се боље прода.
Но, таквих је било и увек ће их бити. Спремних да постану животиње и скину људска обележја са својих лица. Такви када се заклињу у јавности у Бога, мајку, оца, децу, државу, вероватно су све то већ продали, јер честитом човеку не требају клетве и заклетве да би га народ прихватио и увидео његову искреност, нити је он спреман да се куне у нешто што није његово не би ли испунио оно што му је намера.
На привидан начин можда се чини да јесу и они вероватно мисле да њихов циљ близу, да је наша жеља за слободом какву је наш народ показивао вековима и какву мало народа кроз историју је успело да изнесе, сломљена и да смо покорени.
Међутим нису рачунали на наше стрпљење. Нешто чиме одишу сви хришћански православни народи. Ћутња и стрпљење. Не постоји случајно у нашем народу изрека „стрпен спашен“, или „мирна вода рони брег“, „иза мире сто ђавола вире“, та богата ризница наших изрека није само нечија песничка машта осмислила, то је сушта истина, потврђена толико пута до сада.
Три стотине година ћутње наћег народа, који је стрпљиво чекао слободу преносећи са нараштаја на нараштај ту жељу за опстанком и чекајући бројност и јачину да се може супроставити свом непријатељу како доликује и извојевати победу, је највећа потврда ових народних доскочица.
И још нешто је врло важно знати, о странима и домаћима и ко је страни а ко домаћи.
Дакле не треба ми да толико да кривимо друге силе за нашу пропаст, нити да ове садашње догађаје приписујемо само западним силама, јер пре свега није дошла Кетрин Ештон у Београд вукући Томислава Николића, или раније Бориса Тадића да уђе у Европску унију. Већ је било обрнуто, сви су они трчали у Брисел нудећи и оно што имају и оно што немају не би ли ЕУ прихватила Србију као чланицу.Исто тако нико није узео пушку и под претњом смрћу натерао Ивицу Дачића да седне за исти сто са ратним злочинцем и тако му да легитимитет једног државника, премијера „суверене земље.
А запад је тапшао у то име. Наздрављао знајући да је одабир људи који ће заузети позиције на политичкој сцени Србије био одличан, као и до сада.
Исто тако, пре него што је иједан од наших хашких затвореника био оптужен за било какав злочин, „наша политичка елита“  је на сва уста и у целом свету осудила „њихове злочине“ лично их представљајући као крволочне зликовце, извињавајући се непостојећим надуваним жртвама сребреничког „масакра“. Одакле сада толико чуђења од стране политичара попут Расим Љајића, Вука Јеремића, Ивице Дачића и Бориса Тадића који се у име свих Срба извинуо и жртвама геноцида и у Руанди, и  осталих лицемерних квазипатриота који у неверици данас траже правду пред хашким трибуналом глумећи неверицу због неправде учињене над нама.
Не значи то ни да само ми криви,  то јесте  наша велика слабост  коју имамо, врло лако заборављамо прошлост, верујући да се људи могу мењати на боље. Најбољи пример је који данас видимо јесте  у случају Милошевића. Заборављајући колико је Милошевић, Црногорац из Лијеве Реке, нанео зла нашем народу, као ученик западне школе. Наш највећи проблем је управо у том кругу који не престаје да се врти са све истим људима потеклим из истих учионица, само сваки пут са бољим знањем и бољом применом тог знања.
Баш зато данас западни политичари могу лако на нас да упру прстом и прикажу нас злочинцима, зато јер су им њихови ученици, а наши политичари дали легитимност за тако нешто. И управо у том грму лежи зец. Док су наше комшије своје генерале чували до последњих дана, борећи се за њихову слободу, знајући да се тим боре и за невиност своје земље, домаћи политичари су чинили управо супротно. У томе се огледала сва наша политика и спољна и унутарња, у признању и извињењу. А комшије су и плаћале за слободу својих генерала, а овдашњи ни динара нису хтели дати, не само за слободу ухапшених него ни за шта. Сетимо се само како Милошевић ни паре једне није хтео уложити у код светских чиниоца јавног мњења.
Данас наше ропство ма како се чинило некима очајно и велико неће морати да чека векове до свог ослобођења.
Без обзира на јасну слику данашњице у којој смо захваљујући лошој или очајном власти у протеклих сто година, постали отирач већине европских народа, ми још увек имамо достојанство и свој идентитет смо успели да сачувамо. За разлику од већине европских народа, ни комунизам, ни социјализам, ни демократија нису успели да да униште тај србински дух слободе  којим одише сваки Србин ма где он био. А и он пре свега потиче из срца и љубави и душевне мисли, која ја другачија од свих других западних народа. У томе је наша снага.

Србијански војвода победоносне битке на Колубари, Једном приликом каза:
„Све се битке прво добијају и губе у срцу, па тек онда на бојишту.“

//