ВИДОВДАН: Не прихватамо заклањање Косова Хашком неправдом
Хрватски генерали, одговорни за реализацију геноцидне операције „Олуја“, пре неки дан су дефинитивно ослобођени оптужби за ратне злочине од стране тзв. Хашког трибунала. Рамуш Харадинај – један од кључних вођа арбанаских побуњеничко-терористичких снага, који је чак и лично посведочио да је ликвидирао српске цивиле – од стране тзв. Хашког трибунала јуче је почашћен ослобађајућом пресудом. Све речено је, оправдано, у нашој јавности изазвало шок.
Но, јавност је једно а друштвено-политичке структуре су нешто друго. Без обзира на то што је огромна већина Срба одавно свесна да суд у Хагу није створен да дели правду – већ да му је истински задатак прогон српских војних и политичких функционера који су имали истакнуту улогу у одбрани наших земаља од евроатлантске агресије током 90-их година – разумљиво је што су се грађани Србије надали да ће и по неки стварни хрватски или арбанаски злочинац (уз бројне недужне Србе) ипак бити осуђен. Толико су велика недела над нашим народом за која су хрватстки и арбанашки бојовници одговорни, да је деловало скоро невероватно да, бар због одржавања фикције да је тзв. Хашки трибунал устину то, неко због злочина над Србима не буде кажњен.
С друге стране, они који се дубље баве питањем тзв. Хашког трибунала, свакако су очекивали развој догађаја какав се и догодио. Зар било ко из политичких, аналитичарских, медијских и НВО кругова, већ одавно није схватио да се ради о постмодерној мондијалистичкој инквизицији а не међународном суду?
Друго питање је да ли неки у Србији раде за хашку инквизицију па су стога њени пријатељи, односно да ли има немало оних које не интересује судбина српског народа (штагод причали), те само гледају како да, на овај или онај начин, профитирају на његовој трагедији.
Јасно је да за не мали део наших НВО, медијских и политичких кругова, одговор гласи: раде за господаре хашке инквизиције или (у бољем случају) баш их је брига шта ће бити са Србијом и Србима. То је жалосно, али тако је како је. Сада не желимо да понављамо оно што смо годинама говорили о тзв. Хашком трибуналу, његовим овдашњим помагачима, саможивим политичарима … Сада није време и место за то.
Сада је битно нешто друго. Не смемо да прихватимо хашко преусмеравање пажње српске јавности! Колика год да је у питању неправда, она нам је већ учињена. Њом треба упорно да се бавимо, али не на начин којим олакшавамо чињење нових неправди нашем народу, са свим могућим трагичним последицама које би из тога проистекле.
Хашкој инквизицији се требало благовремено храбро супротставити, уместо што смо као држава ту неман хранили српским месом, како би од запада добили неки поен. То није учињено и видимо какав је резултат сарадње српске државе са онима који јој раде о глави. То не треба да буде разлог за нарицање, већ помоћ да се кристално јасно сагледа да се сада, када се на све стране толико прича о Хагу, над њом и делом нашег народа, надвија друга велика опасност.
Прихватање споразума о интегрисаном управљању административним прелазима од стране Београда и Приштине, они се трансформишу у граничне међе. Оспоравати то је причање празних прича. А ако интегрисано управљање заживи, неће проћи много времена пре него што официјелни Београд подлегне новим притисцима те пресече и алтернативне путеве, којим је Северно Косово повезано са остатком Србије.
Када би се то десило, знатно би био умањен капацитет тамошњих Срба да бране своје куће од арбанаских агресора и њихових иностраних ментора. Катастрофични сценарио сличан ономе који је доживела Српска Крајина 1995. године, у наредном периоду постао би и те како реалан и на делу Косова и Метохије који још није потпуно окупиран.
То немамо право мирно да чекамо. Нема сумње да је претходни режим крив што је Србија доведена у положај у коме се налази. Такође, неспорно је да је погрешном економском и сваком другом политиком од краја 2000. године она доведена у незавидан положај, тиме што је учињена прекомерно зависном од ЕУ. Но, неке ствари су неприхватљиве и по цену болних последица. Србија не сме да се ценка са судбином, и то буквално биолошком, десетина хиљада Срба на Северу Косова.
Одговорна политика подразумева рационално сагледавање ствари и последица које из њих произлазе. Отуда, разумљиво је да мала Србија не треба да гура прст у очи моћном Западу. Али, не сме ни да жртвује свој народ због било каквих европских или ма којих других интеграција. Осим тога, ЕУ интеграције, колико год биле коришћене као средство уцене, не зависе од наше снисходљивости према Бриселу по питању Косова и Метохије.
Ако желе да нас приме у ЕУ, то ће учинити прихватили ми или одбацили штеточинске „Стефановићеве споразуме“. И даље мислимо да би Србија имала више штете него користи од уласка у Европску Унију, али то сада није тема. Међутим, важно је да прекинемо да посматрамо све што радимо очима бриселских моћника, те њиховој вољи прилагођавамо наше државне потезе. Србија примарно мора да води рачуна о својим националним интересима, а све друго, па и мишљење Брисела, спрам тога је у другом плану. А што се тиче некакве изолације Србије, или чак нових санкција против наше земље, тога се не треба плашити. Сувише тога је Запад купио у Србији, да би тек тако угрозио интересе свог капитала.
Зато апелујемо на српске власти да без страха, макар до одлуке Уставног суда Србије, одустану од примене свих национално деструктивних елемената аранжмана које је жути режим направио у вези са КиМ-ом са Приштином и Бриселом!
Зато позивамо српску патриотску јавност да не подлегне малодушности и препусти се кукању над хашком и осталим неправдама, већ да буде спремна да – свим видовима директне помоћи али и доследним вршењем притиска на српске државне институције –максимално пружи подршку нашем народу на Косову и Метохији, у његовој борби за то да остане свој на своме!
Хашко гажење српског народа не сме да буде средство за прикривање предстојећих удара на интересе наше нације и државе на Косову и Метохији! Напротив, мора да буде додатни подстрек да им се, и као држава, и као припадници патриотске јавности, и као одговорни и хумани грађани – посвећено супротставимо!
Редакција сајта „Видовдан“
Категорије:СТАВ
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…