После краћег прекида, за време и после рата, опет у Србији региструјемо већ патолошку снисходљивост и љубав према Хрватској, налазећи је у политици, култури, новинарству, док истовремено Загреб према Београду показује све веће гађење.

02.11.2012. Ратко Дмитровић, Печат

Ратко Дмитровић

То код мене прераста у параноју; са све већим страхом узимам даљински у намери да изађем на РТС, јер ми се по правилу догађа да тамо затекнем неког хрватског певача. Не могу да оманем, сумњам у деловање сопствене подсвести која ме, проф. Јеротић би то савршено објаснио, приморава да пребацујем на РТС баш кад је тамо, шта ја знам, „Парни ваљак“, Нина Бадрић, „Нови фосили“, Масимо Савић, „Ладно пиво“, Борис Новковић…

Ништа немам против дотичне чељади и баш ме брига што су Хрвати, ако су добри певачи (узгред, Нина Бадрић је моја земљакиња, Српкиња са Баније), али ми смета готово необјашњива снисходљивост Београда према свему што долази из Хрватске, та потреба да се подилази некоме ко је према теби, да простите на изразу, свиња. Мислим на подилажење држави Хрватској. Горе споменути јесу појединачни случајеви, јесте да их у Београд не шаље држава, али они су пре свега хрватски певачи и њих у ову причу уводим као доказ једне све мучније и одвратније инфериорности.

ПОНОВО БЕОГРАД У ЗАГРЕБУ ВИДИ ЕВРОПУ

То траје деценијама, мало се примирило за време и после рата, али је настављено са још већим жаром. Поново Београд у Загребу види Европу, види развијени и модерни Запад, светлост париских булевара, касну ренесансу и рани барок, чује бечке валцере чији тактови долазе са сликама балова у огромним дворанама двораца подигнутих на мукама поданика једне некада моћне и силне Империје. Опет Београд баца под ноге своја велика имена, гура их у мрачне подруме запуштених националних библиотека и музеја, годинама закатанчених, и клања се пред нечим што никакве вредности нема или је има у назнакама, али је „европско“.

Свака смрдљива сплачина која из Загреба у Београд дође у форми романа, казалишне представе, телевизијске серије, бива у српским медијима оцењена као прворазредни догађај. Крлежа – за којим у Загребу речи хвале више не потежу ни оцвале фрајле из некада високог загребачког друштва, које на ноћним ормарићима већ држе последњу карту за „Максимир“ – у Београду је величина, појам. У Београду државна фирма, „Службени гласник“, штампа његове „Маргиналије“. Оне одвратне, расистичке, Крлежине квалификације о Србима, изговорене по окончању Првог светског рата, са којим може да се мери само згађеност писца Боре Ћосића (добитника националне пензије државе Србије) над српским народом, у Београду се тумаче као интелектуална слобода.

Исти ови који величају Крлежу сматрају да је „Философија паланке“ Радомира Константиновића, највреднија књига двадесетог века, објављена на овим просторима. Њима су Крлежини ставови, изнети по окончању Првог светског рата: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала свјетом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота (…) А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке“ … сјајан наговештај „Философије паланке“. Једину разлику код Крлеже и Константиновића у вредносним судовима о српским писцима налазимо у случајевима Боре Станковића и Војислава Илића. Крлежа, је држао да су они неоправдано запостављени у српској култури, да је Бора велики писац, а Илић врхунски песник, док Константиновић за ову двојицу у „Философији паланке“ не даје жуту банку. Њему је све то паланачка уметност, а та и таква уметност – учи нас Константиновић, а то учење као јеванђеља разносе београдски заљубљеници у Крлежу и Константиновића – рађа национализам, мржњу, геноциде. Чему су Срби, закључак је јасан, склони.

Стари Београд и нове љубави према Хрватској