Драмски писац Синиша Ковачевић о вечитим српским драмама, европским колосецима и идеологији превараната: Европа је данас као некад Коминтерна за време Стаљина

27.10.2012. новости.рс, пише: Милан БАБОВИЋ

Синиша Ковачевић

КАЖУ да је један педантни хроничар из Земуна забележио да је „Велика драма“ имала најдужи премијерни аплауз на даскама Народног позоришта. Творац те легендарне представе, прослављени драмски писац и члан Председништва ДСС Синиша Ковачевић, ипак штеди аплаузе на премијери нове српске владе. Из овдашњег богатог фундуса заједно извлачимо сцене вечитих српских драма: од историје напуњене барутом, па све до данашњих политичких битака. Завеса никако да се спусти.

* Зашто се ужасавате оних који кажу да их политика не интересује? Зар не мислите да је та „жена сумњивог морала“ исувише овладала нашим животима?

– Управо сте у питању понудили одговор. Та жена није сумњивог морала, њен морал је несумњиво лак и она јесте овладала нашим животима у потпуности. Одлучује ко ради, ко је без посла, ко једе а ко не, ко се лечи а ко умире, ко школоје своју децу, а ко са њима комуницира путем „Скајпа“ тражећи их по Аустралији и Новом Зеланду.

У крајњој инстанци, она одлучује о томе и ко ће завршити у рову или гробу, а ко ће у Будимпешти чекати помиловање за дезертере. Зато је боље бавити се њоме, да се она не би бавила вама. У исто време, политика је идеално уточиште, као и јавна кућа, уосталом, за све протуве, преваранте, лопове и сецикесе, оне којима ништа није свето, који би украли са црквеног таса или из слепачког чанчета, онима који у мутљагу бандитског капитализма пливају као крокодили у Нилу и који са лапидарном лакоћом на улицу шаљу хиљаду људи, терајући их из фабрике коју су ови својим рукама направили, а коју су опет, ови преваранти уз помоћ других архипревараната купили за тепсију рибе.

Зато, у Србији политика мора бити последња шанса за све који имају заклетву, за оне којима је туђе свето, који је схватају као терет обавеза, као неопходну количину примењеног родољубља, а не као краћи пут до џипа, по дефиницији црног, и секса са укусом силикона, по дефиницији плавог.

ИГРАЈУ СЕ У ВОЈВОДИНИ

* ДА ли вас је као рођеног Сремца страх да ће се и у Војводини зачети сепаратизам?
– Којешта. Какав црни сепаратизам. Па нећете ваљда грб и химну, војвођанске пасоше, међународна представништва, билборде по целој Војводини на којима се рекламира војвођанска нација, Војвођанску академију наука и уметности, велико слово В на аутомобилима, звати сепаратизмом. Играду се деца. Док не добиједу по дупету. Осамдесет одсто Срба насељава Војводину, никада тај проценат није био у историји, осамдесет одсто од тих осамдесет гледа у Београд као у Јерусалим. То су потомци оних који су сањали два сна, сан о Ослобођењу и сан о Уједињењу. Не дирај у снове, каже Лорка, радије се играј ватром.

* Да ли је ваша мисао о Европи као комфорној гробници за мале народе само одбрана страначког става или искрено мислите да нам тамо није место?

– Та мисао настала је и објављена у једном тексту нешто мало раније од ставова ДСС да нам Европа оваква каква је данас није потребна и она тај толико логични и нормални став не брани, она га објашњава.

Немојте ми рећи да верујете да је у Европи глас Луксембурга раван гласу једне Француске или да је глас Словеније једнак гласу Немачке. Да су интереси малих чланица, попут Летоније, Естоније, Малте, Кипра… једнако заступљени као интереси великих. Уосталом, Европа се данас понаша онако како каже другарица Меркел. Оно што централни комитет Европе, на предлог генсека, другарице Ангеле, донесе као одлуку, политички комесари морају да спроведу без питања и поговора. Тако се доносе економске одлуке, тако се без избора смењују премијери у земљама чланицама, тако се уводи новоговор, нови културни и субкултурни модел. Баш као некада у Коминтерни, за време товариша Стаљина.

Искрено мислим да нам тамо није место, да ће се та мултинационална и мултиконфесионалана наказа, смишљена само зато да Немачкој буде јако добро, урушити сама од себе. Баш као што су се урушиле сличне творевине, попут Аустроугарске, Британске империје, Совјетског Савеза.

Та иста Европа је своје лицемерје доказала у Ираку, Либији, данас Сирији. Од нас тражи да се одрекнемо Косова и Метохије, ко зна чега још. Јер, још та жаба није у потпуности скувана, и даље тврдећи да то што су нас мало убијали, мало бомбардовали, није ништа у односу на величину циља и снагу идеје о уједињеној Европи, а да ће нас и даље мало вређати, мало понижавати и мало злостављати, све за наше добро. Наше је само да ћутимо, слушамо и да се радујемо јарму.

ЕТИКА КАО КАПИ ЗА НОС

* ЗАШТО је милостиња подигнута на ниво култа „у земљи која рађа као Циганка“? Докле ћемо ићи укруг по систему: позајми, потроши, позајми?
– Кад у политику уђе шљам, на друга врата одмах изађе морал. Постоји наопако схватање да етика и политика не могу заједно.
Платон их, напротив, назива рођеним сестрама. Овде је шљама било у изобиљу, етика се конзумирала као капи за нос. Отуда у једној богатој земљи сијасет народних казана, никакав осећај нелагоде када добијате милостињу.
Као код професионалних просјака, рутина и задовољство. Никакав осећај стида када за живот зарађујета курварлуком. Када се задужите код најгорих зеленаша, трчите кући вичући „ура“, без свести о томе да ће ваша деца то удвостручено враћати, вечито сиромашна и дужна, вечито вас помињући по злу.
На нашим гробовима наша деца неће палити свеће и неће доносити букете. И не треба. Нисмо ни заслужили.

* Примећујете ли у политичким структурама, културној елити и међу обичним светом пораст броја оних који би Косовом платили улазак у ЕУ?

– Не примећујем. Можда је то и због тога што се крећем међу људима који су свесни да је Косово и Метохија метафора српског постојања, међу људима који знају да је Косово родно место српске државе, језика, вере и цркве, најлепших жена и песама, међу људима који знају да да је Косово адреса српског идентитета. Али примећујем да има људи којима је чмар важнији орган од душе, а дебело црево од срца, којима је важно да је чанче пуно, а да ли морате клечати да се из њега лапће, није уопште битно. Важно је да је дробина пуна. Примећујем да има људи, притом они свакако не припадају српској културној елити, који не разумеју да би се из те колективне фрустрације рађале нове српске митологеме, нови национализам, нова герила на Косову, нови хероји, нова спирала насиља. Проблем Косова се може решити само договором Срба и Албанаца.

Косово је српско у државно-правном смислу, неопозиво и заувек, али оно припада и свим Албанцима који су тамо рађали своју децу и сахрањивали родитеље. Срби то морају да схвате као што и Албанци морају да се ослободе некритичког тријумфализма. Американци ће их оставити истог момента када се појави пречи интерес. То ће се догодити вечерас или јесенас, али извесно је да ће се догодити. А тај историјски договор има шансе на успех, ако у њему нико не буде посредовао. Баш нико. А најмање Америка. Обично се пиромани највише истичу у гашењу пожара који су сами подметнули.

* Да ли је једини услов да нестану наше сталне поделе тај да „они други“ изумру, као што је, рецимо, био случај са нестанком Обреновића?

– Понекад ни биолошко изумирање није довољно. И данас имате оних који себе називају обреновићевцима. Зашто смо толико склони дисперзији и поделама, мислим да знам, али би тај одговор захтевао књигу, а не интервју. Нажалост, немамо неку духовну или емоционалну вертикалу, око које би смо се сви свијали, као имела око храста, без обзира на странку, године, пол. Тога нажалост нема. Није то ни отаџбина ни вера, ни култура, ни историја, ни припадност нацији. Готово да не постоји европски народ сличан нама, сви имају неки заједнички именитељ. Сви осим нас. И зато очекујте нове поделе. Са оваквим стањем свести оне су неминовност.

* Прија ли вам то стање напетости, ако тврдите да су за позориште и филм најзахвалнији народи са адреналинским пуњењем?

– Ником не прија перманентно стање напетости. Чак ни жицама на гитари. И оне знају да пукну од умора. У вечитој потрази за темом лакше је писцу, новинару, уметнику у трусним временима и подручјима, међу народом са богатим адреналинским пуњењем, међу сиромашнима, повређенима, пониженима, међу тајкунским битангама и ратним и антиратним профитерима, више је у њему примарних искустава него у хиљаду Данаца.

Али не морају у уметности сва искуства бити лична, и те како могу бити посматрачка, секундарна, истраживачка. Машта је највећи савезник писца. Зато ће те изванредне примере врхунске уметности срести и међу народима који немају историјске читанке.

* Чини ли вам се да су и поред свих заклињања у департизацију политичка подобност и етаблираност и даље важнији од талента и знања уметника?

– Чини ми се да је у том смислу комунизам био бољи. Да, поштовали су таленат. Велики Аца Поповић није могао да рачуна на место управника Атељеа 212, али је знао да ће бити игран увек када напише добар комад, без обзира на забрану претходног. Поштовани су дарови великих уметника. Погледајте само примере Александра Петровића, Жике Павловића, Миодрага Булатовића, Данила Киша, Миће Поповића, Боре Пекића.

Данас је, нажалост, још на сцени партитократски третман уметности и уметника. Ради онај ко припада, ко маше заставицама у предизборној кампањи, ко стоји на бини иза будућег председника. На срећу, међу таквима има и даровитих. Надајмо се да ови нови неће бити такви и да ће поштовати предизборна обећања. Можда, заиста, уметност поново постане слободна.

* Надате ли се, ипак, срећном крају ове велике српске драме?

– Преживео је овај народ и гора времена. Само да нас буде. Да претекнемо. Да се, док се још може, изврши демографска обнова, да се нација замлади, да Србија почне да рађа. И у породилиштима и на њивама. Јер, кад нас нема, ничега нема.