Хашки трибунал 16. октобра наставља разматрање случаја бившег лидера босанских Срба Радована Караџића. На дневном реду ће бити судско испитивање сведока одбране. Караџић је изјавио да је спреман да доведе 600 сведока, и за сваког је тражио по сат времена, али су у Хагу пристали да уместо сат добију по 30 минута.

Константин Качалин, дописник радија Мајак на Балкану 1992-1999. године, коментарисао је рад суда за Интернет-редакцију Гласа Русије. Качалин је један од малобројних новинара којима је пошло за руком да бораве у Хагу и да виде ову „судску кухињу“ сопственим очима. 14. октобра 2002. године иступао је у Међународном трибуналу као сведок одбране на суђењу србском генералу Станиславу Галићу.

„Шест сати у сали трибунала, где су сви расположени за то да су Срби криви за све балканске трагедије, убедило ме је да судије, њихови помоћници и тужилац Карла дел Понте (у то време тужилац Међународног трибунала) нису успели да схвате шта се у ствари дешавало у Босни и Херцеговини од априла 1992. године до новембра 1995. Мени се учинило да су одлуке поводом српских случајева судије одавно већ донеле. И само про форме испитују оне који су решили да дођу у Хаг и отворено бране људе који су спасли Републику Српску и становнике српског Сарајева од потпуног уништења. У Хагу не говоре да су муслиманском лидеру Алији Изетбеговићу помагали хиљаде арапских плаћеника из читавог света. Заборавили су да је за време председника Фрање Туђмана на лето 1995. године из Хрватске прогнано 200 хиљада српских становника. И до данас се мало ко вратио назад“ – пише Качалин.

На питање да ли Караџића „могу да „излече“ по схеми Милошевића“ Качалин коментар почиње подсећањем да је Слободан Милошевић изручен Хашком трибуналу на Видовдан 2001. године. У августу исте године напунио је 60 година.
„Тим поводом „хумани“ трибунал је дозволио Милошевићу да се састане са женом Мирјаном Марковић. Новинари су после тог сусрета приредили прави лов. Први контакти са новинарском братијом за жену Милошевића нису били успешни. На пример, она је прекинула интервју са Би-би-си када су почели да јој постављају неделикатна питања. Затим сам морао да уложим велике напоре да убедим Мирјану Марковић да се са мном сретне. Сусрет је одржан у Београду на јесен 2001. године у штабу Социјалистичке партије. На моје питање о томе као се Слободан осећа, она је рекла:
*Када је он доспео у београдски затвор, био је здрав, мада је с времена на време имао проблеме са срцем. У затвору су започели његови здравствени проблеми, почео је да му скаче притисак. У Београду га уз то нису лечили. У Хагу су услови за лечење такође били неодговарајући. У затвору ради лекар опште праксе. Он долази болесницима само понедељком. Осталим данима болеснике посећује медицинска сестра, мери им притисак и пружа најелементарнију помоћ. Између недељних посета лекара, његова терапија се не може мењати. А лечење које му је преписао кардиолог захтева много оперативније корекције. Зато изјаве званичних лица трибунала да мој муж у затвору има неопходну медицинску негу асполутна је лаж. Осим тога, њему врло тешко пада суђење. Јер он се брани сам, што је колосални посао и напетост. Он треба да прати и на време да реагује на изјаве сведока, који говоре много неистине. Одговорно тврдим да се свим сведоци налазе под притиском оптужбе, да не кажем под уценом“.
Слободан је рекао да суђење неће бити завршено и да ће се потрудити да га докрајче пре његовог завршетка. Он је такође рекао да ће са њим радити нешто лоше, изразио је претпоставку да ће вероватно покушавати да путем таблета блокирају потребне лекове.“

Качалин истиче да је Мира Марковић поновила ову верзију у интервјуу америчкој компанији Си-ен-ен одмах после добијања вести их Хага да је њен муж преминуо 11. марта 2006. године.

**************

Тајне Златне лале

„2002. година. Хаг. Хотел Златна лала који се налази поред Шевенингена, два корака од зграде Хашког суда. У њему живе многе судије, сарадници Међународног трибунала и позвани сведоци. Увече у приземљу, где је велики број ресторана, окупљају се сви: судије, сведоци одбране и оптужбе, новинари и сарадници разних специјалних служби. Ту се отворено дају инструкције сведоцима оптужбе (многи уопште не владају балканском тематиком, и како би иступили у улози сведока оптужбе, потребна је дуготрајна сложена припрема). Да други начин обрађују сведоке одбране. О државном трошку држи их хотел Златна лала свега неколико дана (други ту бораве месецима) и покушавају да их што је могуће брже пусте кроз суђење. О томе ми је говорио келнер, родом из бивше Југославије, али одавно одомаћен у Холандији. Инструктори гласно говоре српски, не знајући да ми је то матерњи језик. Видим како они обрађују сведоке, како би „исправно“ говорили на суђењу. Говоре им шта је, како, где било, терају их да уче имена насеља, говорио је он, уверивши се да сам руски новинар. Тако да ја сазнам пре него новине о томе шта ће се дешавати на заседњима трибунала.“

**************

Качалин је свој текст закључио речима: „Читава историја Међународног трибунала за бившу Југославију ми даје основе да сумњам у његову непристрасност. Осуђују се углавном Срби. наравно, босанци, Хрвати и Албанци такође доспевају у трибунал. Али много их чешће ослобађају или пуштају на своју одговорност.“

извор: Глас Русије