Захваљујући летелицама Министарства за ванредне ситуације Руске Федерације (авиони „иљушин 76“, „беријев бе-200“ и хиликоптер „ка-32“) ефикасно су сузбијени шумски пожари који су у Србији обележили лето 2012. године и који су у критичним августовским данима представљали озбиљну претњу за већи део насељених територија.

11.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Иван НИНИЋ

Руска „помоћ из ваздуха“ још једанпут је потврдила да нема места паници због ранијег стационирања одређених ваздухоплова, опреме и људи из Руске Федерације у југоисточном делу Србије. Наиме, када су у октобру 2009. године тадашњи потпредседник Владе Србије Ивица Дачић и министар за ванредне ситуације РФ Сергеј Шојгу потписали споразум о оснивању Регионалног хуманитарног центра за брзо реаговање у случајевима ванредне ситуације (пожар, поплава и земљотрес), у медијским и дипломатским круговима појавио се страх од доласка Руса на Балкан. Тзв. „неименовани извори“, стране дипломате, самозвани аналитичари, као и НАТО заговорници, покушали су да наметну тезу и спин да је хуманитарна база у Нишу, која ће моћи да збрине око 2.000 људи, заправо војна база, односно да ће то постати у догледно време. Скептицизам по питању доласка снага РФ у Србији посебно је био видљив код дипломата из САД и ЕУ, али и код њихових аналитичких служби попут Стратфорда.

Викиликс: Шта договарају Србија и Русија?

Једна од многобројних депеша Амбасаде САД у Београду коју је објавио Викиликс (09Belgrade863, од 27.11.2009.) сведочи о томе да Руски хуманитарни центар у Нишу привлачи пажњу дипломата из Вашингтона. У спорној депеши дипломате САД-а такође стављају акценат на тадашњу посету председника РФ Дмитрија Медеведева Београду, прибојавајући се да би Србија могла да подржи пројекат РФ о стварању нове безбедносне архитектуре на Балкану. „Ја сам то сазнао из штампе“, рекао је Американцима њихов човек од поверења Мики Ракић (Шеф кабинета тадашњег Председника РС Бориса Тадића), и додао да се о тој теми није разговарало приликом састанка Б.Тадића и Д.Медведева. Американци пишу, а Викиликс открива, да је један од ефеката посете Д.Медведева Србији био и договор који је постигнут око успоствљања заједничког српско-руског хуманитарног центра у Нишу. Међутим, у депеши се истиче да је Мики Ракић „још једном умањио значај“ ове теме, извештавајући дипломате САД, у приватном разговору, да то „неће бити база и да вероватно нема договора“. Ракић је отишао корак даље па је обећао да ће дипломате САД информисати о развоју будуће дискусије по том питању.

У депеши која је из Београда послата у Вашингтон наводи се да су саветник тадашњег Председника Србије Б.Тадића Александар Кнежевић и тадашњи Шеф кабинета министра И.Дачића Бранко Лазаревић представнике Амбасаде САД уверавали да ће из РФ у Ниш доћи „само ватрогасци“. Кнежевић је истакао да ће у Центру за брзо реаговање у случајевима ванредне ситуације бити смештена само „два или три авиона или хеликоптера из Русије“ и да ће се они усресредити на суочавања са последицама земљотреса, поплава и пожара. Према његовим речима, а како стоји у депеши, Србија неће дозволити руску војну инсталацију на њеној територији, нити је руска страна покушала да изврши притисак на тадашњег председника Б.Тадића да дозволи војно присуство. Извори дипломата САД у Министарству одбране РС рекли су да је иницијатива за отварање Центра проистекла из Министарства унутрашњих послова. Извори (неименовани) из Министарства одбране такође су изразили забринутост уколико би руско присуство у Србији било стално, као и скептицизам у погледу учешћа снага РФ у гашењу пожара авионима, с обзиром такву могућност суседних држава. У том моменту на челу Министарства одбране био је заговорник евро-атланских интреграција и потпредседник Демократске странке Д.Шутановац.

Стратфорд: Шојгу прави војну базу у Србији

За околности око успостављања Центра за брзо реаговање у случајевима ванредне ситуације, али и све остале аспекте српско-руских односа интересовање је показала и америчка обавештајна компанија Стратфорд. У марту 2012. године, посредством Викиликса, у јавност је доспео веома интересантан документ Стратфорда под називом „Аналитичке смернице: Теме и питања за истраживаче“. „Не занима нас да ли две државе имају пријатељску фудбалску утакмицу, морамо знати и за то. Потребно је да мотримо на сваку енергетску компанију коју купе Руси у овом региону, као и на сваки корак руских лидера-политичара-бизнисмена на Балкану“, оцењује се у документу Стратфорда. Још у децембру 2009. године Стратфорд се огласио информацијом да би Споразум Русије и Србије о оснивању хуманитарног Центра за реаговање у ванредним ситуацијама Москва могла да „успостави своју прву војну базу изван територије бившег Својетског Савеза“. Ову америчку обавештајну компанију прилично брину капацитети руског Министарства за ванредне ситуације, за које кажу да је „све осим безначајног министарства“, али и Сергеј Шојгу који тај ресор води још од 1994. године.

Стратфорд у својој анализи наводи да је Шојгу „члан моћног и пробраног руског Савета за безбедност-кључног саветодавног тела извршне власти за националну безбедност – и има корен у директорату за страно војно обавештавање, боље познато као ГРУ, које је једно од најмоћнијих институција у сенци у Русији“. Амерички аналитичари констатују да је регион јужне Србије подложан катастрофама попут шумских пожара, суседним земљама које су чланице НАТО-а или ЕУ или на путу да то постану и закључују: „тешко да је потребан регионални логистички центар којим управљају Москва и Београд“. Они упозоравају да се „мора размотрити да Москва можда полаже логистичку подлогу која, намерно или не, има војну вредност“, али и пројектују да то „може обухватити надзор аеродрома, али и размештање логистичке опреме што би омогућило да се постројење брзо претвори у погодну базу у време кризе“. Стратфорд истиче да је Ниш дуго био војни центар у Југославији, да има аеродром, али и да се у том граду налази 63. падобранска јединица која је „врло могуће најефикаснија снага Београда (ако не и региона)“.

Тензије око успостављања српско-руског хуманитарног Центра за реаговање у ванредним ситуацијама стизале су и од медија из суседне Хрватске. Тако је хрватски лист Национал (27.10.2009.) објавио тенденциозан текст са насловом „Ниш постаје тајна руска војна база“, у коме се износи низ инсинуација. „Необично је да се гради велики руско-српски центар за обрану од великих пожара, а Србија уопште нема велике шумске пожаре… ти пожари се евентуално догађају лети, па је нелогично да се тако велики центар гради да ради целу годину, па и онда када пожара сигурно неће бити“, пише Национал и закључује: „у Србији није било ни неких других великих катастрофа због којих би био потребан такав центар, зато је очито да је разлог зашто се тај центар гради, нешто сасвим друго“. Новинар Национала иде и корак даље па закључује да се „може претпоставити да ће у центру бити стациониране и антитерористичке снаге“. Према наводима Национала није случајно одабран Ниш као седиште Центра, с обзиром да се у непосредној близини налази америчка база Бондстил (Bondstell) на Косову и Метохији и да „све то има и очито геостратешки значај за шире подручје југоисточне Европе“. Овај хрватски лист као „још једну геостратешку чињеници“ износи то да ће „база“ бити лоцирана у непосредној близини трасе којом ће ићи гасовод Јужни ток.

ЕУ и САД имају своју НАТО базу Бондстил

Интересантно је да је Европска унија одбила позив да узме активно учешће у формирању и функционисању Центра за реаговање у ванредним ситуацијама, без обзира што је таква понуда постојала од српске и руске стране. „Послали смо захтев и Европској комисији како би подржали формирање Центра и учествовали, а послао сам и позив и европској комесарки из Бугарске како би ово био део глобалне заштите целог региона“, рекао је тадашњи заменик премијера Ивица Дачић (Агенције, 10.9.2011.). Исту понуду ЕУ упутио је и руски министар Сергеј Шојгу, рекавши да се нада да ће надлежни из Европске комисије узети учешће и прикључити се у наредном периоду, с обзиром да РФ сваке године добија позиве из десетине земаља Европе и света за помоћ у гашењу пожара. „Врата центра су отворена свима и свако може да дође и увери се да ли су сумње на месту. Како је јуче рекао мој колега Ивица Дачић: неко изгледа жели да то буде војна база. Нажалост, разочараћемо их. То је само хуманитарни центар“, казао је Шојгу (Танјуг, 20.10.2011.).

Међутим, на понуду Србије и Русије је негативно одговорила комесарка ЕУ за међународну сарадњу, хуманитарну помоћ и реаговање у кризним ситуацијама Кристалина Георгиева, која је признала да се у ЕК разговарало о томе да ли ЕУ треба да се придружи руско-српском пројекту.

„Ми не видимо корист од прављења регионалне структуре, јер сматрамо да координација мора да се води из једног центра“, рекла је Георгиева (Блиц, 22.11.2011.). Јасно је да после овако рестриктивног става ЕУ нема простора за параноју и скептицизам према заједничком српско-руском пројекту, који шире САД, њихови медији и аналитичари. Уосталом САД и НАТО су могли „инсталирањем“ ЕУ да обезбеде увид у рад, намену и планове Центра у Нишу, али је очигледно да такав интерес нису имали. Због тога и не чуди то што све своје дипломатске, аналитиче и медијске ресурсе злонамерно усмеравају на конструисање теза да Руска Федедерација заправо прави војну базу у Србији. Ову тезу намећу исти они који прећуткују чињеницу да се у највећој НАТО бази у Европи Бондстил, која се од 1999. године налази на Косову и Метохији, годинама одвија несметана трговина унутрашњим органима убијених Срба. Српско-руски Центар у Нишу медијски покушавају да укаљају исте оне снаге које су омогућиле и „легализовале“ трговину наркотицима и проституцију у бази Бондстил. Јавна је тајна да данас, у 21. веку, НАТО база Бондстил предствља сигурно америчко уточиште за највеће криминалце, трговце људима, нарко дилере и ратне злочинце у Европи.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/11/chemu-strah-sad-i-eu-zbog-srpsko-ruskog-centra-u-srbiii.html