Дневни ред предстојећих преговора на “високом политичком нивоу” између Београда и Приштине, постепено се разјашњава. Као што су и претпостављали многи експерти – међу њима и аутор ових редова – дискусија ће прелазити оквире чисто косовске проблематике. На иницијативу косовских Албанаца, тема преговора треба да буде разматрана у ширем контексту “албанског питања”, обухвативши комплетно албанско становништво на Балканском полуострву. За почетак, делегација Приштине намерава да покрене питање три општине на југу Србије – Прешево, Медвеђа и Бујановац, по терминологији Албанаца “Прешевска долина” или “Источно Косово”- у којима живе Срби и Албанци. А судбина српског захтева за пријем у ЕУ користиће се у својству притиска на владу Србије.

11.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров

“Тајну Мадридског двора”¹ о правим циљевима Приштине у преговорима са Београдом, открио је потпредседник косовске “владе” Хајрудин Кучи. Његова логика је кристално јасна и отворена. По сведочењу Кучија, „влада“ Косова на челу са Хашимом Тачијем сматра немогућим разматрање проблема нормализације односа са Београдом “иза леђа Албанаца из Прешевске долине”. “Званична позиција Приштине огледа се у томе да је она заинтересована за побољшање и нормализацију ситуације са етничким Албанцима” у три јужносрпске општине – подвукао је потпредседник и закључио: “Нема сумње да ће проблеми Албанаца у Прешевској долини имати пуноправан третман” у будућем дијалогу Београда и Приштине, под покровитељством ЕУ. Хајрудин Кучи је уверен да само такав приступ може довести “до нормализације односа Косова и Србије” и тако допринети “миру и стабилности у региону”.²

Иницијатива потпредседника “косовске владе” саопштена је званично, у име кабинета, али још не садржи конкретне предлоге о преформатирању граница на Балкану.

Јасно је међутим, да ће само постављање питања о општинама са југа Србије на преговорима у Бриселу, бити прво бављење тим проблемом у оквиру ЕУ још од 2000-те године и избијања оружане побуне на југу Србије, коју је иницирала “Ослободилачка војска Бујановац, Прешево, Медвеђа”.

Штавише, ако тада лидери локалних Албанаца нису официјелно изнели пред ЕУ питање о својој потчињености Приштини, ова опција данас има подршку међу албанским лидерима у читавом региону Балкана. Њена идејно-политичка основа утврђена је у августу 2011. године, на састанку у Гњилану, на коме су узели учешће представници власти косовских Албанаца, као и Албанаца са југа Србије, између осталих и председник општине Прешево и лидер Демократске партије Албанаца Србије Рагми Мустафа, као и председник општине Бујановац Јунуз Муслију. У донетим одлукама истиче се потреба за “промовисањем повратка под окриље Републике Косово” општина “Прешевске долине”, на основу “слободно изражене воље становништва” под контролом “међународне заједнице”.³ Мустафа је развијајући ову тезу, отворено предложио међународној заједници да размотри питање “размене територија” између Косова и Србије, при чему би се три јужне српске општине припојиле Косову, а север Косова и Метохије насељен српским становништвом би се припојио Србији.⁴

Лидери Косова – гледајући нетремице ка Бриселу и Вашингтону – последњих неколико година су имали опрезну позицију. Но, сад и они дозвољавају могућност размене територија, надајући се да ће тако “заокружити територију Косова, истовремено се ослободивши главобоље у виду локалних Срба. Председник “Скупштине Косова” Јакуп Краснићи сматра да би Приштина могла пристати на предају севера покрајине Србији, уз услов да добије територијалну компензацију у виду суседних области – пошто “ничијим интересима као нашим није нанесена штета на Балкану (Албанским – П.И)”.⁵

Имајући у виду постепено захуктавање изборне кампање на Косову, може се у програмима партија и појединаца очекивати избијање општеалбанске приче у први план, посебно имајући у виду незавидну социјално-економску ситуацију у покрајини. Радикални покрет “Самоопредељење” на челу са Албином Куртијем, једина је политичка снага која не само да није изгубила подршку, него је и привукла нове присталице. Они се залажу за брзо спровођење референдума о уједињењу Косова са Албанијом, после чега ће доћи на ред и остала “општеалбанска питања”, посебно у Македонији, “Источном Косову” (општинама са југа Србије – П.И.), Црној Гори и Грчкој”.⁶

У вези са тим и Србија и руководство ЕУ се ускоро могу наћи у новој позицији. Постављање питања од стране косовске делегације у вези са општинама са југа Србије, тим пре о “размени територија”, натераће ЕУ да по овом питању заузме кохерентан став. Почевши од 2005. године, међународна пракса у погледу Косова користи иза кулиса принцип “три не” који је усагласила Међународна Контакт-група. Једно не се односи на немогућност деобе Косова и припајања некој од суседних држава. Ова одредба је пре свега била упућена Приштини, ради њеног придобијања за преговоре са Београдом у Бечу. Ако данас саме власти на Косову наступају са предлозима да се ове одредбе укину – САД и ЕУ ће се наћи у неугодној позицији. Према албанским медијима на Косову и Метохији, ЕУ још увек води консултације око дневног реда предстојећих преговора и још нема “конкретан план” за њих.⁷

Што се тиче Србије, пред њом се отвара одређена “лепеза могућности” за спољнополитичко маневрисање. Ако косовски Албанци заиста покрену питање “Прешевске долине” – српска делегација са своје стране мора ставити на преговарачки сто сопствену широку платформу решавања косовског и српског питања, који излазе изван оквира техничких преговора са Приштином. То ће омогућити не само да се дискусија пренесе на виши ниво, него ће и поставити питање незавршене национално-државне изградње на Балкану, са привлачењем у том смислу и Македонског и Босанског сижеа у ту причу. А први корак у том правцу треба да буде постављање питања о “посебним односима” Београда са косовским Србима, по обрасцу односа које Приштина реализује са Албанцима из “Прешевске долине”. Слична дипломатска игра може у будућности омогућити Србији да прикупи геополитичке бонусе, при том користећи противничку иницијативу у својству полазне тачке.

Тако да нећемо журити да се баш у свему сложимо са аутором чланка објављеног у београдској “Политици” , посвећеног поукама из Балканских ратова 1912-1913. године. Са једне стране безусловно је да се “национални циљеви могу реализовати тек тада када се они подударају са стратешким визијама великих држава”.⁸ Но, исто тако је истинито и обрнуто: стратешке визије великих држава представљају веома покретан и еластичан концепт подложан корекцијама. Балкански савезници у Првом Балканском рату су то одлично демонстрирали – практично изненадивши велике силе и натеравши их да ставе у архиву принцип одржавања статус-кво стања у региону.

1 “Тајна Мадридског двора” – историјски роман Георга Борна, полуларан у руско-језичном говорном подручју. Заахваљујући том роману у руском језику је настао фразеологизам “Тајна Мадридског двора” у ситуацијама када се говори шаљиво о некаквим тајнама или интиграма из виших слојева друштва – примедба преводиоца.

2 Koha Ditore, 08.10.2012

3 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/134187/Albanci-zele-i-jug-Srbije-uz-Kosmet

4 Epoka e Re, 03.05.2011

5 Zëri, 14.11.2011

6 Bota Sot, 16.06.2010

7Zëri, 09.10.2012

8 Политика, 04.10.2012