Да бисмо дефинисали једну физички и психички зрелу личност, морали бисмо узети у разматрање читав један низ комплексних особина. Свака личност је јединствена организација, унутрашњи строј, који се формира узајамним деловањем јединке и средине. Што значи да личност појединцу није дата по рођењу, већ се формира током његовог живота.

06.10.2012. ФБР аутор Весна Веизовић

Овде долазимо до суштине даљег текста, до трансфера личности ка целокупној нацији. Уколико једну дефинисану и изграђену јединку сачињавају њен ум, дух и тело, у овој компарацији исто то би сачињавало и једну национално орјентисану владу. Тело у случају овакве владе сачињавао би народ, који је при том и војска, затим ум, односно владар и дух који би чинила црква.

Основу једне националне мисли треба тражити у овој трочланој власти, која природно сачињава једну комплетну личност а самим тим и комлетно национално уређење једне православне државе каква је Србија.

Такво уређење Србија је имала у доба Немањића, златно доба Србије, где је владарски сталеж обавезно био и војни а свака одлука је пролазила и кроз моралне и духовне дилеме. Поменуте три ставке биле су нераскидиве у самом владару (што се најбоље може видети и из Душановог законика), односно држава, војска и црква били су малтене једно тело.

Сличан начин уређења био је зачет за време владавине Обреновића. Тада је након вишевековног терора под Туцима, преостали србински живаљ, ослобођен и охрабрен кренуо у једно образовање националне мисли. Три фактора који су чинили срби(ј)анску нацију која је требала да се роди у ослобођеној Србији, били су: језик, историјска традиција и православна црква.

Поред очувања језика, и усмено и кроз књиге, и традиције, односно историју, Српска Православна Црква је кроз векове окупације под Османлијама, као истинска народна установа окупљала око себе поробљени народ подсећајући их на државотворну идеју србског народа и славног доба Немањића. Осим тога, улога Српске Православне Цркве је немерљива у ослобађању Србије од Турака, па се може рећи и да је она својим постојањем и непоколебљивошћу обдржала србски народ од потпуне пропасти и нестанка.

Дакле, ова три фактора били су зачетак стварања националне идеје, која је након Мајског преврата и доласком Карађорђевића на власт тендециозно ишчезавала, да би након стварања Краљевине Југославије потпуно нестала.

Након убиства последњег Обреновића, заверници на челу са Драгутином Димитријевићем–Аписом доводе у Србију Петра Карађорђевића. Он као послушна марионета обезвређује идеју рађања нације зачете од Обреновића и гаси је. Доласком на власт Александра Карађорђевића, ујединитеља али и коначног убице срби(ј)анске нације, Краља Срба, Хрвата и Словенаца, мисао о националној идеји потпуно ишчезава. Краљ који се већ скоро једно столетје тако назива, заправо никада није крунисан. Крунисање које се иначе врши у Жичи, једном од највећих православних светиња и задужбини Великог Жупана Стефана Немање, овом Краљу никада није приређено.

Поред економске катастрофе у коју су увели Србију Пашић и Карађорђевићи, погибијом преко милион Срба у Првом рату, одрицањем националне идеје и утопљавањем Срба у чудовишту Југославије, у неартикулисаној југословенској нацији где Срби губе своје националне идентитете, овај некрунисани Краљ, одричићу се таквог једног светог чина одређује даље свој правац, индиректним окретањем леђа православној вери даје пример и србском народу – у којем се полако губи она духовна сила која га је кроз векове одржавала.

Последњи од владара из династије Карађорђевића, чије је име последњих дана опет у жижи јавности због преноса његових посмртних остатака на Опленац није за Србију учинио ништа другачије од његових претходника. Наиме, за његовог намесниковања Дубровник углавише у Бановину крвацку која, узгред речено, доби не само територијално проширење тада него и многе прерогативе државности, тада Дубровник први пут од постања би оно што никад није био.

Неколико година пре почетка Другог Светског рата, јавља се један број србских интелектуалаца попут Ратка Парежанина, Димитрија Љотића, Димитрија Најдановића, Станислава Кракова и многих других, са донекле издефинисаним националним идејама. Међутим, ниједна није остварена. Након завршетка рата, народ који је у претходној Краљевини Југославији већ био духовно ослабио а под налетима комуниста и бољшевика и морално, верујући у демагошка обећања Јосипа Броза о једнакости без аристократије, попушта и прихвата да је Бог погинуо у рату. Допуњујући ослабљену Србију колонама из Црне Горе, Босне и Херцеговине и онима што шиптарише србску земљу као нпр. Тијанић, чији су деда и отац два пута продали земљу шиптарима коју су добили након Првог рата (прво у општини Србица, па се преселио у Подујево и ту продао земљу) и Вељка Одаловића, а истовремено убијајући и прогонећи преживели врло мали постотак грађанског становништва. Комунистима није било тешко убедити онај необразовани свет (скотрљали из неке херцеговачке или црногорске забити) да је Бог умро, остављајући  њих другу Титу – да им пружи бољи и лакши живот у градовима.

Тада је за Србе, опет изгубљене у Југославији, настала још једна утопија атеистичке владавине другова и другарица. Треба напоменути да је муслиманима и римокатолицима Бог био поштеђен, као и да је још за време краљевине Југославије католичка и муслиманска вера само јачала.

Све до деведесетих, где су се комунисти, преображени у социјализам, видевши да је србски народ свеснији утопије у којој је живео пола века, све више будан, а и да Бог оживљава међу њима, у свом лажном исказивању национализма, управо цркву и светиње користе за своје циљеве.

Већину својих предизборних и предратних говора Слободан Милошевић је држао на Газиместану. Овај рођени Црногорац, комуниста за кога је постојао само један Бог – Јосип Броз, тада одлази на један од највећих споменика и духовне и националне културе, где је свој живот поред Светог Цара Лазара дала и цела србска војска, да дух који обитава на том месту и који је симбол срби(ј)анске нације, понизи и окаља само својим недостојним присуством.

Наиме, видевши да ће им присуство цркве бити од користи да придобију народ они је, докле им је потребно, пропуштају је у јавност постављајући у њене редове све већи број својих кадрова. На тај начин – од Милошевића па до данас – од СПЦ праве једну установу која губи ону светосавску заоставштину и престаје да буде народна установа.
„Дебели свештеници, нису опасност за комунизам“, рекао је Лењин, знајући да ће управо такви и бити пожељни – да својим делима оним преосталим вернима огаде православну цркву.

Данас имамо ситуацију у којој је на један лењинистички начин у Србији убијен Бог. Лењин је пре једног века у Русији направио Атеистички музеј, разласио међу Русима: „Бог је мртав, живела слобода неморала“. Али, Православна Русија се није тако лако помирила са Његовом смрћу и док га није нашла није могла ни доживети препород и доћи до благодети коју сада има.

Код нас је Бог умирао неколико пута. Један део, мали део Србијана(ц)а је тражио и враћао Бога у Србију и сваки пут би заживела са њим србијанска национална идеја. Испуњавајући жељу једне минорне групе људи који су контраверзном изложбом, иначе забрањеном у целом свету (над којом су чак и Муслимани изразили гађење и осудили је), ова влада је по трећи пут у овој земљи убила Бога. Није она убила веру у људима, нису то могли ни удбашки пиуни у монашким и свештеним одорама, јер када је опет пробуђен тај дух он неће замрети. Ова влада је само показала одсуство једне од најбитнијих компоненти које сачињавају једну националну владу каквом се она представља народу.

Поред те духовне, ова влада нема ни тело, војску. Два министра војна заредом, Драган Шутановац и сада Александар Вучић, од којих ниједан нису служили војску, јесу још једно од понижења које је приређивано свих ових година војсци Србије. Континуитет се показује и у Никчевићу, црногорском кадру и десној Шутановчевој руци при разваљивању србијанске Војске, а Вучић је тог Црногорца чак и унапредио.

Осим духовне и војне, односно телесне, ова власт нема ни ум. (НЕ)дела ове садашње власти јасно показују одсуство народне воље и чињења за добробит свог народа, одричући се једне територије, за коју су управо они који треба да буду основ сваке србијанске владе дали своје животе, остављајући нама небеску Србију и пут којим треба ићи, овако дело није могло проистећи из србског ума.

Први корак ка обнављању државотворне свести је правилно схватање значења речи Србијанац и Србијанка, те придева – србијански, србијанско и србијанска. Ови појмови су у протеклих 100 година сасвим погрешно употребљавани, тумачени и омаловажавани. А кад је то тако онда нема ни државе Србије, као што је није ни било.  Сваки становник, држављанин Србије је Србијанац или Србијанка. Тако да нема никавих „војвођана“, нити икакве „српске војводине“, него су становници Срема, Баната (и то само око пола Баната) и Бачке – Србијанци, а нажалост становници Барање (некада у саставу Војводства србског) тренутно нису. Такође, и када се припоји Србији нпр. Република србска – и становници њени биће Србијанци и Србијанке. У памет се, и огледнимо се. С вером у Васкрс Србије.