ЗБИЉИЋ: КАКО СЕ ИСПРАВНО ТУМАЧИ ЧЛАН 10. УСТАВА СРБИЈЕ

На овој слици оваква употреба ове латинице представља најочигледније кршење Члана 10. Устава Србије који регулише питање службености српског језика и ћирилице. Овако је уставно, у складу са Законом о језику и писму у Србији исписивати само мајице на „хрватском језику“, „бошњачком“ и „црногорском“ тамо где има међународно одређен проценат тих мањина. За српски језик то није уставно ни у Лондону ни у Србији ни било где другде у свету. Претпоставило би се да су ове овакве мајице произведене и сашивене у Хрватској, а кривац је поручилац мајица из Србије,који њиховом произвођачу није рекао на ком писму у Србији морају бити исписане мајице учеснуика Олимпијаде из Србије. Тај поручилчац оваквих мајица не зна обавезе из Устава Србије и не зна да сваки народ има право на свој језик са својим писмом…

Текст је написан поводом појаве и данас нестручних тумачења Члана 10. Уства Србије

        Један од неколико погрешних тумача Члана 10. Устава Србије у најновије време је господин Александар Дикић који се осмелио да – као доказани нестручњак за српски језик и писмо, али и за ма који други језик, као и за правничко тумачење Члана 10. Устава Србије – тумачи на увредљив и нестручан начин неколико мојих писања о неуставности у употреби српског језика и писма на Олимпијским играма у Лондону. Зато молим уредништво овог читаног сајта да ми допусти објављивање овог текста као стручан језички и правнички одговор на честа нестручна тумачења писаца коментара и на овом сајту кад је реч о споменутом Члану 10. Устава Србије, који се односи на службеност српског језика и писма ћирилице.

            Г. Дикић је један од последњих упорних тумача Члана 10. Устава Србије на сасвим произвољан, нестручан и неодговоран начин,чак и уз гомилу кривичних увреда. Пошто је очигледно нестручњак за наведено, а моје тумачење му се лично није свидело, прибегао је најгорем могућем свом начину разговора између људи. Он је сав свој „одговор“ (видети целовито на сајту Културног клуба Нови Сад, 28.08. 2012) засновао нестручном тумачењу споменутог члана Устава.

            Г. Александар Дикић (мени непознат као стручњак за ову област, вероватно је псеудоним) био је толико вулгаран у речнику у вези с мојим тумачењима, дрзак као човек, незналица у друштевним односима и понашањима људи, па је у вези са мном свашта спомињао. А вређао је не само моју личност него и све оне који се боре за враћање природног суверенитета ћирилице у српском језику и српском народу и за (о)чување тога писма као једног од најважнијих симбола и чинилаца српског идентитета, српске културе и цивилизације. Ништа друго него као што је то и у свим другим језицима и народима који се својим језиком служе. Спомињање некавих „ciriliCNih talibana“ у вези с мојим и било којим именом других бораца за оживљавање ћирилице међу Србима није само увреда која би се морала расправити на суду него је и израз некултуре, дрскости, непристојности и општег незнања онога који такве речи злонамерно користи. Ако неко нешто не зна, тиме не стиче право да вређа никога другога, па ни оне који то знају да тумаче. Ја сам стрчњак за српски језик и за исправно читање текста било књижевног, било законског.

За г. Дикића не вреди писати, али вреди за остале читаоце

            На жалост, нисам сигуран да овај одговор вреди писати само због г. Александра Дикића и његовог компањона Велје Јовицица (пресловљено на ћирилицу онако како се он латиницом изворно на овом сајту потписује), јер они ово, изгледа, нити могу нити хоће да разумеју.

            Цитираћу шта каже г. Дикић у свом крајње увредљивом „одговору“ на моја писања о Члану 10. Устава Србије. После гомиле ничим од мене изазваних увреда моје личности, г. Дикић наводи: „U Ustavu,clanu 10, pise da je u SLUZBENOJ upotrebi srpski jezik i cirilicno pismo,a da se SLUZBENA upotreba drugih jezika i pisama utvrdjuje zakonom.“

            Г. Дикић избегао је да цитира тачно Устав Србије из Члана 10. Да га је цитирао, савки добронамеран човек видео би да сам ја у тумачењу исправан, а да је г. Дикић неодговоран и произвољан. Он тај Члан 10. туначи по свом ћефу, па га зато не сме ни цитирати. (ако занемаримо увреде неодговорног и некултурног обраћања г. Дикића, важно је рећи да га он парафразира и нетачно и језичко-стилски пиогрешно. Он каже „cirilicno pismo“ (ваљда хоће рећи: ћирилиЧНо“, а то је у српском језику изван стандарда. У „хрватскомјезику“ је исправно написати и рећи „ćirilično pismo“, а у српском језику је препорука у стандарду „ћирилиЧКо писмо“. Хајде да то то занемаримо, јер човек има права да не зна стандардни ни српски ни „хрватски језик“.

Како тачно гласи Члан 10. Устава Србије?

            Зарад других паметн(иј)их читалаца овог сајта цитираћемо како тачно пише у Члану 10. Устава републике Србије. Члан има два одвојена става који нису без разлога одвојени. Цео Члан 10. устава гласи:

            „У Републици Себији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

            Службвена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Уства.“

            То је целовит Члан 10. Устава Србије. Зарад информације (не превише важне) за тај такав потпуно усклађен члан са целим светом у вези с њиховом праксом у решавању питања језика и писма први су заслужни проф. мр Бранислав Брборић (тада високи службеник у Министарству културе Србије, које је било задужено за предлог тога члана) и проф. Драгољуб Збиљић (био је позван на консултације у вези с тим предлогом у својству председника Извршог одбора Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“). И предочени, од нас двојице предложени Члан 10. усвојен је без икакве измене на референдуму народа Србије 2006. године, а Скупштина Републике Србије прогласила је тај Устав дана 8. новембра 2006. године. Од тада је обавеза да се тај Члан спроводи баш тако како пише, а не како га је (сасвим погрешно) прерадио г. Дикић спајајући први и други став и тумачећи га нестручно и по свом ћефу.

            Цитирани Члан 10. толико је јасан да му не требају никакви надритумачи. А ако неко и треба да га тумачи, то могу чинити, прво, изворно предлагачи Члана 10. и, друго, Уставни суд. Нас двојица (мр Б. Брборић имали смои имамо неку врсту ауторског права на тумачење, јер смо га формулисали, а Уставни суд има право по Службеној надлежности.

Језичко и правничко тумачење Члана 10. Устава Србије

            Сваки довољно свестан грађанин, објективно сврстан, као и сваки нормалан стручеак за језик и писмо рећи ће вам ово. Овај Члан има два одвојена става. У првом ставу одређује се службеност српског језика и његовог писма ћирилице. И није у директној вези с тим други став (пасус или зовимо то како хоћемо). Први став одређује само службено један језик (српски) и једно писмо (ћириличко). Тако се ради у целом свету. Један језики и једно писмо тог језика свуда се тако издвајају према преовлађујућем броју њихових корисника. У Србији је то српски језик и ћирилица, баш као што је, на пример, у суседној Хрватској, на пример, за службени језик одређен „хрватски језик“ и латиница“. У другом ставу Члана 10. Уства Србије одређена је службеност других језика и писама који се за те друге језике везују. То значи само једно: српски језик пише се службено ћирилицом, а други (мањински) језици пишу се, на прмер, „хрватски језик“ латиницом, наравно исто као онај језик, на пример, у Хрватској, чешки језик чешком латиницом, румунски језик румунском латиницом, мађарски језик мађарском латиницом, русински језик русинском ћирилицом, македонски језик македонском чирилицом, албански језик албанском латиницом итд. Значи, сваки језик пише се његовим писмом јер је писмо нераздвојно од језика језика. И никако друкчије. И Устав Србије је у томе као и сви други устави на свету, за српски језик везано је српско писмо ћирилица. Сваки нормалан човек не може друкчије да тумачи то него тако да српски језик нема одређену никакву латиницу, нити било какву другу ћирилицу осим српске за писање српског језика. На исти начин (а како би то могло да буде на неки супротан начин?) у „хрватском језику“, на пример, код њих би употреба ћирилице била неуставна, баш као што сам тумачио да је неуставна било која латиница или нека друга ћирилица, осим српске ћирилице у српском језику.

            За Дикићев бес, мржњу и неразум, на његову жалост, нема места у овом Члану 10. Уства Србије, као ни у мом тумачењу. И то без икакве и ичије мржње. А злонамерно сомињање од г. Дикића да „мрзим Хрвате“ то је за кривчно гоњење јер се његова мржња не може мени приписивати. Уосталом, ја сам увек хвалио Хрвате да они имају исправан став према свом „језику“ и писму. Они „свој“ језик пишу у складу с њиховим Уставом и у складу са светском праксом.

            Ми у Србији (не ја, него многи други, као Дикић или Јовициц, на пример), погрешно тумаче и погрешно примењују Члан 10. Устава. Наравно, они приватно (за свој „џеп“ и за своје девојке у љубавним писмима) могу да пишу који хоће језик којим хоће писмом. Овде се говори о службеној употреби.

Тачно значење појма „службена употреба језика и писма“

            А шта је „службена употреба језика и писма“?

            О томе г. Дикић показује да нема појма. Службена употреба језика и писма, по тумачењу најбољих зналаца (као што је био, на пример, академик Радомир Лукић) јесте свака употреба језика и писма ако није приватна. Значи све што је јавно то је такође службено, јер није реч о приватности.

            Дакле, свуда у Србији (рачунајући и Косово и Метохију): на улицама градова и села, у банци, у пошти, у продавницама, у кафанама, у чајџиницама и сл. српски језик и ћирилица су неизоставни. Дакле, све што у Србији изван простора где има неких других грађана који се служе другим језицима и писмима, не може ништа писати службено без српског језика и ћирилице. То је тако по Члану 10. Устава Србије. Дакле, српски ејзик и ћирилица морали би бити без изузетка. (Наравно, зна се да су на Космету стране снаге, па Србија тамо не може да свуда спроводи свој Устав.)

            Проблем је у овим другим деловима Србије где се још не спроводи Члан 10. Устава због неодговорне власти и неодговорних стручњака за српски језик и писмо који нису ускладили Правопис српскога језика (Матица српска, 1993-2010) с јасном одредбом у Члану 10. Устава Србије.

            Г. Александар Дикић и „компањон“ му Велја Јовициц, на пример, не разумеју питање службености језика и писма, па мисле да је службено само оно што је одредио Закон о службеној употреби језика и писма. А тај Закон је стари закон, неусклађен с овим новим Уставом, па је лош тумач Члана 10. Устава РС. А г. Дикић неће или не може да разуме зашто тај закон мора бити неизбежно у складу с Чланом 10. Ако није усклађен, он је неуставан.

            Г. Дикић меша и службену употребу српског језикаи ћирилице и службену употребу других језика и писама и не разуме (пре ће бити, можда, да неће да разуме) да се између српског језика и ћирилице може односити паралела са свим другим језицима и писмима, али само када је то у складу с Уставом, како и пише у члану о коме овде говоримо. Шта то значи? То значи да се не може постављати „равноправност“ језика и писама у свему. Не може да постоји равноправност једино у томе што су српски језик и ћирилица обавезни свуда у Србији, а други језици и писма само тамо где има валидан проценат дотичне мањине, како се то прописује по међународним стандардима. Зато то ништа не разуме г. Дикић и слични. Он не разуме ни то зашто у Немачкој на пример, али и у Еглеској, у Америци, у Русији и било где, па и у суседној Хрватској, наравно, мора бити свуда у употреби неизоставно њихови језици и писма, а други језици и писма тамо се не виде. Осим у локалним заједницама (рецимо, тамо где су и Немачкој Лужички Срби; они вероватно имају право на свој језик и писмо тамо ге их је одговарајући проценат.

            Зато у Хрватској, на пример, свуда има само „хрватски језик“ и латиница, а, на примјер, српски језик и ћирилица само где је одговарајући проценат Срба. Додуше, чује се да им се не дају свуда та права, али нисам био тамо и то нисам видео на лицу места.

            У Србији смо и у томе различити од Хрвата и целог света. Нигде у свету не пишу табле на пет или десет језика и писама ако није испуњен међународни пропис о томе. У Србији се и то догађа. Ја немам лично притив да у томе други имају и већа права од прописа, али сам једино против тога да већински народ (у овом случају Срби у Србији) немају језик и писмо по Уставу.

            На Олимпијади у Лондону, али не само тамо, Срби су брукали сами себе зато што нису поштовали свој Члан 10. Устава, па су мајице наших такмичара биле списане као да смо спроводили Устав хрватске. Њима свака част што су га спроводили, али је само српски проблем што га ми нисмо спроводили. А нисмо га уважавали не само на мајицама него ни у Олимпијсом клубу Србије у коме је све било исписано на српском језику, али не на ћирилици. А, да наша брука буде већа, ми не само ад смо се у Лонодну тако понашали, него смо и усред Беогарда, на дочеку наших такмичара. имали све службено исписано само на хрватској абецеди. Хрватска абецеда, наравно, није овде забрањена за Хрвате, нити ће икада, не дај Боже за њих бити забрањена, али не сме да буде искључена и, тако, практично забрањена у стварности српска ћирилица. А то се, како се јасно видело, догодило.           

            Дакле, драги Дикићу и остали који мисле као г. Дикић, када сам писао да је била неуставна латиница, нисам рекао да је она неуставна у свком случају, она није неуставна у „хрватском језику“, али јесте, без сумње, неуставна у српском језику (у језику за Србе). И ту нема никакве моје „мржње“ (мржња је у мојој души непознат појам и нити бих је смео дозволити јер би ме изједала), а своју мржњу предлажем и другима да утоле највише што могу.

Нужно је усклађивање с престижном праксом у Европи и свету

            И коначно, како је неуставно свако друго писмо у сваком другом језику осим онога које је уставом назначено и одређено, на исти начин је неуставна латиница или свако друго латиничко или несрпско ћириличко или неко друго писмо, осим српске ћирилице у српском језику. Коме је то нејасно, нека прочита пажљиво први став Члана 10. Устава Србије и нека упореди праксу у писању свих других језика. Нико не пише свој језик туђим, тј. неуставним писмом, осим неких заблуделих Срба или оних који не знају српски језик и Члан 10. Устава Републике Србије. Дикићев и Јовицицев проблем је у томе што су они све помешали, па сматрају да је латиница (ова, општехрватска којом се служе и Срби католици, ако их још има који се тако изјашањавају) из данашње Хрватске писмо Срба. Како смо видели у Члану 10. Устава Србије, она јесте уставна кад је реч о писању „хрватског језика“, а кад је реч о језику Срба (српском језику) она је апсолутно неуставна, баш исто као што је и ћирилица и у Хрватској и било где неуставна у „хрватском језику“. Јер ниједном народу, па и српском, херватсјом или било ком друго9м, не одређује нико други којим ће писати, него то одређује само дотичнји народ у свом језику.

            А да Срби за све Србе немамју састављену никакву латиницу, нити су је имали у значењу „општесрпска“, нити им је друго писмо потербно осим српске ћирилице у свакодневној употреби српскога језијка, то сам доказивао и доказао (и) у својој књизи Латриничење Срба по прописима серпских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011). Жао ми је што се господа и Дикић, Јовициц и сл. придружују у пракси онима који су Србима готово хиљаду година наметали латиницу. Ако то раде из незнања, предлажем им да то више не чине, а ако то раде намерно, не сматрам их часним људима. И никакву личну увреду нећу им нанети нити ме занимају њихове личности и сконости. Занима ме само оно што исправно или погрешно кажу на штету српског језика и српске ћирилице. У свом одговору, а и у својим накнадним јављањеима, и г. Дикић и г. Јовициц и сл. лично су ме вређали и то више није добро да чине. Ваљда ће и они схватити о чему и зашто тако говорим.

Драгољуб Збиљић

(29. августа 2012)   

Аутор је проф. српског језика и председник              

                                                     Скупштине Удружења „Ћирилица“