Kазивање брата Добривоја Кнежевића

Из иконе Господа Сведржитеља, Казањска Богородица и Богородице Достојно јест 07. августа 2012. године протекло је миро.

Ове три иконе сестра Зорица Јеремић са Златибора купила је у Почајеву у Русији. Око две године су стајале код ње у кући када је одлучила да их урами и поклони неком манастиру.  Јула месеца ове године поклонила их је манастиру Свете Тројице у Бистрици код Нове Вароши.

Након неколико дана Зорица је поново дошла у манастир и приметила како иконе нису лепо урамљене – картон није лепо затегнут па су изгледале таласасто испод стакла, те их је затражила од јеромонаха Мелентија игумана манастира Свете Тројице да их поново однесе код стаклорезца. Оставила их је у једној стаклорезачкој радњи у Ужицу и то испричала сестри Зорици Кнежевић која јој је предложила да иконе узме назад и донесе их њеном супругу Добривоју да их он преурами. Добривоје се иначе тиме и бави – на Златибору има радњу у којој продаје иконе које слика његова супруга Зорица, а он се бави каширањем и урамљивањем папирних икона.

Зорица Јеремић је позвала таксисту, објаснила му код ког стаклоресца да оде и где иконе да однесе, што је и учињено.

Када их је супруга Зорица унела у кућу, – прича брат Добривоје, прислонила их је уз један зид од терасе и тада је осетила и видела миро. Узеле је вату, и почела да брише миро. Уплашила се да миро не почне да цури на под па да га газимо, те је иконе положила по поду. Када сам ушао она је клечала и плакала доле. Ја је питам: „Зоко шта се ово дешава“, а она каже: „десило се чудо Божије у нашој кући“. И сам сам видео то – испод стакла као да си насуо воду толико је мира имало на икони Казанској Мајке Божије и на икони Господа Сведржитеља. У том моменту на икони Достојне јест миро се није видело. Позвао сам оца Павла из манастира Каоне који је био код нас гост на спрату. Пошто су прозори били отворени он је већ осетио мирис и кренуо доле да види шта се то дешава. Са терасе се помаљао и звао: „Добривоје, Зорице, шта се ово дешава?“ Отац Павле је одмах узео да чита акатист и док га је читао и икона Пресвете Богородице Достојно јест је почела да мироточи. Телефоном сам позвао оца Мелентија и рекао му: „Оче, десило се чудо!“ Он је повикао као из топа: „Знао сам Добривоје. Јесу ли почеле да мироточе?“ Отишао сам колима у Бистрицу по њега. Довезао сам га својој кући, он је клекао на под и почео да љуби те иконе. Целивао их је и ридао. Дуго је времена плакао. Пошто је пуно људи било ту мештана, свештенства и монаштва молили смо оца Павла да се ми повучемо мало, а он је рекао: „нека, ништа не дирајте, нек се моли…“

Народ је силан долазио ту да целива иконе, а када се све завршило ми смо по благослову оца Павла понели иконе до манастира у Бистрици. Он нам је рекао како да их изнесемо. Ја сам изнео Господа Сведржитеља из куће, моја супруга је изнела Казанску Богородицу а мој син Марко је изнео Богородицу Достојно Јест. У колони смо ишли 20 возила. У Бистрици нас је дочекало доста народа испред цркве. Овдашњи човек који је звонар звонио је. Ми смо стали испред храма. Сви људи су пролазили и целивали иконе. Унели смо их после тога у храм. Отац Павле из Каоне који је дошао са нама и отац Мелентије служили су акатисте Господу и Богородици а иконе су и даље мироточиле. Ево и ових дана (забележено 15. августа) точе свето миро. Поготово на икони Достојно јест.

И друге иконе које сам донео оцу овде, једно десетак комада неких већих икона почеле су миром да миришу. Икона Господа на молитви у Гетсиманском врту мироточи, и како отац каже икона Светог Василија Острошког на јужној страни. Тако да се чудо наставило и овде, а Бог зна зашто је то све тако.

Народ је почео да долази да се моли. Призвала нас је Пресвета Богородица све да помогнемо оцу, да му направимо неку просторију да може као човек да се одмори и да спава. Али он је видим стално у молитви, преко целе ноћи и дана. И нека му Господ Бог помогне и пресвета Богородица.

У нашој кући чуда су се дешавала и раније. Ово је највеће, најблагодарније. Ја сам питао све оца уз пут, и плакали смо и ја и он док смо носили ту икону: „Оче, са чим смо заслужили мој дом и моја породица да нам се деси нешто овако лепо?“ А он каже: „Ви сте једна честива и благочестива породица.“ Он када је изашао из кола када сам га довезао пред кућу, он је стао, прекрстио се и каже: „Свети дом! Свети дом! Свети дом!“ Тако је повикао три пута за нашу кућу. А из ког разлога? Ето ми смо подизали тај манастир Дубраву. Осам година са оцем Данилом ја сам радио, што каже пролили смо силан зној и крв доле. И помагали смо и финансијски и физички и морално. Па смо многе иконе приложили манастирима. Господ се јављао мојој супрузи када је била у тешким здравственим проблемима. Седам пута је оперисана и једне ноћи, тако она прича, када је помислила да је крај, да ће да умре, готово. Она је пред иконом Пресвете Богородице која је у нашој кући рекла „Пресвета Богородице спаси ме, само не знам ко ће моју децу одгајити!“ Била су нам мала деца тада. На тој стани поред иконе има један прозор и појавио је се Господ и његова она златна рука и Он је њу благосиљао. Каже: „видела сам га како лепо ме кроз прозор благосиља, светлост јака се појавила и Он мене благосиља десном руком…“ Од тада се она заветовала да ће помоћи, да никад ништа неће одбити  Пресветој Богородици шта год буде од ње захтевала, а то ће Бог послати како и шта, а она ће увек бити спремна да испуни. И оставио ју је Господ и рекао јој: „ти нећеш умрети, ти ћеш остати.“ Између осталог дешавала су се чуда и док смо ми радили Дубраву. Има пуно тих детаља да се прича, а о томе ћемо неком другом приликом…