ВИСЕНТЕ НАВАРО: НИЈЕ ЕВРО ПРОБЛЕМ, ВЕЋ ЉУДИ

 27 август 2012 13:49
Нови Стандард

Евро није у кризи; био би кад би га периферне државе попут Шпаније напустиле, што би значило пропаст немачких банака и европских финансија.

Једна од најчешће написаних реченица у економским круговима САД (и у мањој мери у Европи) је: „Евро ће пропасти“. Они који непрестано понављају ову реченицу изгледа не знају како је успостављен евро, ко га је успоставио, ни за чију добит. Кад би знали историју евра, приметили би да су веће сила које стоје иза њега веома успешне и да су то и даље.

Докле год оне буду имале користи од евра, евро ће и даље постојати.

Почнимо са историјом евра и најважнијим разлогом његовог успостављања. После пада Берлинског зида, изгледало је као ће Источна и Западна Немачка да се уједине и да постану, као што је то желео западнонемачки естаблишмент, уједињена Немачка. Ова могућност није била по вољи демократске Европе. Два пута у 20. веку је већина европских држава морала да ратује како би зауставила експанзионистичке циљеве уједињене Немачке. Европским владама се није свидела постнацистичка уједињена Немачка. Француски председник Франсоа Митеран је чак једном иронично рекао да „толико воли Немачку да би радије видео две, а не једну Немачку“.

Ове владе су виделе алтернативу једино у томе да све учине како уједињена Немачка не би постала изолована држава испред свих осталих. Немачка је морала да се интегрише у Европу. Морала је да постане европеизована. Митеран је мислио да је замењивање немачке валуте марке новом европском валутом један од начина да се ово постигне. Ово је требало да буде један од начина учвршћивања постнацистичке Немачке у демократску Европу.

Међутим, немачки естаблишмент је поставио своје услове. Први је да се успостави финансијска управа – Европска централна банка (ЕЦБ), која би управљала евром и чији би једини циљ био очување ниске инфлације. ЕЦБ би била под јаким утицајем (тј контролом) немачке централне банке – Бундесбанке. Други услов је био успостављање споразума о стабилности, који би наметнуо финансијску дисциплину државама чланицама еврозоне. Њихов јавни дефицит би морао да буде мањи од три одсто од њиховог БДП, чак и за време рецесије.

ЕЦБ даје инструкције владама своје монетарне зоне да униште социјалну Европу, и они то и чине.

Како бисмо разумели зашто су остале државе прихватиле ове услове, треба да схватимо да је неолиберализам – који је почео у САД са председником Роналдом Реганом и са премијером Маргарет Тачер у Великој Британији – био доминантна идеологија у тим земљама. Кључни став те неолибералне догме се састојао у смањивању улоге државе што је могуће више, охрабривању приватног финансирања и умањивању значаја домаће потражње као начина економског стимуланса. У том погледу основни мотор економије би требало да буде раст извоза. Ово су корени проблема, а не евро, који је здрав за добробит и благостање народа тих држава.

ЕЦБ НИЈЕ ЦЕНТРАЛНА БАНКА

Оно што једна централна банка ради између осталог је штампање новца, она затим тим новцем купује јавне обвезнице, пазећи на то да каматне стопе тих обвезница остану разумне (Америчке федералне резерве су, на пример, створиле више од 2,3 билиона долара од 2008. године, које су искористиле за куповину америчких државних обвезница и хипотекарних хартија од вредности). Централне банке штите државе од спекулација финансијских тржишта. Међутим, ЕЦБ то не ради. Каматне стопе јавног дуга неких држава су скочиле до неба јер ЕЦБ није куповала ништа од њихових дугова већ неко време. Шпанија и Италија су овога потпуно свесне.

Оно што ЕЦБ ипак ради је да позајмљује пуно новца приватним банкама са врло малим каматним стопама (мање од један одсто), којима оне купују јавне обвезнице са врло високим каматним стопама (6-7 одсто у Италији и Шпанији). То је фантастична погодба за те банке! Од децембра прошле године ЕЦБ је позајмила више од једног билиона евра приватним банкама (1.000.000 милиона евра), а половину од тога (500.000 милиона Евра) шпанским и италијанским банкама. Овај трансфер јавних фондова (ЕЦБ је јавна институција) приватном финансијском сектору се оправдава објашњењем да је требало спасити банке како би се на тај начин омогућило давање кредита малим и средњим предузећима и задуженим домаћинствима. Кредит се међутим није појавио. И предузећа и домаћинства и даље имају проблема са добијањем тог кредита.

ЕЦБ понекад купује јавне обвезнице на другоразредним тржиштима од држава које су у невољи, али их купује скоро илегално, у малим количинама и са врло кратким роковима. Финансијска тржишта су свесни ове ситуације. Због тога се високе каматне стопе јавних обвезница смањују за неко време док их ЕЦБ купује, а онда се опет повећају, што отежава задатак држава да их прате. ЕЦБ би требало отворено да изјави да неће дозволити да каматне стопе јавних обвезница пређу извесну границу, што би онемогућило финансијским тржиштима да њима спекулишу. Али ЕЦБ то не чини и тако оставља државе незаштићене од тих финансијских тржишта.

У тој ситуацији договор да Шпанија и Италија морају да смање своје јавне дефиците како би повратиле поверење финансијских тржишта је све само не уверљив. Док је Шпанија смањивала свој јавни дефицит, каматне стопе шпанских обвезница су расле, што доказује да је ЕЦБ – а не финансијска тржишта – та која може да одреди колика ће бити каматна стопа.

КО КОНТРОЛИШЕ ЕУ ФИНАНСИЈЕ?

У теорији ЕЦБ је требало да управља евром. Али евром и европским финансијским системом у ствари управља Бундесбанк, немачка централна банка. Тако је и замишљена, као што је раније наведено. Али постоји још један разлог због којег Бундесбанка и немачке банке контролишу европски финансијски систем. Овај утицај (скоро до мере контроле) је резултат скупа одлука које је донела немачка влада – тојест Шредерова социјалдемократска влада (програм из 2010) и које је наставила конзервативна влада Меркелове, стављајући акценат на извоз као главни економски погон. Оскар Лафонтен, Шредеров министар финансија, желео је да домаћа потражња буде главни мотор опоравка немачке економије. Предложио је повећање плата и јавних расхода. Изгубио је и напустио је социјалдемократску партију, оснивајући своју: Дие Линк/Левица, а Шредер је победио (данас ради за индустрију оријентисану ка извозу). Последица тог наглашавања извоза (већином ка еврозони) је да су немачке банке нагомилале огромну суму новца у еврима. Уместо да користе те евре како би повећали плате немачким радницима – што би стимулисало не само немачку већ и целу европску економију – немачке банке су извезле те евре, инвестирајући на ивици еврозоне. Те инвестиције су биле узрок мехура некретнина у Шпанији. Без немачког новца шпанске банке нису могле да финансирају тај мехур, заснован на спекулацији.

КАДА СЕ ПОЈАВИЛА КРИЗА У ШПАНИЈИ?

Када су немачке банке престале да позајмљују Шпанији, због њихове панике – када су схватиле да су и оне саме контаминиране токсичким производима америчких банака – мехур некретнина је пукао, правећи тако рупу у шпанској економији у висини од 10 одсто њеног бруто домаћег производа, и све то у року од неколико месеци. Био је то економски цунами, права катастрофа. Јавни буџет је одмах са суфицита прешао на огроман дефицит, што је био резултат пада прихода државама. Истицање Тројке (Европске комисије, Европске централне банке и ММФ) да Шпанија треба још више да смањи јавне исходе је дубоко погрешно јер јавни дефицит није креиран повећањем тих јавних исхода (као што је то лакомислено наговестила канцеларка Меркел када је поменула „екстравагантност шпанског јавног сектора“). Штавише, та смањења су проузроковала нову рецесију.

КОЈИ ЈЕ ЦИЉ ФИНАНСИЈСКЕ ПОМОЋИ?

По званичној реторици, финансијске власти еврозоне су дале 100.000 милиона евра Шпанији како би помогле њеним банкама. А све је уствари много другачије. Шпанске банке и шпанска држава су у дубоким дуговима. Дугују пуно новца страним банкама, укључујући и немачке банке, које су Шпанији позајмиле скоро 200 000 милиона евра. Те банке покушавају на све начине да поврате тај новац. Зато је немачки парламент одобрио 100.000 милиона евра. Петер Бофингер, економски саветник немачке владе, је то јасно објаснио: „Ова помоћ није за државе у невољи.“ (Пратап Четерџи, „Спашавање Немачке: прича иза европских финансијских трошкова“) Није могао боље да објасни.

Да су европске власти желеле да помогну Шпанији, требало је да позајме тај новац са врло ниском каматном стопом шпанским јавним кредитним агенцијама (као ИЦО, Official Institute of Credit – Званични кредитни институт), што би решило огроман проблем недостатка кредита у Шпанији. Ова могућност, наравно, никада није дошла у обзир.

ГДЕ ЈЕ ТЗВ. ПРОБЛЕМ СА ЕВРОМ?

Чињеница да Шпанија има огромних проблема са недостатком ликвидности не значи да је и евро у невољи. Многе регионалне власти нису у стању да плате своје јавне службенике јер им недостаје новац. Уствари, ове огромне разлике у кредитној доступности унутар еврозоне одговарају немачким банкама. Данас постоји проток капитала од Шпаније ка Немачкој, обогаћујући тако немачке банке и осигуравајући немачке јавне обвезнице. Чињеница да постоји огромна криза са огромним стопама незапослености у ивичним државама не значи да је и евро у кризи. Био би у кризи када би те периферне државе, укључујући и Шпанију, напустиле евро. То би значило пропаст немачких банака и европског финансијског система. Али то се неће догодити. Мере које су преузеле шпанска и друге владе у периферним државама, уз помоћ Тројке, су мере о којима одавно сањају конзервативне снаге, које те власти представљају: смањивање плата, укидање социјалне заштите, уништавање социјалне помоћи итд. Они тврде да то раде јер су примили такве инструкције из Брисела, Франкфурта или Берлина. Премештају одговорност на стране агенте, који их наводно терају да тако раде. То је ектернализација кривице. Њихов главни слоган је: „Нема алтернативе!“

Када Марио Драги, председник Европске централне банке, позива Марија Рахоја, шпанског председника најконзервативније владе у Европској унији, блиске америчком покрету Ти Парти (Tea Party), он му каже да, ако жели помоћ, мораће да реформише радно тржиште – на пример, да олакша послодавцима да отпуштају раднике. Он је веома отворен око овог питања. На недавној конференцији за штампу (9. августа 2012) Драги је био прилично јасан. ЕЦБ неће откупити шпанске јавне обвезнице, сем ако шпанска влада не преузме строге, непопуларне мере као што су реформа радног тржишта, смањење пензија и приватизовање социјалне помоћи. Рахојева влада ће радо следити ове инструкције. Већ су планирали многа смањивања у износу од 120.000 милиона евра у следеће две године. Евро и његов систем владавине дивно функционишу за оне који данас имају најважнији глас у еврозони. ЕЦБ наређује владама унутар монетарне зоне да униште социјалну Европу и они то и чине. Ради се о, како је то мој добар пријатељ Џеф Фо, оснивач Института економске политике у Вашингтону објаснио, „међународној савезничкој класи“, тј савезу између доминантних класа широм света. Овај савез очигледно данас функционише унутар еврозоне. Због њега ће евро и опстати још дуго, дуго времена.

Висенте Наваро је професор политичких наука и јавне политике на Универзитету Помпеја Фабра у Шпанији, као и на Универзитету Џон Хопкинс у САД. Године 2002. добио је награду Анаграма (у Шпанији исто што и награда Пулицер у САД) због открића како је конструисана транзиција између диктатуре и демократије у његовој књизи „Недовољно благостање, непотпуна демократија – о чему се ћути у нашој земљи“ (Bienestar Insuficiente Democracia Incompleta, De lo que no se habla en nuestro país)

Превод са енглеског Светлана МАКСОВИЋ

Извор The Global Research