Национална брука

звана

 Јавни сервис Србије!

Драган Симовић

Да ли је Јавни сервис Србије, уистини, Јавна кућа Србије?

Ако јесте Јавна кућа, онда морамо да знамо ко је званични а ко незванични, ко јавни а ко тајни газда те Јавне куће?

Питање је умесно за сваког словесног човека који има своје мишљење и свој поглед на свет!

Јавни сервис Србије требало би да буде национална установа од изузетног значаја, установа која има задатак да информише у оном изворном значењу речи, да културно, књижевно, уметнички, историјски и духовно просвећује али и образује (опет у изворном значењу образовати, од речи образ!) сушти народ, у овом случају србски народ, као и све ине народе у Србији!

У јавном сервису од изузетног националног значаја морају да раде високо образоване и самосвојне личности; дакле, личности које поседују знања из националне историје, националне културе, националне књижевности, националне уметности; а уз то, свакако,  да имају и знања о светској културној и духовној баштини; да имају правилну дикцију и правилан акценат; значи, да познају србски језик; да се сувисло и књижевно изражавају; да течно и јасно говоре; да умеју правилно да саставе једну проширену реченицу; да умеју да слушају саговорника и да постављају умесна питања, када затреба!

Да ли је Јавни сервис Србије, уистини, све то што смо споменули?

Далеко од тога!

Да будем искрен, мени та установа, да простите, одавно личи на јавну кућу!

Будући да сам песник, а и књижевник, по вокацији, могао бих у форми есеја илити књижевног огледа да пишем о овоме медију, или, пак, да урадим студију, словесно анализирајући поједине ударне емисије, али, предосећате, свакако, да ми то сада не пада на памет!

Све је лоше на Јавном сервису Србије!

Све је лоше, зато што су погрешни људи убачени у тај сервис!

Буквално убачени!

Убачени са неких сплавова, из неких коцкарница, из неких јавних кућа!

Њихова дела, у овоме случају недела, најбоље казују о њима!

По ономе што раде, како праве поједине емисије, како се водитељи и водитељке изражавају, како акцентују србске речи и какву дикцију имају, никоме се не би издало ни сведочанство о завршеној средњој школи!

Уза све ово споменуто, што се превасходно односи на образовање и стручност, има још нешто –

 а што није мање важно од реченог!

То још нешто тиче се етике, морала, вертикале!

То још нешто може да се сажме у једно словесно питање: За чије тајне обавештајне службе раде запослени у Јавном сервису Србије?

Да ли је то, уистини, Јавни сервис Србије, или, пак,  дописништво разних телевизија из окружења, из бивших братских а србомрзачких република?!

По свему, заиста, по свему што раде и како раде, то никако не може бити Јавни сервис Србије!