Жути мозак

 22. 08. 2012. 12:00х | Пише: Ратко Дмитровић
Вести онлајн

Пре само петнаестак дана написао сам да ме Борис Тадић, као предмет анализе и критике, више не интересује. Изгубио је власт, ено га тражи раме за плакање, шири причу по региону (Хрватска) да ће се вратити у режимско седло до краја године, најкасније на пролеће, проводи унутарстраначку кампању да спречи изборни процес на којем би се појавило више кандидата. Речју жалосна прича и још жалоснија ситуација. Бојим се да човек и не слути шта га чека.

Али, ово је посао у којем су принципи на сталној проби. Вишеструки су узроци одступања од истих, а за пролонгирање примене оног од пре две недеље „нећу више о Тадићу“ побрину се сам Тадић.

У великом интервјуу за агенцију Бета, Борис је неки дан изјавио, пазите сада, „Демократска странка је национална институција изузетно битна за будућност Србије“. И како човек да оћути на овако нешто? Ово је драгуљ „демократске“ мисли, потпуно објашњење онога што се Србима и Србији догађало последњих осам, нарочито последње четири године. Дијагноза у најкраћој могућој форми.

Сврстати једну политичку партију у ред националних институција може човек који је или пореметио памећу или потпуно изгубио контакт са реалношћу и светом у којем живи. Борис Тадић је своју странку ставио у исту раван са Српском православном црквом, Српском академијом наука и уметности, Народним позориштем, Матицом српском… Али није он сам. Готово исту формулацију употребио је само 24 сата касније потпредседник ДС-а, Душан Петровић. Шта то говори? Да то није, можда, вешто упакован маркетиншки трик, сугестија неуком народу да је ДС много више од странке и да је (тај народ) на прошлом бирању направио велику грешку кад Демократску странку, „националну институцију“ није својим гласовима одржао на власти.

Не, није то. И Тадић и Петровић, скупа са остатком врха Демократске странке, првог и другог ешалона, заиста верују у ово што кажу. За њих је Демократска странка важнија од државе, Академије, Цркве… од свега. Они су појам демократије, шта год то било и какво год било, поистоветили са Демократском странком. Њих тресе месијански синдром. Они заиста мисле да су неком вишом силом одређени да воде Србију. Како год да је воде, то је неважно, јер њима је дато да уводе демократију, они су чланови партије која је своје име извела из друштвеног система званог демократија.

Потпуно урушавање свих институција државе; обесмишљавање закона, задуживање Србије са нових десет милијарди евра; крађа друштвене имовине где год је то било могуће, елиминација сваке одговорности за булументу на власти; рушење свих система вредности, уништено јавно информисање, потпуна контрола из једног кабинета комплетне безбедносне структуре државе, правосуђа, културе и оно мало непродатих привредних система који су у власништву државе… Ово је резултат владавине демократа, на челу са њиховим и председником Србије, Борисом Тадићем али ништа од тога не може код демократа да произведе бар делић самокритике, морала, части која би их обавезала да кажу: Заслужили смо пораз, ми смо криви, нисмо радили како треба… Уместо тога Борис Тадић поручује да је Демократска странка национална институција.

Историја каже да та политичка партија ничим није задужила ни српски ни друге народе. Основана је 1919. године у Сарајеву, уједињењем неколико партија и покрета Краљевине СХС, одмах добила поверење народа и задржала се на власти свега неколико месеци. Слично је било 1924. године и то је све.

Демократе су у Краљевини владале краће од годину дана. У Титовој држави, познато је, није било места за друге партије осим Комунистичке. Демократска странка обнавља рад 1989. године. Игром случаја, пошто је то место одбио Коста Чавошки, за председника је изабран Драгољуб Мићуновић. Остатак приче знате, али свакако не знате шта одавно о тој истој партији, и свим њеним најважнијим људима, укључујући Тадића и Мићуновића, мисли Чавошки. Не бих да га цитирам, рећи ће неко да имам нешто против ДС-а.