Једном публицисти данас опет сметају песници који су пре 70 година „певали Титу“. И они су ваљда криви за данашње зло
20.08.2012. Нови Стандард, пише ФБР аутор Мила Алечковић

Постоје периоди опште немоћи и времена када у људима надвлада нагон смрти и разаралачке силе. После древних цивилизација, још је Емпедокле говорио о две супротне силе у васиони – сили разарања и сили стварања, које су много касније у дубинској психологији преведене као нагон живота и нагон смрти – Ерос и Танатос. У зависности од тога које је од ова два и када на делу, душевно здравље особе или заједнице мења се набоље или нагоре. Ни народи, као широки колективи, нису тога поштеђени, али, будући да проста уопштавања сматрам неисправним, говорићу овде о психологији појединаца и мањих или већих друштвених целина.

ПСИХОЛОШКИ ПОДСЕТНИК

Један од најпримитивнијих механизама психолошке одбране који одговара првобитној неразвијеној етапи у интелектуалном и моралном развоју личности јесте тзв. хетерономна морална фаза (насупрот аутономној). На овом ступњу развоја особа је „морална“ искључиво због страха од казне и читаво њено поштење држи се једино на тој жељи да се избегне казна, забрана или повреда или на жељи да се неком додвори.

Чим се претња казне уклони, такав човек опет регредира, пада на свој низак ступањ функционисања и изнова чини зло. Он је готово увек ситуациони преступник. Праве интројекције, односно поунутрења Бога у оваквом човеку нема или, психолошки речено, универзално важећег а онда и аутономног слободног суђења у њему нема, те је такво биће неспособно да уопшти своја морална правила или да их примени на све људе једнако. Његов морал је у најбољем случају превртљив, тј. он функционише по принципу „некада ‘да’, некада ‘не’“. Особа га примењује кад јој се субјективно учини да то тако треба, а не примењује га у обрнутом случају, и све то без икаквог везивног ткива са стварношћу.

Ту није у питању чак ни постојање утилитарног бентамовског морала насупрот деонтолошком (хришћанском и кантовском хуманистичком) моралу јер овакав човек није способан ни за какве апстракције. Код њега је на делу просто, примитивно „’ми’ прибежиште“ у Замјатиновом смислу речи „ми“, односно осећај опште грегарне слабости и подвијања под ауторитет нечије голе физичке (не духовне) силе и снаге. Жан Пој Сартр је у томе психоаналитички видео сексуалну потиснуту жељу слабог бића да фантазматски „општи“ са јачим од себе, било да је то сопствена заједница или нека страна сила. Цвијић, Дворниковић и Чајкановић би овде говорили о племенском моменту људи који остају затворени у свом малом сигурном кружићу – вероватно чак ни у „кругу двојке“, него у „кругу јединице“ – немоћни да погледају високо небо изнад њих, препуно различитих и удаљених звезда.

Али, када би ствари биле овако једноставне, било би једноставно и клиничарима, и психолозима, и терапеутима. Њима је, међутим, врло тешко да такве особе лече, поготово ако је реч о старијим људима, који су давно испали из свих развојних ступњева, односно који су уствари заостали на неком далеко нижем ступњу развоја, и ту се заувек закопали. Ако је таквих људи пуно, па чине читав један мали „укопани колектив“, односно малу „моралну убуђалу барицу“, онда добијамо школске примере „инцестуозног морала“ у некој друштвеној средини или заједници. Тада се прибегава примитивној генерализацији и такви људи обично вешто пронађу симбол неког стварног кривца за нешто, а онда од њега направе имагинарног кривца за све. Тако у нас, Срба, добијамо „Османлијске турске освајаче, који су криви за све“, па затим „Броза, који је крив за све“, „Милошевића, који је крив за све“ и слично…

Без обзира на реалну кривицу неких ствари и догађаја из прошлости у одређеном врло прецизном контексту, оне се овде хипостазирају и даје им се нови живот независно од њиховог старог контекста. Углавном је у таквим случајевима у питању мешање механизма пројекције и враћања у прошлост, тј. управо неуспело и симптоматско „избацивање страног тела из себе“ (избацивање зла из самога себе, али у погрешном правцу), односно слепо и промашено „повраћање“ сопствене несигурности или сопствене прљавштине преко другог објекта, другог бића или другости уопште. У психологији и психопатологији ово је познато као општи механизам пројекције, међутим, удружен са другим лошим механизмима одбране личности, тај неуспели симптоматски чин може да има различите ликове и профиле.

ИНЦЕСТУОЗНИ МОРАЛ И ПОГОДАК ТАЧНО ИСПОД МЕТЕ (ЛОШИ МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ ЛИЧНОСТИ)

Механизми одбране личности јесу несвесни чинови и процеси у психологији личности којима се сви ми штитимо од повреда или од потпуног распада нашег Ја. Овим процесима аутоматски прибегавамо сви, али релативно здраве личности (и здрави колективи) им прибегавају повремено, док им болесне личности (и болесни колективи) прибегавају стално, не правећи разлику између замишљеног и стварног света. Само два механизма одбране личности су здрави и користе их углавном ствараоци и даровити људи: врхунска сублимација (ниже облике сублимације остварујемо сви да бисмо од животиње постали људско биће) и тзв. регресија у служби Ја. Сви остали механизми одбране личности (потискивање, регресија, пројекција, рационализација, идеализација, реакционарна формација, померање, цепање, идентификација са агресором итд…) су лоши и неуспели јер делују несвесно, невољно и аутоматски, не успевајући да реше патњу нити да прикрију симптом који је прати.

У сваком од оваквих симптоматских фалсификованих и фалсификаторских случајева кривац се тражи у нечему што није овде са нама или што није наше, а то све значи да ми нисмо међу кривцима. Ми никако не смемо да будемо међу кривцима. Кривци су често прошлост (као далека, што даља, тј. удаљена и страна) или неки туђин (као далек, што даљи и страни ментални објекат). Најважније је да кривица не буде у нама, међу нама и близу нас. Иако овакви људи, тражећи кривицу у прошлости, често мисле да нешто спасавају од заборава, они уствари највише заборављају зато јер фалсификују текућу стварност – што чини сваки неуротичар кроз неуспешне механизме одбране личности – и зато јер заборављају најважнији чинилац за морално суђење: садашњост, односно њихову сопствену садашњост (од које управо беже у прошло време).

Ево како то у вулгарности политичке свакодневице обично изгледа.

Када ми, Срби кажемо „Турци су криви за све, да њих није било, не би данас тако било“ (лажни дубински узрок, логички потпуно бесмислен закључак, али делује олакшавајуће и растерећујуће), онда смо фиктивно скинули терет с леђа (овде је реч о померању агресије и рационализацији). Али убрзо се испоставља да ово неће бити довољно јер се наша зла и беде и даље настављају. Затим ћемо рећи „Броз је крив за све, да њега није било, не би данас тако било“ (опет померање и нова рационализација). Иако је ово делом тачно у једном одређеном историјском периоду, постаје бесмислица када се некритично екстраполира на данашњицу. Тада опет фиктивно скидамо тежину и кривицу са наших леђа, али, ђавола, зло се ипак наставља. Данашња Србија даље тоне, пропада, Срби краду за себе (или краду за странце), олигарси држе монопол, народ гладује, не лечи се, раја превише трпи, Црква и даље има своје проблеме, штампа је цензурисана, јад и беда напредују. Сада ћемо да кажемо: „странци су криви за све“, и, будући да је ово у српској новијој историји заиста барем педесет одсто тачно, психа ће нам бити „олакшана“ макар за неко време.

Међутим, ако се наше несреће наставе, увидећемо да је сигурно још нешто, односно још неко је учествовао у тој великој кривици као узрок нашег душевног и животног колективног поремећаја. Често се такође чуло: „Црногорци су криви за све, они су увек руководили у Србији и не би тако било да њих није било“. Ово је, наравно, упрошћено и нетачно, али у односу на чист инцестуозни морал, то већ чини један мали напредак јер смо сада успели да се приближимо сами себи и да зарежемо у сопствено ткиво. То је свакако болно, али бол од тог тренутка, уместо простог одсецања органа (потискивање), почињемо и сами да осећамо (у овој тачки проблем неуротичара почиње да се ближи свести).

НИКО НИЈЕ СРБИН, СВИ СУ „СТРАНЦИ“

Наравно, ни то неће бити довољно. Зато се за остатак невоља често могло чути: „Срби из Крајине и Срби избеглице са Косова су криви за све, они су направили хаос и све су пореметили, да њих није било, не би данас овако било“ (опет неуспело померање агресије). Када ни то не буде задовољило неуротично и психотично доживљавање стварности, неки ће казати: „Срби на власти у Србији су криви за све“ (наставља се померање, али сада већ све ближе правом чвору патње). Због тешкоће прераног увида и интерпретације, ту ће још постојати потреба за бежањем и фалсификовањем типа: нису они наши, односно покушајем да се зло поново пребаци на неко страно тело (померање, пројекција и рационализација). Тако ће се сада, у недостатку било ког другог материјала, тражити неки дубљи узрок зла, опет преко неког страног тела и „странаца“, али сада већ увучених у нас саме. Отуд се у јавности могло чути: „Шешељ није наш, он је прекодрински Србин“, дакле, он је „дођош“. „Тадић исто није Србин, него је у ствари Хрват“, прича је која се једно време ширила Србијом, чак се и неко његово хрватско држављанство на разне адресе слало преко интернета (када су се бирачи разочарали у бившег председника), неважно да ли је то тачно или није. „Ђинђић није Србин, него је Муслиман“, такође прича која се једно време чула кроз гласине. „Коштуница није Србин, него Јеврејин“, прича која је у једном периоду такође кружила Србијом (када је спласнуло одушевљење њиме после 2000), опет неважно да ли је она тачна или није.

Наравно, овде не расправљамо о томе о каквим бесмисленим дезинформацијама је реч, него показујемо како то изгледа када се непријатељ, односно зло стално и упорно траже „споља“, у другоме, чак и ако је тај други ушао у нас саме (инцестуозна заштита „ми“ и пројекција, односно оптужба у огледалу), док у једном тренутку ово „споља“ не постане врло близу нас јер, иако ми то не видимо, оно све време заправо и јесте у нама.

Тако у обичном вулгарном политичком животу изгледају несвесна бежања од стварних проблема и њихових решења, односно неуспеле одбране индивидуалне или колективне личности уз недостатак правог моралног и интелектуалног суђења. Наравно, недозрелом или регресивном уму све је ово лакше него право етичко размишљање или достизање психолошке зрелости. Дуг пут треба да буде пређен док се не прогледа испод „инцестуозног крила“ (наши не могу да греше а, и ако погреше, то је зато што је нешто страно деловало на њих и кроз њих), па док се не стигне до психолошки зрелог и исправног онтолошког закључка, о коме говоре још Максим Исповедник и Исак Сирин а касније Његош, подстичући нас да рђу прво у себи пронађемо, да сам човек потекао у нашем српском народу, „најчистији Србин“, може такође да буде бедник, кукавица и злоба. Наравно да може.

ИДИОТИ НАШЕГ ВРЕМЕНА: НЕ СМЕТА ИМ ЕГЗЕКУТОР ИЛИ ЛОПОВ, АЛИ ИМ СМЕТА ИДЕАЛИСТИЧКИ ПИСАЦ

Неуротично одбијање да се види сопствена беда и садашњост цветају и данас у Србији, 12 година после револуциоонарних и демократских промена у поплави којекаквих и којекуде аутора који су, као барске жабе, одјдном из муља скочили на суво писање о некадашњим неслободама и диктатурама, о мраку бившег времена и о себи као сведоцима који су се родили када се већ све то било завршило, не рекавши ни реч о садашњим диктатурама и неслободама. Наравно, овде је опет у дејству потискивање, померање агресије и самообмањивање. Такође, симптоматски се опет распламсало нападање људи који су некада у нешто веровали, наспрам оних који никада ни у шта нису веровали, без прављења разлике између њих: између верујућих у одређену идеју и инструменталиста и лажова намерно се не прави разлика. Ово је најгори од свих поремећених видова суђења (односно логички и психолошки неисправног расуђивања) јер свесно или несвесно брка искреност и лаж, здравље и болест, а означава у свесном стању – непоштење, а у несвесном процесу – неуротичну немоћ да се уђе у мачевање са правим злом.

Тако, рецимо, једном публицисти у Србији данас опет сметају песници који су пре 70 година „певали Титу“ (одавно мртви, наравно, не могу они ништа да му одговоре). И они су ваљда криви за данашње зло и за зло у самом том човеку с којим овај, ваљда у себи, не може да се избори вероватно већ седам деценија, као неко ко не може да научи да изговара српско „р“ и наставља неуспело да кркља неке нејасне слогове кроз грло. Другом неком, опет, аутору који се кроз своје фељтоне бацио на сву српску штампу, данас сметају неслободе речи и дела такође од пре пуних седам деценија јер су и оне у његовом магијском мишљењу криве за наш данашњи заједнички јад. Трећем сметају неке речи најпознатијих српских писаца изговорене пре скоро читавог века, извучене из сваког контекста и смисла, а које показују како су људи некад били јадни и слаби (док су данас борбени и јаки)…

И тако редом. На сцени су углавном ликови од пре 70 година. Али не пишу ови хроничари о оним ослободиоцима који су после Другог светског рата са једног метра удаљености стрељали људе. О њима они ништа не пишу, напротив, неки од познатих српско-црногорских егзекутора су чак наведени као „опозиционари“ и борци за слободу мисли. Јер то је исувише тежак задатак. Лакше је и безбедније писати само о писцима и песницима и о њиховој „неслободној речи“ (иако је то ефемерно, а осим тога, ови последњи никога нису убили). Не пишу „хроничари бивших неслобода“ ни против данашњих капиталистичких спекулативних банкарских диктатура које до просјачког штапа доводе читав свет, и леви и десни. Не пишу ни о томе да у Србији 2012. године нема ниједног слободног електронског медија, који није под цензуром Америчке и Британске амбасаде или великог капитала, а да исто ово важи и за сву штампу (осим за дивљи интернет који преко сајтова делује ускочки и хајдучки).

Не виде они то. Они виде само социјалистичке писце из 40-тих година прошлога века, ту су они стали и нигде даље нису макли. Тако изгледа камуфлирана аполитичност у односу на данашњицу или оно што би стари Грци звали – досезање погледа идиота.

Не треба погрешно мислити да је ово „хроничарење“ кобајаги морално подсећање на минула времена, да се не заборави. Ако је земља у таквом јаду у каквом је она данас, 2012. лета господњег (презадуженост, изборна крађа, уништено школство, Демоклеов мач над Косовом), онда је дужност сваког моралног човека који претендује да је политички критичар и да је свестан у ком времену живи, управо борба са садашњошћу, а не бежање од ње. Али у психичкој економици просто кривотворење и одбијање да се види авет која стоји тачно испред нас, сада и овде, а тобоже оштра критика нечег што је било пре скоро сто година јевтиније је и боље упаковано од анализе садашње светске диктатуре и гушења демократских слобода, нарочито у српској фази првобитне акумулације капитала.

У нужди да о садашњости говори кроз метафоре и скривено Петар Кочић је барем имао дара да напише „Јазавца пред судом“, али ови браниоци слобода ни то немају. Уосталом, не зна се ни зашто би они уопште скривено писали о садашњости, када је управо њихова претпоставка да слободе некада није било, а да је сада ваљда (чим они могу да се „сећају“) има. Али ти подсетитељи на мрачну прошлост (коју често нису ни доживели), и поред тога, беже скоро један читав век уназад, што ипак указује да је реч о симптому. Једно су вечне студије озбиљних научника, а друго писања којекаквих хроничара која се извлаче на површину према дневној потреби. Уопште узевши, када год се 2012. године у српској штампи јави навала неких текстова о неслободи речи из прошлости – најчешће у Титово време јер је то најлакше, неважно када су ови текстови писани (важно је када су објављивани, а не када су писани) – ово указује на неки колективни синдром бекства од анализе садашњости. Уз саучешће, наравно, датих аутора.

Наравно да ни пролетерски идеалисти нити социјалистички песници, као ни песме из народноослободилачке борбе од пре седам деценија, нису криви за афере „Шећер“, „Сателит“, „Струја“, „Аеродромска опрема“, „Кипарски новац“, „Чешки дуг“, „Књаз Милош“, „Национална штедионица“, „Ериксон“, „Југохемија“, „Лажне путарине“, „Мобтел“, „Избеглички станови“, „Дуванска афера“ „Телеком“, „Мост“, „Агробанка“ и друге бројне нове крађе…

Али оваквим подсетиоцима на мрак прошлости више смета нечија слободна па макар и егзистенцијално погрешна мисао или реч из прошлости него чин простачке, злонамерне и криминалне крађе из садашњости!

Величање „својих“ и „наших“ понекад се тако у психи ових људи, тј. у њиховој „дивљој мисли “ (Клод Леви Строс), кроз клацкање ка другом екстрему претвара у своју супротност и изокреће у „треба казнити своје“. Ово је допуштено само под условом да су ти које треба казнити такође бивши јер је мало теже судити овима у садашњости. Ту је опет на делу страх, имагинарно задовољење фрустрације и неуспела идентификација са агресором (јер се суди „својима“). Треба отићи што даље у прошлост, даље од ружне садашњости за коју смо сами криви (јер политички гласамо погрешно и пасивни смо), даље од сопствене немоћи, ружноће или недостатка .

Све су ово школски примери бежања од стварног објашњења зашто се од оваквих хроничара тако добро анализирано зло прошлости ни до данас, као лепљиво блато, није повукло са наших ногу и ко га заправо у овом српском политичком тренутку опет прави. Јер, чим су се разна пискарала толико бацила на критику мрачне прошлости, значи да се плаше светле садашњости.

У овом смислу међу подсетиоцима на мрак прошлости изузетак чине текстови аутора Владимира Димитријевића на порталу Српких Двери, који са великим напором објективности пише о заблудама српских интелектуалаца из бивших времена. Он управо не прави такву почетничку грешку да анализом прошлости компензује критику садашњости, већ једно са другим успешно спаја.

У истом правцу, као најверодостојније уџбенике сећања какав је ко од српских интелектуалаца у бившим неслободним временима био, препоручила бих једино мемоаре Борислава Пекића и сведочења Гојка Ђога. И један и други су били стварне жртве и барем знају о чему говоре и пишу, а ко прочита њихову заоставштину не би можда више ништа друго као сведочење о прошлим (неколико деценија уназад) временима ни морао да чита.

ИДЕАЛИЗАЦИЈА ЈЕ НАЈМАЊЕ ЗЛО

Наравно, некада психолошка регресија може да се испољава и обрнуто, у претераној носталгији за бившим временима која сада ођедном изгледају сва лепа и чиста. Романтични део таквог осећаја састоји се у величању средњевековне прошлости без икакве критичности и релативности. Истина је да наша српска прошлост носи у себи чудо архитектуре, да блиста неописивим делима генијалних појединаца, као и древним моралним императивом (речи мајке Јевросиме). Али обично заборавимо на који начин су у то време по казни ослепљивани српски владари или какаву је животну судбину у младости имао, рецимо, Свети краљ Стефан Дечански. Заборављамо и то колико је пре Другог светског рата било беде и сиротиње у Србији. Идеализују неки и послератну заједничку државу, када говоре да је иста била трећа војна сила у Европи. Међутим, овај тип регресије који се састоји у идеализацији нешкодив је и неагресиван јер у себи не садржи пројекцију, односно злуради напад на неко друго биће које је изван нас. Исти тај тип идеализације, регресије и рационализације видимо и међу југоносталгичарима као и међу свима онима, који насупрот „мраку прошлости“ , виде само „светло прошлости“ (некада на Западу, једни су у Византији видели „потпуни мрак“, а други „потпуно светло“, без средине). Као да је реч о пројективној Роршаховој мрљи.

Први тип неурозе јесте бежање у прошлост због страха да се анализира садашњост и да се уђе у борбу са „сада и овде“. Из њега се рађа потиснута агресија према некоме ко није „ми“.

Други тип носталгичарења јесте чиста идеализација која не напада страно биће изван нас и није злонамерна, али, ако нас преплави, настаје такође из незадовољства и немоћи да се боримо са садашњошћу. Некада је та носталгија просто жеља да се сачува оно што волимо, а што је угрожено, било заборавом, било клијањем потпуно нових моралних вредности које ће поништити и обрисати старе. Често се сећам како је мој отац – Србин по својим прецима осим по једном руском – често наглашавао овај далеки корен чувајући тај најмање заступљени део себе (па отуд и најугроженији) од заборава. Не желећи да се његов траг затре, он га је штитио у успомени и идеализовао је све што је руско.

ШТО ДА МЕ МРЗИ ДРУГИ КАДА НАЈБОЉЕ САМ СЕБЕ МРЗИМ

Најзад, у Србији веома добро посађен вирус самопорицања, на чијем се постојању гради теорија о две Србије (првој и другој), јесте понекад истинска патолошка самомржња. Али погрешно је мислити да она почиње политиком данашњице или поделом на европејце и славјанофиле-русофиле, карађорђевићевце и обреновићевце, четнике и партизане, или унијате и евроазијце. Та стара психолошка подела клија вероватно већ у древној свађи Стевана и Вукана.

Према томе, није Брозов период баш за све крив.

Самомржња је саставни део још једног психолошког неуспелог механизма одбране личности, познатог као „идентификација са агресором“. Личност (или слаба личност) која не може да поднесе одређену количину бола или фрустрације, да се не би потпуно распала (народски речено, полудела) прихвата логику џелата и подводи се под њу, чиме себи привидно обезбеђује опстанак и преживљавање. Сви „капои“ по логорима (бивше жртве које постају џелати) прибегавали су овом неуспелом, али принудном механизму одбране, који оставља велики патолошки траг. Недавно су то били они Срби који су тражили бомбардовање Србије, а данас су то они који желе што бржи, насилни улазак Србије у НАТО или траже од Србије да се извињава за оно што су јој други учинили. Наравно, постоје различите варијације на ову тему, али суштина је у томе да се у механизму идентификације са агресором ономе ко је тлачитељ увек даје за право.

Облик самомржње повезан са мазохизмом и идентификацијом са агресором јесте, на пример, и дозволити недавну провокацију (заправо америчку манипулацију у Русији) у којој неке „инструисане цуре“ улазе голе у православну цркву, певају против Владимира Путина и врше сношај у „перформансу слободе изражавања“, а затим се буне што их руске власти хапсе. Они који данас нападају Русију јер су њене власти из цркве на силу уклониле ове голе певачице (Јонескове ћелаве певачице, које, узгред буди речено, имају већ спремна америчка држављанства), то исто не би дозволили ни у протестантској ни у католичкој цркви, ни у џамији, нити у синагоги. Американцима је потребно да кулпабилизују Путина због Сирије и зато што је донео закон о невладиним организацијама. Њихова игра је јасна. Али, овакав самонапад од стране кобајаги слободних интелектуалаца у свету, такође је облик манипулације, на једној страни, и слабости и самомржње, на другој (тобожња солидарност жена са групом хистеричних, егзибиционистичких и психопатских болесница које се одају порнографији у руској цркви и вандалски ломе крстове). Осим, ако није реч о потпуним овога пута не политичким, него клиничким идиотима.

БЕКСТВО ОД СЛОБОДЕ

Најзад, свим хроничарима мрака прошлости који у Србији 2012. године пишу о неслободама говора и мисли из 1945. године требало би задати обавезни школски писмени задатак са темом: „Снага и моћ слободне речи у српском друштву 2012. године“. Ако имају иоле интелигенције и храбрости, они ће закључити да је та снага слободне речи данас равна нули, па ето им отуд нове писте одакле да отпочну своју нову витешку борбу. Реч је некада била неслободна, али је барем нешто значила и неко се те речи истински бојао (случај Гојка Ђога ово најбоље доказује), док она данас не значи више ништа. Она је данас само јевтина амбалажа којом се улепшава скупи демократски производ, али се одмах затим цепа и баца у канту за ђубре. Или, још горе, она је само парче тоалет папира којим се…

Певци о неслободама од пре 70 година могли би сада мало да се позабаве и неслободама под Монтгомеријем, Монтером или Ворликовом (који су донедавно једним телефонским позивом новинарским редакцијама наручивали или заустављали слободне текстове) као и стравичном аутоцензуром данашњих српских кавијар-интелектуалаца. Ако ништа друго, ово би деловало терапијски на њих саме. Да им не би био Брозов период крив и због простих умова, а и због оболеле простате.

Тако би, можда, избегли да личе на оне ратнике који непријатељу не могу да погледају у лице, него дојашу онда када су на бојном пољу сви већ попадали мртви да, по ко зна који пут, опет прободу већ прободеног мртваца.

За њих наша историја има једно неславно име.