ЧОЛАКОВИЋ: „ПРОФИЛ ИМИТАТОРА МОБЕРА“

20 август 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Радомир Чолаковић

 О АУТОРУ…

Доцент др Радомир Чолаковић је по основном образовању дипломирани психолог, професор психологије и педагогије. Магистрирао је и докторирао у области клиничке психологије.

Похађао је едукативне курсеве из рационално-емотивне и когнитивно-бихејвиоралне терапије. Поседује Цертификате за примарни и напредни курс ИнститутаАлбертЕлисизЊујорка (Цхартередбy тхеРегентсофтхеУниверситy офтхеСтатеофНеw Yорк). Запослен је на Филозофском факултету Источно Сарајево на катедри за психологију као професор предмета  у области Клиничке психологије.

Из рецензије…

„Осим основног циља аутора књиге да, да научни и стручни допринос у спречавању мобинга у војној средини и свега осталог што прати ову појаву, аутор акцентира да је сваки удар мобера удар на људска и грађанска права човека, на достојанство и интегритет личности, на породицу жртве, на војску, на систем одбране једне земље.“

                                                      Доцент др  Мирослав Гаврић

„Појава ове књиге у овом тренутку код нас је добра из неколико разлога:

–    помаже да се разоткрију ситуације чије је присуство у војсци до недавно негирано,

–    помаже војном систему да се брже отвара према демократичности и јавности,

–    даје низ идеја истраживачима појаве мобинга у војсци и шире,

–    активира могућност да се војна теорија,  која је препуна отпора агресору тј. насилнику, функционално употреби у једном другом контексту, превенцији мобинга на радном месту.

Са задовољством препоручујем за читање и примену!“

Вера Кондић, психолог,

председница Удружења ’’НО моббинг’’ Београд

 „Војни колектив није борбена машина састављена од робота којима се командује кликом миша, него од свесних бића која перципирају, осећају, мисле, памте, мењају се, делују по својој вољи и вољи другога, али само под одређеним условима и претпоставкама. Први и основни услов је поверење у свог вођу. Ако старешина не стекне поверење код појединца, узалуд му ранг и положај, он не може владати колективом, а ни собом у том колективу.“- (Др Радомир Чолаковић)

ПРОФИЛ ИМИТАТОРА МОБЕРА

„Постоји прича да је на двору неког султана био нарочит чиновник чија је титула гласила  еветефендија.

Његова једина дужност била је да „клима главом у знак одобравања на све што султан каже“.(И.Андрић, Знакови поред пута)

„Они који подржавају или учествују у радном мобинга нису бољи или другачији од оних који је подржавају у концентрационим логорима или бојним пољима.

Последица свих мобинга је иста. Недопустива  патња и очај, понижавање и смрт. „

– Антон Хоут

 обинг је по много чему специфична агресивна радња. Главни актери су мобер и жртва, али због специфичности војне средине они су ретко сами. Њиховом “менталном двобоју” присуствују многи чланови војног колектива. Да би мобер био успешан у својим злим намерама, он мобилише одређене људе око себе. Они представљају „сигурносни кордон“ мобера, групу за подршку. Углавном су то, психолошки гледано, једноставне структуре личности. У војној средини мобер не може опстати ако нема групе за „психолошку логистику“. Мобинг може добити такву форму да се од групе за подршку не види личност мобера, јер се он просто утопи у ову групу и тако још лакше вуче конце.

Имитатори мобера подржавају „мобер-представу“ и сами вребају сваку прилику да злостављају жртву да би у томе нашли духовну храну за себе, да би релаксирали и амортизовали своју напетост, страхове од потенцијалне угрожености и напада мобера. Исти шире у колективу сумње. На пример: „Пазите се њега,  он је добар са безбедњацима и војним полицајцима“,  „Класић* му је тај и тај“. Често се  имитатори мобера  инструишу од стране мобера и на перфидан начин се приближе жртви. Глуме добронамерног пријатеља и тобож саветују жртву, упозоравајући је да је прате.   “Пази шта причаш! Зидови имају уши!”.

Сугерише јој се да ћути и ради, да не критикује рад команданта, да не прича са појединим члановима колектива, јер ће они пренети све команданту. Регрутовањем имитатора мобер врши „психопатизацију” војног колектива и на неки начин се склапа савез имитатора са мобером. Обе стране се испомажу. На тај начин, мобер добија на уверљивости у својим настојањима да докаже да је жртва проблем војне јединице. Обично за подршку бира особе које су у неким ближим везама и односима са њим, али то није правило. Битно је да су по својој психолошкој структури погодне за манипулацију и за придобијање.         

           Најчешће су то особе које свесно или несвесно прихватају  моберске улоге. Преузимање улоге има за последицу померање личних и етичких стандарда старешине у други план. У ствари,  “улога преузима особу”. Везивањем за групу, имитатори свој лични идентитет замењују групним идентитетом, који им обезбеђује известан степен анонимности у њиховим деструктивним акцијама. Психолошки профил имитатора је карактеристичан. Најчешће су то старешине нижег хијерархијског статуса, у рангу подофицира, ауторитарне структуре, социјално незреле личности, скромних војничких знања и способности, радознали циници и полтрони. Нађу се међу имитаторима мобера и старешине са високим чиновима пуковника и генерала, али је њихов број знатно мањи из разумљивих и логичних разлога.

Имитатори су особе које имају потребу за везивањем за ауторитет, јер тако на најбољи начин компензују своје недостатке и страхове. Мобер у њиховом животу игра улогу строгог оца према коме, као и према строгом родитељу, формирају страхопоштовање. Труде се да се представе као свезналице и „прави“ професионалци, али и „слуге покорне“, јер се налазе у близини вишег по чину. Нижег су мотива за постигнућем и на радном месту се ангажују у оноликој мери, колико је то довољно да „прођу“ код претпостављених. На свакодневним задацима не држе до војничког изгледа, војнички су неутегнути. Због природе активности и страховања да не буду откривени испољавају анксиозност коју смањују употребом алкохола, како на радном месту, тако и ван радне средине.

Када им попусти опрезност и овладају тереном и „послом“,  често се одају хвалисањем да су у добрим везама са командним врхом. Један имитатор, у стању алкохолисности, је за свог претпостављеног команданта често говорио: „Перица је мој друг!“ Имитатори су емоционално нестабилни и дају се лако испровоцирати. Често долазе до изражаја када мобер малтретира жртву. Тада се уочавају бројне спољне манифестације оданости и полтронства моберу. Активирају се на сваки миг мобера, нарочито када су у строју, одакле будно прате излагање мобера. У строју се одају специфичним фацијалним изразима, небулозним развлачењем лица, уста, трептајима очију. На себе скрећу пажњу често удешеним громогласним и неартикулисаним кикотом и коментарисањем.

Када су  у контакту са мобером, у зависности од ситуације, знају да буду снисходљиви, послушни, погрбљени, претворени у ухо, нудећи финоћу у разним видовима, као и своје услуге. Своју послушност моберу виде као своју дужност. Када су сами са мобером, опуштеније се понашају. Тада мобера ословљавају, често невојничким вокабуларом: „шефе“, „мајсторе“, „брате“, и сл. Охрабрени његовом подршком и толеранцијом, невојнички се понашају према осталим члановима јединице. Дешава се, када су у друштву мобера, да се толико опусте да се чак не обазиру ни на присуство старешине вишег чина. У комуникацији са члановима војног колектива пуна су им уста хвалоспева на рачун команданта. Где год виде простор, прилику и могућност, имитатори му „каде“ и користе своје интерпретације и епитете као што су: „Супер је!“; „Командант је прави лаф!“; „Нема се шта њему приговорити!“; „Рођен је за команданта!“;  „Нико од нас, у батаљону, му није ни до колена!“;  „Највећи је стручњак кога сам икада упознао!“; „Ни генџа (генерал у војничком жаргону) му ништа не може!“; „Све он њих има у џепу!“;, „Јак је као црна земља!“; „Погинуо бих за њега!“; „Боље да рату погине 10 поручника, него један овакав старешина!“. У својим хвалоспевима, чак иду толико далеко да га стављају на пиједестал Бога, па кажу: „Бог је, има решење за све!“.           

Имитатори мобера су преплављени механизмима одбране, који се испољавају у понизним гестовима и додворавањима, које сваког часа прилагођавају променама расположења на лицу мобера. Ако се мобер намршти, тада имитатори свој фацијални израз прилагођавају ситуацији. На лице навлаче маску озбиљности, сви мишићи лица су у стању напетости или готовости. Поглед им је прикован за жртву. На смех претпостављеног, који је обично саркастичан и ироничан, имитатори одговарају без размишљања громким смехом. У контакту са својим колегама су надмени, улажу напор да оставе утисак озбиљности и важности, мада се да лако „прочитати“ да нису у стању да стабилизују озбиљност и лако се разоткрива њихова вештачка удешеност.

Ако имитатор дође у директан контакт са старешином из више команде, без присуства мобера, тада се презнојава, сав је у страху, ломи руке, штреца се на сваки намргођени гест старешине, повишење тона, и сл. Све су то симптоми унутрашњег немира, напетости, тескобе, стресног стања, па донекле и гриже савести, јер су у основи недоструктуиране личности, са знатно мањим уделом психопатије него што је то случај код мобера. У противном, не би се, тек тако олако, некритички хватали за скуте и следили „строгог оца“-мобера. За разлику од недоструктуираних имитатора, психопатски структуирани имитатори мобера, са мобером дођу у сукоб кад – тад. Ту се веза прекида, по правилу заувек. Њихова психопатска структура не подноси да им неко на дуже време буде изнад главе. Само их привремени заједнички интереси уједињују и приближују, али чим једна страна задовољи своје егоистичке потребе, савез се прекида. Као сарадници главног мобера,

имитатори строго раде по његовим очекивањима и инструкцијама. Укључују сензоријум и будно прате интригантна дешавања у војном колективу, ситне пропусте у раду осталих старешина и благовремено извештавају мобера о својим запажањима. Када уђу у „посао“, тада често своја запажања преводе на језик сопственог интереса. Њима се дозвољавају повремена одступања у војничком понашању. Међу имитаторима мобера има старешина, који су у прошлости имали војничких „грехова“, тако да их мобер заиста  „држи у шаци“. Понекад се, због претераног уживљавања у додељену улогу, отргну контроли главног мобера и тада, самоиницијативно, предузимају неке кораке у прикупљању информација, проценама других, па чак покушавају да реше неки проблем који је у домену других војних структура, као што је ВБА, војна полиција и сл. У пракси сам срео неколико занимљивих примера.

Опремљен деловима полицијске опреме, које не би смео да носи, јер му формацијски не припадају, имитатор мобера је покушао да спроведе одређене истражне радње у приватном сектору. Само захваљујући одбијању наређења потчињеног, противзаконите радње су на време заустављене. Иако је овај поступак захтевао висок степен хитности у обради, према имитатору нису предузете никакве законске мере, са образложењем да је поступак застарео!? У једном службеном документу исти старешина, на жалбу жртве, на непримерен однос према колегиници, поред одговора на питања, која су му постављена „губи контролу“, наводи лажне конструкције и чак поставља „психијатријску дијагнозу“ жртве: „Искористићу прилику да поред одговора изјавим и следеће: по мом личном мишљењу, а на основу њеног односа према мени лично, а и према другима, ради се о једној конфликтној и хистеричној особи која вероватно болује од неке врсте „комплекса ниже вредности.“ (Цитат је без икакве лекторске корекције).

          У исто време, жртва је због залагања на послу и резултата рада награђена новчаном наградом команданта бригаде! Добила је службену оцену „истиче се“ (врло добар). Када имитатори направе грешку која може да кошта мобера, он заштитнички покушава да спаси ситуацију. У једној таквој ситуацији мобер је у разговору са надређеним о проблему мобинга у колективу дословно изјавио: „Ово није мобинг, читао сам то на интернету!“ Уколико мобер процени да га понашање имитатора може довести у незгодну ситуацију, тада, примењујући мобинг – метод, елегантно одбацује имитатора, као да се никада нису ни познавали. Поједини имитатори мобера „раде“ у тајности. Због интензивног и дуготрајног емоционалног оптерећења, поједини чланови војног колектива понекад прибегавају хумористички интонираним поступцима и акцијама, које имају за циљ да открију имитатора или да му науде на неки начин. Једно јутро, информација о томе како је неко тенком протутњао кроз блато и са очитом намером запрскао једног високог старешину који је контролисао вежбу, дошла је за пар минута до команданта. Осумњичени старешина је позван на разговор код команданта и упорно је тврдио да он то није урадио. Када је командант, који није знао за крајњи циљ и намерну игру овог старешине, рекао да има чак и сведока немиле сцене, старешина се клео у све „живо и мртво“, да није он. Тражио је, да му доведу сведока. Када су довели сведока, колегу – имитатора мобера, који је потврдио да је овај изазвао инцидент, осумњичени старешина је „мртав хладан“ признао да је то он урадио. На љутито питање команданта: „Па зашто ниси одмах признао?“, старешина је одговорио: „Ма хоћу да видим ко нас то стално цинкари и откуцава!“ Само имитатор и командант нису знали да је све намештено. Тако су  упали у клопку и мобер и његов имитатор.

          Из искуства ми је познат случај подофицира, који се уживео у улогу имитатора. Толико се „осамосталио“, да се није раздвајао од полицијских лисица, које је као симбол агресивности, сигурности, важности и уједно, као додатак особинама своје личности, носио око паса, иако му оне, по формацијском месту , нису припадале. По војним прописима ово је представљало озбиљан прекршај. Наравно, то за њега није важило јер је, због својих заслуга, имао прећутно одобрење команданта – мобера.

           Тек када је информација о његовој „додатној“ опреми дошла до начелника Управе војне полиције, „брже боље“ се отарасио лисица. Новопридошлом команданту је свесрдно понудио своје услуге, а овај га је за пар месеци познавања, очаран његовим арсеналом информација о члановима колектива, „произвео“ у своју „десну руку“. Његова „десна рука“ је, на основу лажног исказа датог војним полицајцима, покушао да на цивилном суду дискредитује једну особу, али је сметнуо са ума да цивилни суд није његова војна јединица у којој би таква монтажа, уз помоћ мобера лако прошла. Обрукао је себе и војску. Наравно, није позван на одговорност због очитог кривичног дела. Да је било ко од других чланова колектива одиграо ову улогу, за ово понашање би био изведен пред Војнодисциплински суд, али је он  само саветован. Имитатори због својих активности и резулта уживајују одређене повластице. Ако неке њихове активности преврше меру, тада се обично  само саветују. Скреће им се дискретно пажња на пропусте , а  и иначе се, за разлику од осталих старешина, њихово невојничко понашање блаже санкционише. Уз ове „додатне радне задатке“ и позицију, почињу временом да се понашају као да су супериорнији од осталих.

У војном колективу се војничким жаргоном називају: „цинкароши“, „тастери“, „додавачи“, „фластери“, „доушници“ и „суфлери” команданта. Због њихове близине моберу, неки их из страхопоштовања  „симпатишу“, тапшу их по рамену, али их држе на дистанци јер знају њихов век трајања. Имитатори су актуелни док су под окриљем мобера. Ако се налазе у вишем чину, њихово понашање је дискретно, ненаметљиво, али за њих би се могла применити одомаћена крилатица о мотивима и жељама сваког менаџера, додуше у нешто терминолошки модификованој војничкој форми, о томе да сваки старешина имитатор мобера –  полтрон, чува у ормару свилену командантску униформу.