Дебата о „борби на води и у ваздуху“ ковитла се око питања да ли је та доктрина уперена против Кине. Да, уперено је против Кине.

18. 08. 2012. извор: Нови Стандард

За оперативни концепт који никад није објављен – доктрина борбе у ваздуху и на води – америчка војска је наишла на опречне коментаре. Можда је чак реч и о контроверзама, будући да га иста та војска није званично ни створила. Детаљи те доктрине су извор спекулација. Главни извор информација о њима остао је неоткривен у незваничној студији коју је 2010. године објавио Центар за стратешку и буџетску процену, са седиштем у Вашингтону.

Дебата о „борби на води и у ваздуху“ ковитла се углавном око технологије и питања да ли је ова доктрина уперена против Кине. Одговорићемо прво на друго питање: да, уперено је против Кине. Не може бити другачије.

Ово није неко мрачно пророчанство. С политичке тачке гледишта, рат са Кином није ни толико неизбежан. Ипак, војни челници кују план против земље са највећим могућностима. А, са оперативне тачке гледишта, Кинеска народна ослободилачка армија представља озбиљан изазов за све могуће противнике. Дакле, или ће се стратези и планери припремити за њихов најозбиљнији пројекат или ће САД морати да отпишу ову опцију.

КНОА (Кинеска народна ослободилачка војска), , судећи по свим прогнозама, представља референтну тачку за војску САД у поморској Азији. Остали потенцијални противници, поготово иранска војска, спадају, судећи по Пентагону, у групу мањих изазова. Ако америчка војска може да пробије најжешће тачке одбране, онда ће и слабије јединице моћи да сломе и оне обичне препреке.

Фокус на „Антиприступ“ јесте разлог зашто се ова доктрина спроводи због Кине – зато што је то најбољи начин да се добије рат. И то не зато што неко очекује а камоли жели рат у западном Пацифику.

ТЕХНОЛОГИЈА

„Антиприступ“ је привлачно име за стари концепт слојевите одбране. Као и сви поморски официри, и ја сам се учио на томе. Замислите противваздушну одбрану. Када носач авиона иде у акцију, формира се ваздушна патрола око целе флоте и концентрише се дуж осе претње или у смеру из којег би та претња највероватније могла да дође. Пресретачи са носача авиона представљају прву линију одбране.

Онда долазе ракете „земља-ваздух“. Њих испаљују са малих бродова који служе као пратња носачу. Ако нападачи прођу и пресретаче и ракете, последња нада остају краткодометне ракете на радарско навођење и топови. Сваки одбрамбени систем дејствује онда када су му нападачи у домету. Што је бројност непријатеља већа, то су шансе да се непријатељ обори такође веће. Резултат свега је да је одбрана ефективнија ако је непријатељ јачи.

Ако се у „Антиприступу“ ради о слојевитој одбрани, „борба на води и мору“ је онда заснована на развијању технологије и тактике за пробијање те одбране. Јер у неку руку и Кина и Америка се већ сад понашају као у предратним годинама. Када је планирао Први светски рат, империјални Јапан је имао замисао да затвори америчку флоту тако да она нема приступ ваздуху, води и копну унутар одбрамбеног система. Тиме би блокирала западни Пацифик, Кинеско море, Југоистчну Азију и делове Бенгалског залива. Како би их предухитрили, амерички поморски официри су разрађивали планове за пробијање јапанске одбране.

Иронично је да су се планери са обе стране сложили како ће се рат одвијати. Јапан ће сигурно узвратити на Филипинима, које контролишу Американци. Амерички челници ће наредити флоти да ослободи острва, где би се сукобили са јапанском морнарицом, упркос великој разлици у бројности. „Антиприступ“ – што је у ствари била јапанска тактика – значио је даље допремање авиона и подморница дуж одбрамбене линије. Ваздушни и подморски напади би знатно ослабили америчку флоту, чиме би јој биле битно смањене шансе за одлучујућу битку нешто касније и негде другде у азијским водама.

Подморнице и тактички авиони остају срж антиприступног наоружања. Велико појачање би им били мали патролни бродови опремљени ракетама, затим бродови са балистичким ракетама које су наводно домета до 900 наутичких миља. Пекинг би очекивао да њена морнарица издејствује победу против остатака америчке морнарице ако би Американци пре тога били под константним нападом кинеске морнарице и ваздухопловства.

ЉУДСКИ ЕЛЕМЕНТ

Крупна димензија америчко-кинеског сукоба је у људској перспективи. „Оружје више не бије ратове, већ они који тим оружјем управљају“, подсетили су нас пуковник америчког ваздухопловства Џон Бојд и шеф Комунистичке партије Мао Цедунг. И појединци и велике институције имају дубоко укорењен поглед на свет и идеје како да се носе са околином. Култура која приличи стратешким и оперативним околностима представља средство. Култура која се руга реалности представља велику рањивост.

Дакле, битка између „Антиприступа“ и „борбе на води и у ваздуху“ је битнија од развијања „брзих технологија“. То је културни рат између две велике силе са веома различитим концептима о моћи на копну, ваздуху и мору. И опет, идеје јесу важне. Како је то једном поморски историчар Јулиан Корбет објаснио, оружје је само „израз у материјалу стратешких и тактичких идеја које преовлађују у датом тренутку“.

Кина сматра своје копнене снаге најважнијом компонентом за превласт на мору, и тако је мислила још од оснивања Народне Републике. Такво мишљење је наводно први имао Мао Цедунг. Наводно је оснивачима народне морнарице издао три наређења: „Пловите. Летите. И то брзо!“ И тако су команданти засновали поморску одбрану на краткодометним авионима који би полетали из обалских аеродрома, дизел подморницама, које би рониле тачно испод таласа и, на крају, на брзим патролним чамцима опремљеним ракетама. То су заправо били преци данашње антиприступне стратегије.

Маоистичка Кина је моћ на мору гледала шире од контекста обичне флоте. То је била мешавина морских и копнених компоненти и оружја. Сходно томе, морнарица је остала близу обалама Кине за време Цедунга. Ту се доста разликују од америчке морнарице, која је држала јединице по страним земљама још од своје најраније историје. Константно ангажовање по иностранству је постала свакодневница за Американце. Кина никад није распоређивала ратне бродове још од династије Минг, а и они су то веома ретко чинили. Кинеско ангажовање у противпиратским акцијама на обалама Сомалије означило је крај тог вишевековног поглавља у њиховој историји.

Кинеска морнарица је остала предана Маовом учењу, чак и сада, када праве великодометне бродове. Обалска одбрана остаје главни приоритет ове институције иако су знатно проширили своју одбрамбену зону.

Ако кинеска морнарица мора да поново креира своју институционалну културу да би радила далеко од кинеских обала, онда се Америка суочава са још тврђим изазовом који би створио нову реалност. Америчка морнарица после хладног рата је постала конструкција која је представљена као продужена рука копнене војске, маринаца и ваздухопловства, док су сви они проводили кампање на местима као што су Ирак и Авганистан.

Без икаквог конкурентног раста совјетске морнарице, Американци су лако претпоставили да су краљеви светских мора, будући да није било никог да се супротстави толикој сили.

УДАРАЈУЋИ У ЈАСТУК

Укратко, азијска континентална моћ заузима холистички став према морској моћи, док моћ која влада таласима на морску моћ гледа као на филијалу на путу ка копненој моћи. Ова културна инверзија би ишла у прилог Кинезима у рату. На крају свега, борба у приобаљу им је добро позната а и Американци се већ дуго нису борили за превласт на мору. Кина ће имати велику предност уколико Америка не направи на време велики препород у ваздухопловству и морнарици како би научили да раде заједно у поморском окружењу.

Прво, треба нам званичан концепт „борбе на води и у ваздуху“ у којем би се службе удружиле у добром правцу. Хајде да објавимо такав концепт. Друго, морнарица и ваздухопловство морају да прихвате тај концепт и да створе кохезију у будућем ратовању. И треће, државни лидери морају да прихвате одговорност за тај програм. Френклин Рузвелт је једном приликом америчку морнарицу упоредио са јастуком. Цивилни званичници могу ударити јако колико год желе, али ће се тај јастук увек вратити у првобитан облик.

Зато Вашингтон слободно може да настави да удара.

Џејмс Холмс је професор стратегије на ратном морнаричком колеџу (Naval War College) и сарадник на књизи „Конкурентна стратегија 21. века“, коју је издао универзитет Станфорд. Ставови представљени у тексту су искључиво његови.

National Interest