Одмах после утврђивања кривичне одговорности људи из ОВК, неминовно је исто и за њихове западне заштитнике

17.08.2012. Нови Стандард, Превод са француског ФБР Светлана МАКСОВИЋ

Под окриљем генералног секретара НАТО Хавијера Солане и државног секретара САД Мадлен Олбрајт 6. фебруара 1999. године почињу преговори последње шансе у замку Рамбује. Западњаци званично желе да нађу компромис између Београда и косовских Албанаца. Неуспех тих преговора ће отворити пут бомбардовању НАТО. Већ од почетка првих сусрета у Рамбујеу, јавно мнење открива младог 31-годишњака, до тада потпуно непознатог Хашима Тачија, портпарола ОВК који се намеће као шеф албанске делегације.

Арно Данжан (на слици), садашњи европски посланик (УМП), пратио је конференцију у име француске обавештајне службе (ДГСЕ). Према његовом сведочењу, упознао је Тачија у салонима замка Рамбује, а заједничка тачка им је било познавање немачког језика. Он је добио наређење да се приближи портпаролу гериле тек за време друге и последње седнице преговора, између 16. и 18. марта, неколико дана пре почетка бомбардовања.

Међутим, неколико сведока потврђују присуство Данжана од почетка првих сусрета у Рамбујеу. Више извора тврди чак да је Данжан пре почетка конференције одвео Тачија у куповину нове гардеробе која више одговара његовом новом статусу, што би значило да су се они познавали много пре почетка конференције.

Овај део хронологије можда изгледа споредно, али Арно Данжан тврди да су „само Американци били у контакту са Хашимом Тачијем“, додајући да је Мишел Фуше, специјални саветник Ибера Ведрина, тадашњег министра иностраних послова, дао задатак француској обавештајној служби да се распита о Тачију у новембру 1998, сматрајући да треба успоставити контакт са ОВК. Француска обавештајна служба, као и остале западне службе, имала је контакте са албанским фракцијама – са присталицама Ибрахима Ругове као и са Националним покретом ослобођења, којем је припадао Тачи. Једини проблем је био што је Тачи пре Рамбујеа имао сасвим споредну улогу. Званични портпарол националног покрета ослобођења и ОВК тада је био Бардил Махмути из Вевеја у Швајцарској.

Успон Хашима Тачија је у ствари резултат избора комуникације, у који су се вероватно умешале западне службе. Стара гарда Националног покрета ослобођења одлучила је да герили подари младо лице, добродржеће и политички верно. Овај избор је извршен уз помоћ западних саветника покрета, али није сигурно да су Американци имали последњу реч. Они би сигурно више волели неког ко говори енглески, што није био случај са Тачијем, који је говорио само албански и немачки, захваљујући његовом дугом боравку у немачком делу Швајцарске.

Неколико недеља пре конференције у Рамбујеу, у Тирану, албански главни град, слетео је авион који је за мало изазвао катастрофу. Наиме, тај авион није послао план летења, тако да ваздушни контролори нису знали одакле долази ни ко је био у њему. Он је уствари доводио важну делегацију кадрова ОВК – извори наводе „око тридесет“ особа – који су били на обуци у специјализованом центру за падобранство у Серкоту (ЦПЕС) у Француској. Ако су Американци донели политичку одлуку да дају подршку Националном покрету ослобођења, теренски посао је остављен француским и европским службама.

АНГАЖМАН ФРАНЦУСКЕ СЛУЖБЕ

У Француској, међутим, нису сви имали исто мишљење о подршци ОВК. Кабинет министра спољних послова Ибера Ведрина био је приврженији одржавању контакта са ненасилном Руговином Демократском лигом Косова, познатим историјским опозиционарима Милошевићевом режиму. Кабинет министра одбране Алена Ришара се двоумио. А у самој француској обавештајној служби су се супротставиле две струје: с једне стране, они који су подржавали ОВК, а, с друге, носталгичари за традиционалним савезом између Француске и Србије.

Међутим, нова прокосоварска линија је имала подршку високе хијерархије, нарочито генерала Рондоа, који је тада био на челу обавештајне координације у кабинету министра одбране. Један бивши кадар службе ипак признаје да је „на оперативном нивоу требало све запечатити“.

Ангажман француске обавештајне службе није био ништа необично. Све западне службе су имале свог човека у герили. Британци су имали команданта Рамуша Харадинаја, којем се још увек суди у Хашком трибуналу [1]. Што се тиче САД, они су играли веома дискретну оперативну улогу.

Арно Данжан данас инсистира на чињеници да је он деловао као „функционер“ и „по наређењу“ своје хијерархије и политичких лидера – или конкретно, по наређењу тадашњег министра одбране социјалисте Алена Ришара. Међутим, овај агент француске обавештајне службе је нашироко градио своју каријеру на оваквом избору. Хашим Тачи је постао главни саговорник француске обавештајне службе.

„Избор Тачија је била добра прилика за ДГСЕ“, објашњава један бивши агент који је приморан на анонимност. „Међутим, убрзо је постало очигледно да је Данжан градио сопствену мрежу, прикривајући све информације које би могле да штете Тачију и осталим особама са којима је контактирао, нарочито после рата. Ми смо међутим знали о свим пословима које је водила ОВК“.

Остаје једно велико питање: зашто су САД и њихови савезници одлучили да подрже ОВК, за коју је ЦИА до почетка лета 1998. године сматрала да се ради о групи повезаној са трговином дроге? И зашто баш подржати тврдо језгро гериле, тј. кадрове из Националног покрета ослобођења? Преокрет САД је био спектакуларно илустрован посетом Ричарда Холбрука, специјалног изасланика председника Клинтона, шефовима гериле 24. јуна 1998. године у селу Јуник, пошто је илегално ушао на Косово, тада још увек под контролом Србије.

Албанске власти су такође добиле наређење да подрже изборе које буду учинили западњаци. Социјалистичка партија Албаније, наследница бивше јединствене комунистичке партије, вратила се на власт захваљујући побунама и грађанском рату 1997. године. Та партија, затим нови кадрови полиције и тајне службе били су у вези са швајцарским језгром Народног покрета ослобођења, који је такође био енверистичких погледа. Ибрахим Ругова је, насупрот томе, имао привилеговане везе са демократском партијом Салија Берише, који је протеран са власти у пролеће 1997. [2]

МЕДВЕЂА УСЛУГА

Међутим, нови властодршци у Тирани, на челу државе коју је грађански рат дубоко ранио, нису имали никакву жељу да убрзају почетак сукоба на Косову. „Добили смо наређење да пружимо логистичку помоћ мрежи Националног покрета ослобођења која се успостављала и дуго сам се питао зашто су западњаци изабрали овакво стратешко партнерство“, признаје бивши агент француске обавештајне службе.

Само једно објашњење му изгледа као могуће. У лето 1998. Ал Каида је признала да је извршила атентате на америчке амбасаде у Најробију и Дар-ес-Саламу, а САД су биле забринуте због ширења радикалних исламистичких мрежа у БиХ. Косово, нестабилна земља са већинским муслиманским становништвом, представљала је једну од најосетљивијих зона. „САД су подржале мреже Националног покрета ослобођења зато што су сматрале да су те мреже тотално затворене свим исламским утицајима“, додаје бивши агент албанске службе. То је врло могуће ако се сетимо идеолошке марксистичко-лењинистичке традиције покрета. Сматрајући да је сукоб на Косову неизбежан, САД су изабрале да подрже групу проистеклу из стаљинистичке традиције и са добро успостављеним злочиначким оквирима.

Та група – тврдо језгро ОВК – је на почетку сукоба имала само врло ограничену операциону улогу. Без подршке Запада, она никад не би могла да се супротстави природном лидерству Руговине демократске лиге Косова. А на терену сељаци који су узимали оружје у руке у пролеће 1998. већином су били верни Ругови, и сматрали су се добровољцима оружаних снага Републике Косова (ОСРК) [3]. Западњаци су активно допринели томе да се ова конкурентска герила маргинализује како би опстала само ОВК. Значи, историја између Тачија и Запада се не врти само око заједничких интереса. Хашим Тачи и ОВК су углавном дело западних обавештајних служби.

Тринаест година после краја рата и више него четири године после проглашења независности, Косово је и даље држава под међународним надзором са врло ограниченим суверенитетом. Хашим Тачи, бивши герилац, још увек је премијер, али његова влада је слабија него икад. Избори у децембру 2010. године били су обележени грубим и великим преварама, а унутрашњи проблеми Демократске партије Косова, партије произашле из ОВК, све су дубљи. Међутим, Америчка амбасада на Косову и даље активно подржава Тачија, чинећи му медвеђу услугу.

Оружана рука ОВК – SHIK – званично је распуштена у пролеће 2008, неколико месеци после проглашења независности Косова. Њени руководиоци су тврдили да је организација „завршила своју мисију“, док су се оснивале нове тајне службе под окриљем владе. Службе Демократске партије Косова су, међутим, наставиле са својим радом у сенци, проширујући своју мрежу кроз читаво Косово. Претње, „информативни разговори“ – новинари са Косова су се навикли на ту праксу једне праве политичке полиције.

САД су увећале притиске како би биле сигурне у то да ће истрагу ЕУЛЕКС о трговини органима преузети амерички тужилац. Пошто нису могли да прикрију цео случај, онда су бар хтели да контролишу ток истраге. У Француској су дипломатски кругови такође са неповерењем дочекали извештај Дика Мартија у Савету Европе, који је открио трговину органима и именовао Тачија. Одмах после утврђивања кривичне одговорности различитих личности ОВК изгледа да је неминовно и испитивање одговорности њихових западних заштитника.

Ипак, ако је трговина органима, онаква како је описује Дик Марти – доказана – онда се ту ради о једном од највећих злочина југословенских ратова. Косово никад неће моћи да се суочи са својом прошлошћу све док се овај случај не разјасни. А ако је трговина органима настављена помоћу клинике Медикус наочиглед међународне администрације на Косову, онда сви ти саучесници у злочину неће моћи да побегну од своје кривичне одговорности.

_________

Напомене:

[1] Командант ОВК у западном делу Косова Рамуш Харадинај оптужен је за ратне злочине против човечности на Међународном кривичном суду. Ослобођен је оптужби 2008. године, али је тужилаштво приложило жалбу јер је више кључних сведока убијено, а неки су се предомислили за време суђења. Апелациони процес је почео у августу 2011.

[2] Ибрахим Ругова је одувек сматрао да су социјалистички албански лидери „узурпатори“, који су дошли на власт захваљујући „државном удару“. То објашњава зашто се није склонио у Албанији за време бомбардовања 1999. и зашто је одбијао да оде у ту земљу све док је Социјалистичка партија била на власти.

[3] ОСРК су зависиле од структура „Рéпублиqуе де Косовë“, коју је предводио Ибрахим Ругова. Окупљајући многе бивше албанске официре из југословенске армије, они никада нису могли да дејствују на Косову под својим именом и неки од бораца верни Ругови и начелном штабу ОСРК, су се борили под именом ОВК.

Крај

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
ЖАН-АРНО ДЕРАНС: КОСОВО, ЦРНА РУПА ЕВРОПЕ ИЛИ НА ТРАГУ ТРГОВИНЕ ОРГАНИМА (1)

ЖАН-АРНО ДЕРАНС: КОСОВО, ЦРНА РУПА ЕВРОПЕ ИЛИ КРВАВО ОСВАЈАЊЕ ОВК (2)

Жан Арно Деранс је главни уредник интернет сајта „Балканска пошта“ (Courrier des Balkans). Већ 15 година ради у јужно источној Европи и објавио је бројна дела у вези са регионом, као „Косовска замка“ (Le Piège du Kosovo), и у сарадњи са Лораном Жеслином „Разумети Балкан“ (Comprendre les Balkans). Балканска пошта је први информативни сајт на француском о Балкану. Постоји од 1998. године, и до данас је објавио више од 15 000 чланака о региону. Жан Арно Деранс редовно пише и за Медиапарт.