Узети најбоље од Европе

Мила Алечковић

Ко је лево а ко десно, какво нам је образовање, а каква дипломатија, шта нам раде медији, а шта дијаспора очекује од матице?

01.08.2012 Двери Српске

Проф. др Мила Алечковић Николић, предавач на Сорбони, оснивач је покрета жена ЖЕНЕС који се бори за то да Србија наплати одштету од НАТО-а због последица бомбардовања. Тај покрет придружила је Дверима.

Мила Алечковић, која, када је у Србији, предаје на Академији за дипломатију у Београду, сматра да је Србији потребан препород, а први корак у том правцу је осамостаљење власти у односу на олигархе.

Аутор је преко стотину стручних радова и неколико књига на француском и српском језику, међу којима су: Појам лудила у словенској и источнохришћанској традицији; Несвесно у савременим психолоским теоријама; Психологија стваралачке личности; О Дому и Искону – етнопсихолошки есеји; Ко то прица о Европи ?- политички есеји; Психологија појмова Слободе и Правде и српски национални интерес…

 1. Ko је у Србији политички лево, а ко десно?

У својој књизи Ко то прича о  Европи, још 2005. описала сам генезу појмова „лево“ и „десно“, закључивши тиме да је ова подела у политици до почетка 20. века  била нека идеолошка или идејна подела, а затим је постала искључиво стратешка и тополошка. Шта је лево а шта десно, иначе не може да се утврди никако другачије до у односу на људско тело.

Али, једина данашња легитимна и стварна политичка подела јесте подела на глобалисте (некада би то значило империјалисте) и антиглобалисте (анти-империјалисте, или мултиполаристе, оне који поштују народе и нације, односно мултиполарни свет, јер он једини може да заштити мале народе).

Француски генерал Де Гол је увек одбијао да се сврста на овај начин, говорећи да није ни лево, ни десно, него да његова власт оличава национални центар.

У комунизму је постојала подела на комунисте троцкисте (који су негирали сваку државу) и на национал-комунисте (изашле из руске историјске традиције сведржавља). Рецимо да су први били оличени у Троцком (или у Србији у лику Моше Пијаде), а други у Стаљину који је чинио злочине, али је имао концепт државе (у Србији би то био неки Ранковићев став). Наравно, овде је реч о вулгарним реал-политичарима, а не о мислиоцима.  Али, то помињем  зато што је и поларизација ишла по тој линији. Они који су некад били у троцкистичком крилу против сваке државе, данас су СУПРАнационални неолиберали, а они који су били у државотворном крилу данас су углавном међу националнима, односно међу антиглобалистима.

Што се тиче реал-партијске политике у Србији, о томе одавно говорим и пишем: нико није нигде! Сви лажу и фалсификују: нити је тзв. „левица“ лево, нити је тзв. „десница“ десно!

Србија је данас земља огромних контраста која је узела најгоре са политичког запада и најгоре са политичког истока.

Иако ја спадам у оне који су јако много критиковали Европу, посебно Француску у којој сам дуго живела, увек сам говорила да ми повратници у Србију треба да кажемо потпуну истину, односно оно што тамо не ваља, али и оно што тамо ваља, ако ишта ваља. И знате ли зашто ни овога пута дијаспора није могла да гласа (у часопису Двери српских посвећених изборној крађи имате изванредне текстове о томе како су наши људи у свету поново онемогућени да изађу на бирачка места) . Од како смо добили тзв. „Министарство за дијаспору“, оно је, врло перфидно, служило само зато да саботира наше гласање! Знате ли због чега је то тако? Зато што би тај свет који је отишао у печалбу, било да смо постали професори универзитета или грађевински и кројачки радници, рекао потпуну истину. А истина је да власт у Србији стално прича о Европи, али је у суштини не жели и фалсификује је.  Од тог пута у Европу, у Србији нема ни Е.

Прво, у Србији је храна скоро два пута скупља него у Европи, уз десет пута мање плате. Готово сви базични производи и намирнице су у Србији скупљи него у Француској!  Млеко, хлеб, воће, поврће, сир, да не говорим о месу или о риби. Зашто је то тако? Зато што Мишковић држи монопол, зато што нема праве конкуренције у којој би цене пале. Зато што постоји увознички лоби и групе мафијашких олигарха које раде шта хоће и нико им се не супротставља.

Даље, ја сам то често помињала, у Француској се свима „тресу гаће од синдиката“, а у Србији синдикати немају никакву моћ. Они сарађују с влашћу и зависе од ње, уплашени су. Послодавац који у Француској отпусти радника, имао или немао образложење, мора одмах да исплати суме помоћи. Уколико је оштетио радника , процес тзв. радних спорова траје највише недељу дана и готово, као по правилу, радник добија тај спор, чак и онда када није у праву, јер се претпоставља да послодавац има од чега да га плати, док обрнуто није случај.  Ако послодавац каже да нема да плати, инспекција улази код њега моментално, присваја му имовину или део имовине, продаје је и исплаћује радника. У Србији таква суђења трају читав живот, а обесни послодавци се подсмевају отпуштенима.

Ми смо некада имали систем који је штитио раднике, а данас смо регредирали читав век уназад. 2012. године ми имамо најсуровији капитализам 18. века у коме радници секу себи прсте, осакаћују се, а синдикати су потпуно немоћни. Олигарси воде коло у Србији, животи људи од њих зависе, читава власт им је подређена, а ти људи имају најчешће профил најгорих садистичких психопата. Ово, као професор психологије и психијатрије, поуздано тврдим.

2. Kако српским повратницима у Србију изгледа наше школство ?

Страшно. Све што је некада ваљало, уништено је. Није то уништила само „Болоња“, како се мисли. Не, то је наш примитивизам спојен са капиталистичким суровим комерцијалним резоном. На сајту Српских Двери можете да прочитате како изгледа „елиминативни“ текст за будуће академце на једном државном факултету: од њих се тражи да одговоре на питање колико је „сонгова“ вриштала нека полугола певачица! Ето, на то је спала нација која је имала Саву Текелију, Теслу, Пупина, Миланковића, Милеву Марић, Дучића, Ракића, Црњанског итд… О каквом школству ми даље причамо?

Министарство за науку које је водио човек без икакве везе са науком, Б.Ђелић, сада је чак и нестало. Док је постојало, имало је неки потпуно фаустовски начин „бодовања“ радова који имају колонијалне земље, где су уважавани само англо-амерички часописи. Ниједног француског научног часописа (у медицини су они најјачи још увек), ниједног руског, ниједног кинеског, није било!

Из лектире су избачени сви добри писци за децу који су децу учили храбрости, части и поштењу. Они се, у складу са утилитаристичким „моралом“ који се сада намеће, сматрају демодираним.

Државни факултет данас ради као приватни, а приватни факултети су у Србији јад, беда и катастрофа ! Немојте да ме схватите погрешно, пре него што сам докторирала на Сорбони, и ја сам била на приватном факултету у Америци и у Француској. Али, то се не може упоредити са овим што ми имамо. Код нас на приватним факултетима, обично неки неписмени власник замишља да су његово власништво и људи и њихове судбине, а то је концепт власништва од пре неколико векова! Они израбљују добре професоре, захваљујући којима имају студенте, а затим  узимају њихове плате себи.

У Европи послодавац, декан или ректор не смеју да дају отказ било ком професору или просветном раднику у току школске године. То каже и наш Закон о високом школству, али  тај закон нико не поштује. Чак ни правосуђе у Србији га не поштује.

Код нас послодавци не плаћају људима чак ни обављени рад. Они само кажу: „Немам“, и баш их брига. Знате ли шта се у Француској дешава у таквом случају ? Инспекција принудно улази у канцеларију послодавца који се прави луд и хапси га истог момента !

У Француској је, такође, незамисливо да министар просвете ради на неком приватном факултету и да га овај плаћа! За тако нешто се добија робија од најмање пет година! А овде? Министар просвете је „кадар“  Мегатренда! То је нечувено! Ако их има, поштени људи у СПС-у су сада на потезу: они морају да направе чишћење странке и заокрет за 360 степени !

3. Како коментаришете српске медије?

Исти проблем је и са медијима, која су се претворила у комерцијално ђубре. Нико није схватио да управо медији треба да имају образовну функцију.

Новинари РТС-а су ми причали да њих директор Тијанић окупи и кобајаги, научно, показује им неке емпиријске графиконе, па онда каже: „Ето, видите, ви из културе сте на дну кривуље, људи вас не гледају.“ Тиме хоће да каже: комерцијално је оно што нам се исплати, а ви нисте комерцијални, не доносите профит, не исплатите се…  Али, то је резон некога ко нема појма шта је наука. То је као када бисте децу од пет година интервјуисали и питали: хоћете ли да идете у школу? Већина деце би рекла НЕ. Тијанић кроз анкете пита народ: Хоћете ли да се образујете?  Он и њему слични нису схватили да је образовање аксиом и да о томе нема расправе. Да ли ви питате децу хоће ли да иду у школу? Да ли их питате хоће ли да једу кашиком или прстима? Нема дискусије на том степенику!

То је раван која се мора наметнути, а за ово управо служи држава са својим институцијама, коју ми немамо. Она нужно образовање мора да наметне популацији. Нама у суштини треба просветитељски апсолутизам, и то зато јер је образовни ниво народа јако пао. Још су стари Грци у Антици дефинисали да никакве човекове слободе не постоје, ако је он необразован. Касније је то понављао Жан-Жак Русо говорећи да је свака „демократија“ која не наметне, тј. не омогући нужно и бесплатно образовање људима, превара и лаж. Само суровом израбљивачком капитализму одговарају необразовани људи, а то данас имамо у Србији.

Од како на Коперникус телевизији водим једну образовну психолошку емисију „Светски ствараоци на српском каучу“, маса људи ми прилази на улици да ми се захвали. То је, донекле тужно, јер видите да су људи гладни неког сазнања, али их медија третирају као декортиковане идиоте.

4. Какво је ваше мишљење о српској дипломатији?

О томе сам много писала. Будући да сада предајем на Академији за дипломатију, казаћу само кратко да су сви наши кадрови у свету „англосаксонски кадрови“. Чак ни у Паризу, ми немамо човека за Француску, иако тај последњи амбасадор барем говори језик. Али, тамо се зна да је и он англосаксонски кадар. Свет глобализма намеће типизиране, политички коректне и медиокритетске амбасадоре, тако да ту неких „личности“, које знају нешто више о земљи у којој су, више одавно нема. Напротив, пошаљу истог човека у пет земаља да чува партији место. То ни комунисти нису радили.

Други велики проблем је крађа по дипломатским представништвима. Од 2000. године на овамо, уместо да се она смањи, тек се тада распирила, тако да су нови амбасадори где год су могли отимали, правили астрономске (чак и хот лајн) телефонске рачуне, крали слике и таписерије (случај у Паризу), куповали од државних пара на брзину себи скупе станове, и срамотили земљу. У  Унеску још седи она жена против које се дигла читава Србија. Упркос томе што су Срби који живе у Француској рекли колико коштају станови у Паризу, власт на овакву похлепу није реаговала. Прво што Николић треба да уради данас, или да барем покуша да утиче на то, јесте да се такве особе одмах врате назад.

5. Шта Срби света очекују од нове власти ?

Ви знате да сам ја заједно са Смиљом Аврамов и Костом Чавошким међу првима подржала Двери као политичку групацију, јер сам апсолутно убеђена да је будућност Србије њихова. Учинила сам то зато што сматрам да треба да дође до комплетне смене генерације на српској сцени и да је овога свега што смо гледали 20 година, већ доста. То је почетак одговора на ваше питање, јер тиме одбијам тврдњу да је ова власт „нова“. Уз изузетак пар људи који се до сада нису вртели на политичком рингишпилу, све друго је старо и познато. То су све уиграни преваранти и вешти трговци.

Нека мала промена се ипак догодила, и то је добро, ако ништа друго јер показује да се у природи дешава кретање материје. Али, да ли ће промена бити суштинска, видећемо у односу на неколико најважнијих ствари. Прво, хоће ли Тома Николић испитати питање изборне крађе као што је обећао? То је почетак. Какав ће однос бити према Русима и уговорима са њима? Хоће ли министар војске остати при анти НАТО ставу, или ће ублажавати свој став? Да ли ће почети реторика о подели Косова и хоће ли бити заштићени Срби са Косова и из Војводине? Хоће ли неко контролисати вечног америчког кандидата Динкића и хоће ли се свевлашће банака у Србији променити или не? Какав ће статус имати  Мишковић и други олигарси? Ко ће водити медија и национални сервис?

Директоре свих пљачкашких предузећа (Инфостан, Паркинг сервис итд ) треба под хитно сменити, али не тако што ће нови људи на исти начин драти народ, већ уз суштинску промену система.
Ниједан министар не сме да се бави никаквим „пословима“, нити да има било какав „бизнис“.

Из Србије се мора  радикално избацити сва храна (или семе) која је генетски модификовано. У Француској је све што је генетски модификовано законом строго забрањено.

Нова власт има пред собом старе афере. („шећер“, „сателит“, „струја“, „аеродромска опрема“, „кипарски новац“, „чешки дуг“, Књаз Милош, „национална штедионица“, „Ериксон“, „Југохемија“, „лажне путарине“, „Мобтел“, „избеглички станови“, „дуванска афера“ „телеком“, „мост“)…. Ништа од овога не застарева !

Ако од свега побројаног реши само једну ствар, већ то ће бити неки добар знак за будућност.

Ако се по овим поменутим тачкама ништа не промени, онда треба знати да је систем остао потпуно исти, уз неке мале персоналне промене (рецимо да су на положај дошли неки мало симпатичнији људи). Али, то није ништа.

У Србији је, такође, потребно психолошко вештачење. Аспсолутно је  потребно психолошко и психијатријско тестирање и процењивање свих људи на друштвеним положајима било ког типа, јер свесно и одговорно тврдим да Србијом данас, на свим нивоима, владају насилничке и агресивне психопате.

Погледајте шта се у Француској десило кад је Саркози пао с власти и када му је дигнут имунитет. Истог момента је полиција ушла у његов стан, запленила имовину због разноразних проневера и крађа које је чинио док је био на положају, и, ево њега сада у егзилу у Канади!  Жак Ширак је морао да се појави на суду због крађа још из осамдесетих година прошлог века! Када ће се тако нешто  догодити у Србији? Код нас није решена ниједна афера од 2000. године на овамо, и онда вам те корумпиране протуве причају о „путу у Европу“. У правој Европи (не у чиновничком проамеричком Бриселу) њих би чекали само затвори, додуше релативно удобни, са телевизорима, али затвори!

Ето, због свега овога, нису дали дијаспори да гласа. Зато што знају да наши људи у свету за овакве криминалце не би гласали и да је њих немогуће преварити. Зато што би Двери у дијаспори апсолутно највише добиле, као што се већ сада показало.

Бићемо заједно сведоци. Ако се ништа не буде променило, ми излазимо поново на улице и у борбу! Тек тада ће власт видети колико је народа с нама!

Они који су крали изборе мислили су да ће елиминисати Двери српске, а постигао се контраефекат. Двери су сваким даном све јаче. Мој покрет жена ЖЕНЕС који се бори за одштету од НАТО-а им се придружио. Сада смо заједно.

Ја увек волим да завршим речима Лафонтена који је писао: „На судбину наилазимо оним путевима које ужурбано изаберемо да бисмо јој утекли !“

Мила Алечковић