Једном је стални аутор Гласа Русије Ратко Пајић приметио да ако тако крене даље, у одређеном тренутку једини запослени човек у Србији ће остати… председник. Наравно, колега Пајић је хиперболисао, али да ли је он тако далеко од истине? Ако пре почетка кризе у Србији није могло да се запосли 14%, сада ниво незапослености износи рекордних 25,5%.

29.07.2012. Тимофеј Алексејев, Дејан Митевски – Глас Русије

Фото: РИА Новости

Недавно су Вечерње новости истицале да до краја године Србија може да заузме прво место у Европи по броју оних на принудном одмору и да је од свих балканских земаља ситуација гора само у Македонији. Чланак се између осталог називао оптимистично: Сваки трећи остаће без посла…

Учесници нашег данашњег округлог стола посвећеног проблему незапослености у Србији су руски економиста, професор Никита Кричевски и Иван Николић, виши  научни сарадник Економског института у Београду.

Господине Кричевски, колико су озбиљне српске цифре ако се пореде са европским земљама, не са Аустријом, наравно, где је незапосленост 4%, већ са кризним, уз то и са Русијом?

25% српске незапослености је наравно катастрофално много. Овај показатељ данас отприлике одговара таквим земљама јужне Европе као што су Грчка или Шпанија. При томе потребно је схватити да незапослени у тим земљама изјављују да нису запослени пре свега да би добили социјалну помоћ, пошто обим сивог ектора економије не омогућава им чак да остваре ни нелегалну запосленост. И то без обзира на то што величина прихода скривених од опорезивања у тим земљама износи 30% и више. Што се тиче незапослености у Русији, она је данас у границама допуштене норме и износи 5-6% економски активног становништва.

Господине Николићу, питање вама: експерти упозоравају да ће ниво незапослености у Србији и даље расти и да ће се кратко задржати на цифри од 25,5%. Да ли се слажете са таквом прогнозом, и хајде да се вратимо такорећи ка изворима кризе.

Дакле ових 25,5 то је према анкети о радној снази по једној уобичајеној методологији која је међународно прихваћена, али наша статистика води податак и о формалној незапослености. Дакле, лица која траже запослење, и у првом тромесечју тај износ је већ достигао 31,1 посто. Много је неповољније кад се погледа какав је однос броја запослених, како се креће тај укупан контингент незапослености по регионима. И када посматрамо, примера ради, урбане средине, онда оних 25,5% би се ту попело на преко 28%, што је јако лоше са изразитим пре свега социјалним ризицима које такво једно стање носи и наравно после могућом дестабилизацијом која може да за крајњу последицу има и политичку дестабилизацију. Узроци такве ситуације су бројни, почев од лоше осмишљене и лоше спровођене укупне транзиције у Србији која, на послетку, предуго траје. Ево већ више од 20 година ми смо у транзицији. А унутар тога заиста лоше изведене приватизације на почетку високе либерализације, јако широке либерализације која је отворила практично домаћу привреду, а са приватизацијом која је за резултат имала драматичан пад броја запослених пре свега у реалном сектору дошли смо у ово стање. При томе имамо нереформисан јавни сектор, висок ниво корупције, као што знате, неефикасна јавна предузећа, исувише компликоване процедуре за бизнис. С треће стране треба споменути наравно да је овакво стање у економији свакако последица неконкурентне привреде. Ми имамо високу спољну неравнотежу са овом унутрашњом, која се манифестује у високом буџетском дефициту. Много више увозимо него што извозимо и управо зато је дестимулисана домаћа производња. А кад немате домаћу производњу онда не можете да очекујете да имате, једноставно, раднике који вам раде у предузећима. Дакле на новој влади је заиста пуно изазова и пуно дилема. Свакако ће морати врло брзо да ради јер су, видели смо, ствари врло ризичне и бојим се да до неког лома или чак до неке нестабилности у економији или овој социјалној сфери може врло брзо да дође уколико се не буде одлучно спроводио један врло конзистентан програм. 

Господине Кричевски, које мере се могу препоручити да се заустави пораст незапослености?

Један од најпознатијих и најефективнијих примера борбе против незапослености и истовремено са инфлацијом су САД из периода такозване Реганомике, тачније 80-их година у епохи Роналда Регана. Тада је влада САД преузела доктрину Економије понуда: за оне који отварају нова радна места, за оне који желе да се реализују као бизнисмени, да производе или пружају услуге, пружани су услови максимално повољни. И не само економске природе, када се смањује пореско бреме и пружају буџетски кредити. Ради се о томе што се већина до тада окренула ка малом бизнисмену, томе ког актуални председник Обама карактерише као ћутљивог јунака. Тачније истој тој средњој класи на коју се полажу данас све наде у многим европским земљама. То је најбоља варијанта али природно је да ова доктрина треба да буде адаптирана на данашње спрске реалије, пошто институционално туђе новине у други економски простор одбацује економија и социјална сфера и оне само погоршавају ствар.

Господине Николићу, испричајте о тим српским реалијама.

Потпуно је нереално очекивати од сектора малих и средњих предузећа да они буду иницијатори развоја. И сада да они одраде то што се од њих очекује, а да притом немате велике индустријске центре. Дакле сектор малих и средњих предузећа, односно укупног тог нечега што зовемо предузетништво је могућ у економији која је изграђена и која је зрела и у којој постоје практично индустријски центри на које би се они везали. У Србији је ствар нешто другачија, јер смо ми током 90-их, а потом и кроз процес приватизације успели да ове готово велике индустријске центре у појединим индустријским областима потпуно угушимо и сад су они сведени на минимум. У таквим околностима и у таквом амбијенту не може се очекивати да мала и средња предузећа буду носиоци и креатори тог једног новог развоја, па самим тим и запошљавања. Бојим се да ћемо морати да кренемо од класичног кензијанског концепта да држава, ма колико сад то делује нереално и немогуће, једина је у ситуацији да управо покрене тај замајац развоја. На који би се после закачила и мала и средња предузећа и постигли бисмо све то што желимо да постигнемо у наредним годинама. Али, кажем вам, има пуно изазова: предстоји нам реформа јавног сектора, предстоји нам ургентна фискална консолидација будући да су ове дубиозе огромне, имамо висок јавни дуг, држава неће моћи ни да се задужује…

Настављамо Округли сто посвећен проблему незапослености у Србији. Господине Кричевски, шта мислите, куда да се Србија пре свега обрати за помоћ? Ко може да помогне у превладавању економских проблема?

Највероватније Србија као некада Кина треба да рачуна на сопствене снаге, преузимајући при томе све најбоље из економске теорије. Молим да се сетимо праксе четири Кине о којој се тако много дискутује у свету – то је, подсећам, Кина, Хонг-Конг, Тајван и Сингапур. Нараво, Србији је тешко да иде кинеским путем: Кина је огромна земља, чији је главни ресурс радно способно становништво. Али хаде да се сетимо Сингапура с почетка 60-их година. Чиме је започео успон? У та времена Сингапур који није имао никакве ресурсе, био је приморан да увози не само грађевински песак, већ, нећете поверовати, воду за пиће. Ипак, за неколико деценија од заостале земље под страшним теретом корупције Сингапур се претворио у једнуод просперитетних азијских држава које показују пример стабилног економског развоја читавом свету.

Да, јер Сингапур је својевремено рачунао да високотехнолошки развој и што је највероватније важно на стране инвестиције. Знамо да је концерн US Steel доживео неуспех у Србији, па и Фијат склопљен у Крагујевцу нико не вози. Господине Николићу, са тим у вези питање за Вас. Који сегменти српске економије вам се чине најпривлачнијим за страна улагања?

Када би дошло неколико Фијата у Србију то би била потпуно другачија прича. Када погледамо по секторима, шта је то атрактивно шта Србија може да понуди пре свега страним инвеститорима, то је дефинитивно пољопривреда или агробизнис, шире речено. То је са друге стране и енергетика, што претпостављам да и руским компанијама и партнерима може да буде врло интересантно. То су неки сегменти у прерађивачкој индустрији. Србија пре свега преко флексибилног курса је обезбедила последње годину-две или три јаку конкурентну радну снагу. Наша цена рада је готово најнижа у Европи и мислим да је то врло јак мотив за долазак страних компанија у Србију. Уколико успемо да и овај шири пакет структурних реформи у наредном периоду са новом владом која би много озбиљније радила спроведемо, мислим да ће Србија бити заиста атрактивна дестинација за инвестирање и за пословање. Али, кажем вам, остаје да видимо и да пратимо шта се дешава.