Мило Ломпар: Ходочашће Гаврилу Принципу

Преносимо текст Мила Ломпара, поводом годишњице рођења Гаврила Принципа.

25.07.2012, ДВЕРИ

Гаврило Принцип је био српски (национални) и јужнословенски револуционар. Али како то објаснити у нашем времену колонијалне рестаурације? Нестале су из нашег говора речи као што су империјализам или колонијализам: колико јуче бунили смо се у име слободе, а ко данас примењује ту реч?

(…)

Ако нас радозналост поведе, у близини Брна можемо угледати споменик посвећен великој бици три цара: док је сви у свету зову битком код Аустерлица (1805), дотле Чеси памте да се она одиграла у близини села које они зову Славков. Отуд је то битка код Славкова. Испред одаја, где се преплићу аутентични трагови давног времена – попут униформи, пушака, топова – са модерним инсценацијама, на самом улазу у музеј који се налази поред споменика, можемо угледати компјутерску мапу Европе, изнад које на екрану светли натпис: „Европа данас“.

На њој су оцртане све границе и уписани многи градови: као Љубљана, Загреб, Сарајево, Скопље, Тирана, Букурешт, Софија. У једном оивиченом празном простору не пише ништа, ту није обележен ниједан град, иако би требало да пише Београд. Ту смо, дакле, ми. Можемо различито мислити о том празном месту, можда је реч о нехотичном пропусту, можда је таква ментална мапа европске садашњости: свакако да буди нелагодност да смо нестали са једне савремене карте, да тамо где смо ми, одакле ми долазимо, нема ничег.

Нема у изложбеној поставци ни речи о чувеном јуришу, који је у аустерличкој бици обележио херојску смрт руске царске гарде и у „Рату и миру“ описао  Толстој као „онај сјајни јуриш коњичких гардиста коме су се дивили и сами Французи“. Ни Толстој, међутим, није казао ко је водио тај јуриш, већ нам је тек Црњански расветлио у „Другој књизи Сеоба“ да је то био један Србин: „ђенерал Николај Иванович де Прерадович командовао је коњичким гардијским пуком, који се у бици, код места Аустерлиц, прославио.“ Околност да нас нема у једној музејској поставци неугодно се поклопила са околношћу да нас нема ни у европској компјутерској садашњости.
(…)

Где су источни Пруси?

Није тачно да други не могу и намах разумети наше егзистенцијалне и историјске тешкоће: неопходно је само да их довољно прецизно упризоримо. Када студенту из Брна кажете да је из Моравске, он ће вас исправити рекавши да је из Чешке; када му, потом, пожелите повратак у његову лепу Моравску, са учтивим негодовањем ће назначити како они то зову Чешком. Али, ако са учтивим хумором додате како нема разлога за љутњу, јер и ми Косово зовемо Србијом, па сте га ви ипак признали као посебну државу, ствари долазе на своје место: није му се допало, али је схватио.

Треба само вежбати: у разговору са Пољацима увек треба рећи Бреслау: тако Немци зову главни град Шлезије који је припао Пољској. Вежбање се не сме заустављати када игра почне: у разговору са Немцима, тај град увек зовемо Вроцлав, па Гадамер бива филозоф из Вроцлава, јер је тамо одрастао и студирао филозофију, баш као што је Кант постао филозоф из Калињинграда. Али, то нико од наших учтивих сабеседника не прихвата.

Одједном добијамо универзалан, модеран и европски одговор на питање о Косову: и Пољаци и Немци готово губе смисао за хумор, као да се помало мргоде и љуте, појављују се бројни историјски примери, допиру из далеке прошлости, одједном су ту и Фридрих Велики и Марија Терезија, а време као да је изгубило сваки значај, јер три столећа више не значе ништа. Све као што је у нас некад било.

Зар то није путоказ? Ако они не заборављају оно до чега им је стало, зашто не бисмо и ми усвојили такав начин понашања? (…)

Пасивни чешки отпор (…)

Као што су људи у Прагу уздржани, одвише дистанцирани, тако у Терезину испољавају карактеристичну мешавину провинцијске хладноће и учтивости: где се налази биро за обавештења – тамо; да ли ради музеј – не знам; да ли бисмо могли попити кафу – изволите. Сам Терезин је – на путу ка Дрездену – дошао готово на крај магистралног пута и почео се претварати у пут нижег реда, који води кроз индустријски град: то су Усти над Лабом.

Читава та област назива се Судетенланд: то су они Судети које је нацистичка Немачка – са благословом Велике Британије и Француске – анектирала 1938. Милиони Немаца су, потом, из те области протерани 1945. Бивши лектор српског језика у Прагу једном нам је казао како се ту некад примећивао – а можда и сада још постоји – мањак становништва.

У наше време, пак, чешки председник је упорно одбијао да потпише Лисабонски споразум, све док није добио посебне и изричите писане гаранције управо за ову област: његово наглашавање евроскептицизма – који је утихнуо када су стигле сасвим конкретне гаранције – било је леп пример пасивног отпора. У свом периферијском прстену, препуном зарђалих фабричких постројења, Усти над Лабом помало личе на какав српски индустријски град: све је скромно и готово сиромашно, премда – за разлику од стања код нас – чисто. А када напустимо мали градски трг Терезина, долазимо пред зидине тврђаве понегде оивичене воденим каналима.

У казамату „дичне Хабсбуршке монархије“ Н3

Ђачке екскурзије очигледно имају за циљ да из хуманистичких и историјских разлога обиђу ово место, па млади људи – у групама, северњачки плави и светли, са необичном отпорношћу разодевени и боси – представљају већину међу посетиоцима казамата у Терезину. Призор понекад поприма хуморни вид: док су јужњаци – Италијани и Шпанци – у јакнама и патикама, Немци су у кошуљама и сандалама: са чарапама или без њих. Али, углавном су Скандинавци у лаким мајицама и каткад боси.

Све је – у терезинској тврђави – у знаку сабирног логора: и огромна Давидова звезда на гробљу, и простор између соба и павиљона, и мала дворишта намењена логорашкој шетњи, и спаваонице из којих – иако су врата стално отворена и ваздух струји непрестано – избија мемла као киселкаст и прашњав задах трошне цигле и малтера, зарђале бубњаве пећи и црвоточних, од дасака направљених, у по три вертикална реда постављених, места за спавање.

Не можемо их назвати креветима него их видимо као пречагама учвршћене лежајеве: посебно ако се сетимо описа које смо срели код Солжењицина и Шаламова. Ни купатила са тушевима, ни зарђали бојлери и огромни казани као џиновски мехови неког ђаволског котла, не остављају у човеку тако суморан и безнадан утисак као ови у поретку постављени лежајеви.

След асоцијација – оно што обезбеђује вредност путовању – одводи у оправданом, али не нужно и очекиваном правцу: на тим ниским и дашчаним лежајевима је, дакле, боравио Виктор Франкл. Био је то бечки психотерапеут који није човека одредио само као биће жеље, што се у наше време претворило у културу задовољства, нити само као биће моћи, што нас је у сопственој немоћи довело до осећања егзистенцијалног вакума, него је осмислио схватање човека превасходно као бића коме је неопходно осећање смисла. У овим двориштима – којима је Франкл корачао пре одласка у Аушвиц и Дахау – није само осмишљена него је проосећана и доживљена мисао о смислу који припада патњи у човековом животу.

(…)

Надиремо скитски, надиремо митски

Иако смо – по сили онога што нас је овде довело – усамљени међу толиким људима, нисмо остали непрепознати: док смо на улазу у терезинску тврђаву разгледали изложбу о њеној историји, о онима који су је – у разним временима – поправљали, дозиђивали и ојачавали, о онима који су је као невољни сужњи походили, било да су били заточници или заточеници, или и једно и друго, у часу када смо застали пред плакатом са којег нас је посматрало лице једног младића, готово дечка, чије су очи сијале, чули смо глас старије госпође, кустоса, која нам се – пришавши сасвим близу нас – обратила: „Ви сте Срби?“ Стајали смо, наиме, испред плаката о сарајевском атентату. У питању није било ни прекора ни чуђења: само неуобичајено напуштање уздржаности и ненаметљива симпатија.

Сада, дакле, само Срби могу застати пред фотографијом младића, чији су пуцњи послужили као повод за оглашавање почетка давно припремљеног Првог светског рата. Са изненадном предусретљивошћу нам је објашњено како да пронађемо његову ћелију: у оном делу затворске тврђаве који је обележен бројем два, треба скренути лево од улаза, потом пролазити поред низа колективних просторија, све док не стигнемо до самица.

Прва у низу самица јесте ћелија у којој је, скоро две године, у оковима – тако је гласила пресуда – боравио Гаврило Принцип: све док није пребачен у затворску болницу, у којој му је одсечена рука и где је од туберкулозе костију умро, последњег и самртног пролећа „дичне хабсбуршке династије“, у априлу 1918. године.

Био је атентатор на престолонаследника Фрању Фердинанда, кога је убио једним метком, док је другим метком гађао – и промашио – генерала Оскара Поћорека и смртно погодио престолонаследникову жену: војвоткињу Софију Хотек. Он сам је увек правио ту разлику у свом чину: никада се није покајао због убиства Фердинанда; већ је на суђењу рекао како му је жао због нехотичног убиства мајке три детета.

У каталогу – на енглеском језику – о терезинској тврђави именован је као assassin. Саму реч – која подразумева муслиманску секту из XII века – у Европу су донели крсташи: постојало је веровање да она значи „хашиш“.

Ти муслимански секташи – казује популарна прича – беху користили хашиш као оно што их доводи у ментално стање погодно за велике жртве. Мање је познато да чувена формула Ивана Карамазова, која обележава велику духовну кризу модерног човека и као да припрема тле за распрскавање револуционарних и убилачких страсти, подразумева искуство асасина. Јер, у великом роману Достојевског, пише да „ако Бога нема“, онда – то је асасинска формула – „све је дозвољено“.

Нешто од младалачког пира неуобручивих страсти, нешто од неукротивог потцењивања сваке опасности, од вере у вечиту младост како човека тако и народа, од зора које неискусно свићу, од спремности да се за грам непознатог дâ све познато, од необјашњиве решености на личну жртву, очувано је у оном стиху који као да подразумева стапање свих ових искустава: надиремо скитски, надиремо митски.

Колонијална рестаурација

Гаврило Принцип није користио хашиш и није био професионални убица. То је у складу са сазнањем о томе да су приче о хашишу „готово сигурно неистините“, јер су „посебно за западне посматраче, такве приче могле послужити као рационално објашњење за понашање, које им је иначе било потпуно необјашњиво“. (Bernard Lewis „The Assassins /A Radical Sect in Islam“/). Када им нешто није разумљиво, када надилази њихову моћ поимања и када доводи у питање успостављени ред ствари, западни пропагандисти – никако сви људи на Западу – посежу за дрогом као објашњењем: од средњег века до данас.

Гаврило Принцип је био српски (национални) и јужнословенски револуционар. Али како то објаснити у нашем времену, које је време колонијалне рестаурације? Нестале су из нашег говора, из нашег поимања, из искуства толиких младих нараштаја, речи као што су империјализам или колонијализам: колико јуче бунили смо се у име слободе, а ко данас примењује ту реч на оно што види око себе? Како разумети природу националног и јужнословенског револуционара у нашој средини у којој су се – у рестаурацији титоистичких сила под колонијалном заставом – одрекли српске револуције?

Јер, цела наша титоистичка елита, која је сва своја постигнућа – успех, положај, каријеру, новац – везала за комунистичку револуцију, одједном се одрекла идеје револуције коју оличава Гаврило Принцип. Нема случајности у средини где можете набавити – на уличним тезгама и у великим трговинским ланцима – све филмове из „светле“ титоистичке прошлости изузев – нота бене – било који од два снимљена филма о сарајевском атентату.

Ту је „Битка на Неретви“ Вељка Булајића, али нема „Сарајевског атентата“ Вељка Булајића. То показује како у оквиру идеолошке лажи о тржишном уређивању културног простора, цвета веома прецизна цензура у нашој јавној свести. То је невидљива рука која води нашу културну политику.

Она се увек ослања на неку представу из прошлости. Још је Крлежа – између два светска рата, у години 1928. – препознао постојање „руског царског двора, који са Црном Руком пуца по Сарајеву, на линији своје властите политике“ („Десет крвавих година“). Ова класична замисао аустријско-немачке пропаганде, као замисао о руској царској полицији која је организовала сарајевски атентат, увек је служила да се питање о одговорности за Први светски рат одмакне од аустријско-немачких ратних инспиратора и примакне појму српске кривице.

Та замисао је постала део једне послератне (коминтерновске) револуционарне политике, премда је историјски неутемељена. (Владимир Дедијер „Сарајево 1914″). У нашем времену је од ње преостала мисао о руској вези, па нам Латинка Перовић као узгред помиње „везе Кропоткина, то је већ друга генерација анархиста, са њим су имали везе и младобосанци и српски социјалисти, идеја терора је врло много утицала на младобосанце“ (Оливера Милосављевић, „Југославија је била наша прва Европа – разговор са Латинком Перовић“).

Ово је класичан пример сужавања историјске перспективе. Јер, то је тачно, али није довољно за истину. У томе је суштина кривотворења у данашњем духу колонијалне рестаурације: из дêла једне историјске ситуације, једног дубокосежног проблема и једне животне судбине, изводи се цео проблем уместо да тај део уклопимо у целину.

Словенски смисао принциповог пуцња

Сарајевски атентат није могуће свести на руску везу, зато што он припада једном много сложенијем теоријском и историјском свету. У теоријском смислу, он проистиче из права на тираноубиство, права које се могло ослањати на Локово сазнање о томе да „онај ко употреби силу према народу без пуномоћја и супротно овлашћењу које му је дато, налази се у стању рата са народом… У свим стањима и условима једини прави лек за силу без овлашћења је да јој се супротстави сила. Употреба силе без овлашћења, ставља онога ко је употребљава у стање рата, као нападача, и сходно томе чини га одговорним за поступање према њему“ (Џон Лок „Две расправе о влади“).

У историјском смислу, он је – поред руских револуционарних покрета – дубоко повезан са уметничком концепцијом убиства тиранина код Шилера, са схватањима Алфијерија и Мацинија, са природом револуционарног удруживања, друштвеном стварношћу и традицијом политичког убиства у XIX веку: у Немачкој, Италији, Угарској, Пољској, Ирској (Владимир Дедијер „Сарајево 1914″). Ту се налази универзални моменат Принциповог пуцња. Садашње његово свођење на руску везу, представља политичку инструментализацију једног универзалног чина чија је многозначност светскоисторијски мотивисана.

Самица, која је обележена бројем један, није се грејала, па је вода често ноћу била смрзнута, означена је плочом на којој – на чешком и на српском (ћирилицом) језику пише: „У овој самици од 5. децембра 1914. био је заточен Гаврило Принцип, главни учесник атентата у Сарајеву, чије су жртве на Видовдан 28. јуна 1914. године били аустро-угарски престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга Софија. Видовдански атентат у Сарајеву био је повод за избијање Првог светског рата.

За већину словенског становништва тадашње Аустро-Угарске, Гаврило Принцип био је један од симбола борбе против Хабзбуршке монархије. У Србији је постао национални јунак, а у чешким земљама успомена на њега чувана је нарочито у периоду Чехословачке републике (1918-1938), али и након Другог светског рата. Гаврило Принцип подлегао је последицама лошег поступања 28. априла 1918. године у војној болници у Терезину.“ Иако овај натпис показује како је постојао словенски смисао Принциповог пуцња, ипак нас више импресионира чешка брига да тај симбол борбе против „дичне хабзбуршке династије“ не остане необележен.

Упркос тајној сахрани, захваљујући једном Чеху, његовој традицији пасивног отпора која га је навела да запамти и нацрта гробно место на којем је српски национални јунак сахрањен, да по повратку из рата одмах оде у Терезин и на гробно место постави чешку заставу, откривен је Принципов гроб: његови остаци – скелет са једном руком – пренети су у Сарајево.

Тако пребивају тамо где нема више његове улице, већ постоји улица или мост Фрање Фердинанда (Као да је и мртав под влашћу „дичне хабзбуршке династије“ против које се бунио. Само не знамо ставља ли ко цвеће на његов гроб, као што су младобосанци стављали цвеће на гроб Богдана Жерајића. Да је остао у Терезину, могли смо му оставити и цвет на гробу).

Нигде нема ни филма о сарајевском атентату: да ли смо га икад – међу толиким репризама – гледали на телевизији? Снага садашњег историјског кретања побуђује у човеку помисао: да је тамновао негде код нас, у Петроварадинском шанцу уместо у Терезину, можда ове плоче више не би ни било, јер више нема култа националног јунака. Колико нас има који разумемо – и осећамо – скорашњи песников стих о ономе што Обилић само, и Принцип, поима?

(…)

Извор: Глава и зид

ВЕСТИ