У нашем селу има једна пекара. Била је у задружном, да кажемо државном власништву, а онда је откупио приватник. У почетку се у њој продавала само једна врста хлеба и цена је била иста за све.

18.07.2012.Правда, колумна, ПИШЕ: Владимир Недељковић

Задруга се распала, држава пропала, а приватник као и сваки други, гледа човек свој џеп. Родитељи тог приватника стварали и државу и водили задругу. Дете школовано, видело како стоје ствари па решило да уведе ред и да заради.

Купио пекару за мале паре, развио посао. Отежао му џеп па почео да држи предавања о успеху. Није му, додуше, пало на памет да је откупио оно у шта нису улагали само његови отац и мајка већ и родитељи друге, мање „способне“ деце.

Ново време тражи нове људе. У међувремену научио наш пословни човек да прошири понуду, па уведе нове врсте хлеба и пецива, и наравно нове цене. Што више путера, то и цена виша.

Седе сељаци испред продавнице преко пута пекаре и пију пиво. Чудом не могу да се начуде толиком успеху. Потврђују један другом ону „стару“ – Боље први у селу него други у граду.

Величају успех јер времена су тешка, нема се пара, много сиротиње на све стране. У таквим околностима успети, то је заиста чудо.

Па све и да млади предузетник и није из њиховог села, исто би потврдили и о појединцима из других села. У то их напросто уверава гужва која се ствара испред пекаре и која је сваким даном све већа. Протегли се редови.

Једног дана ред беше толико велик да закрчи саобраћај на главном друму. Долазила и полиција, разни контролори и којекакви други управници. Посматраше ону гомилу па дођоше до закључка.

Посаветовали они оног нашег „газду“ да није довољно само то што је развио разне врсте пецива и што им је одредио различите цене. Наиме, рекоше му: „То је добро, јер обогаћује понуду“, али му рекоше и да нема смисла што су цене најлошијег хлеба толико ниске па сиротиња навалила у буљуцима те прави гужву на друму. Преноћио тај одговор једну ноћ.

Сутра ујутро газда ставио на радњу натпис: „На гужве утичу сељаци који купују јефтин хлеб.“ Па увео и надзорнике, па им дао и батину у руке. И да видесте, људи, још једног чуда. Нема више гужве.

Истини за вољу, има у нашем селу и оних који нису баш толико сиромашни да умиру од глади, али да „газда“ не уведе нова правила брзо би се ти сукобили са оном сиротињом.

„Успешан је наш газда“, коментаришу оне пивопије из продавнице преко пута, ко шиша нашу сиротињу, нека цркава у свом дворишту, а не да прави хаос по селу.