Човек и манастир

аутор: Владимир Недељковић (ексклузивно за ФБР)

Косово и Метохија 2005. године

У време када сам посетио Косово и Метохију  2005. године, стицајем околности нашао сам се у манастиру Драганац и тамо упознао оца Кирила Ђурковића. Понешен надасве изузетном и несвакидашњом причом тада сам упамтио и записао следеће речи – “Просто вам било ако ме прегазите”.

Биле су то речи Јеромонаха Кирила, духовника манастира Драганац посвећног Светом Архангелу Гаврилу, када је легао на пут пред колоне избеглица док су се 1999. године повлачиле из српског села Клокот са Косова и Метохије позивајући их да не напуштају огњишта. Исто се догодило и у Витини.

После свих ратних збивања на простору Косова и Метохије и одласка српске војске и полиције, светиња је опстала захваљујући његовом великом залагању и жртви коју је поднео.

Својим радом на обнови и изградњи манастирских добара овај човек улива наду и слави живот. Тако се сада поред цркве, урушеног конака и храста старог 300 година који се срушио, а служио као звоник, гради нови конак, звонара, зграда за госте, прилази, капија и башта. Крупан, руку огрубелих од тешког рада, са осмехом, медом и лозовом ракијом дочекује путнике намернике.

Отац Кирило се замонашио у Дечанима 1994. године, а епископ рашко-призренски Артемије га 1999.године  поставља за старешину Драганца. Да није тако било многи би домови данас остали пусти.

Иако нема тачних података када је манастир подигнут, најизвесније је да  припада манастирском властелинству задужбине Раванице, српског кнеза Лазара чијом је повељом основан 1381. године, а име добио по његовој ћерки Драгани. Налази се у округу косовског поморавља, десетак километара северно од Гњилана, окружен храстовом шумом у долини Драганачке реке. За извор испред улаза се говори да је лековит.

Постоје неки трагови да је почео да га зида Стефан Немања, а у Цариградском гласнику, листу из 19. века се наводи да је задужбина краља Милутина (писац ових редова није имао увид у поменути извор) или чак његовог сина Константина.

Први пут је порушен 1455. након пада Новог Брда, средњевековног града у чијој се близини налази. Обновљен је на молбу житеља околних српских села Страже, Драганца, Станишора, Бостана, Зебинца, Станимира, Гаревца, Јасеновика, Малишинаца и Ваганеша, упућену Михаилу Обреновићу, Књазу Српском који обнову потпомoже са 100 царских дуката. Како је турска власт слабила манастир је обнављан и 1898. године у њему са радом почиње школа. Извесно време после Другог светског рата служио је као дечије опоравилиште.

До пре неколико година о овом манастиру се знало врло мало и до тачних подата је било врло тешко доћи. У архиви Патријаршије Српске православне цркве и Богословског факултета у Београду готово да и није било доступних записа о, у то време (2005. година), једином живом манастиру на том подручју, манастиру који чува мошти Светог мученика Јакова Персијанца.

У данашње време, о манастиру Драганац се углавном чује из вести у медијима, али и то углавном у вези са избором старешина и руковођења манастиром, али се мало тога говори о његовој суштини за преостало српско становништво на Косову и Метохији. Наиме, Манастир Драганац је једини живи, непорушен манастир на том подручју. Нажалост, чак и у време док представници косовских Албанаца нису једнострано прогласили „независност од државе Србије“, до манастира је било врло тешко и опасно доћи. Више података о овој светињи која буди наду и веру у живот и опстанак српског живља на Косову и Метохији у овом тренутку (2012. године) је тешко пружити.

——————————————————————————————————————————————————

——————————————————————————————————————————————————