08.07.2012. ФБ Stefan Simic

Увек ми је било непријатно када на рођенданима, кућним журкама, сви почну да се смеју без разлога, да се грле и љубе међусобно, певају. А до тог момента тишина, гледање ТВ-а а онда, одједном, са алкохолом и травом крене ерупција потиснутог и све оно што се недељама потискивало почиње да избија на површину. У крајњем, не знаш шта је горе, да ли потпуна пасивност, бездушност као на почетку, или енормна ослобођеност, агресивност, како се те вечери обично завршавају…

Ћутање се, одједном, претвара у најгору вику, свакодневно понижење у тренутно иживљавање а наводно певање у вриштање. Неко нешто изговори, неку глупост, или било шта, и сви почињу да се хватају за стомак, напрасно смеју и урлају. Што је нешто идиотскије то је прихваћеније. Што је неко одвратнији и морбиднији самим тим је већа фаца и не знам шта…

Чинило ми се тада да су ти људи заиста срећни, да знају да се забављају, да је у “нејебавајућем” односу и подсмеху према другима суштина друштвеног успеха, а да ја ту напросто не припадам и да не умем да се опустим и прилагодим…

Међутим сада када размишљам о свему томе видим једну стравичну празнину и потиснутост у свима њима. Сви ти урлици, разбијања, тоне алкохола и не знам чега, све су то биле замене за нешто што нису имали у стварном животу…

Ми никада нисмо причали оно што нас стварно боли, као људе. Ми нисмо били искрени, потискивали смо све и подређивали се већини. Били смо емотивно осакаћени, неспособни да дефинишемо елементарне емоције а о неким интелектуалним разговорима и да не говоримо. Сам начин живота који смо водили био је понижавајући, отуда није ни чудо што смо се осећали као последњи бедници који не знају шта ће са собом…

Најгоре је када имаш шеснаест година, седамнаест, када све схваташ лично и навино, без способност да видиш и ону другу страну, онемогућен да се бориш за себе. Имаш право избора, али шта да изабереш када ти се ништа друго и ни не нуди?! Говоре ти да следиш своје жеље, а твоје жеље су оређене туђим наметнутим потребама?! Шта формира твој идентитет?! Које си моделе следио, шта си желео да будеш…

Тако је и са марихуаном. Људи расправљају да ли треба да се легализује, или да се забрани. А не поставља се питање чему она уопште служи?! Зашто неко има потребу да дува?! Зар не може да се опусти без алкохола, цигарета или траве?! Све су то вештачки стимуланси путем којих човек одржава себе у “нормалном” стању, смирује живце. У крајњем, да нема дроге не би било ни наркомана…

Годинама уназад посматрам људе како се повлаче у себе, гледам како напросто немају одговоре на питања које им живот намеће. Некада су били велики, пуни себе а шта сада?! Где су нестали сви ти одговори?! Удавили су се у алкохолу, изгорели заједно са цигаретама, одувала их је трава, изгубили су се и побегли пред буком техно музике, или их је напросто усисао бесмисао на који су несвесно пристали…

Не видим у њима снагу да се боре, не видим животну радост, оптимизам. Шта их је то успорило да се искажу?! Шта се то испречило на њиховом путу…

Ми јесмо у средњој школи четири године седели заједно у истој учионици, али нисмо могли очима да видимо једни друге?! Нисмо ми били лоши, већ је систем био лош који је посредовао између нас… Још тада сам се питао, стидљиво и у себи, шта је то што нас удаљава, шта је то што избацује на површину завист, љубомору и гнев а потискује љубав и радост?!

Од првог дана су нас учили да смо конкуренција на тржишту једни другима, и то смо нажалост и постали…

* * *

Иако смо у физичком смислу све ближи, ми смо, у ствари, километрима далеко. Гледање спортских преноса, видео игрице, колективне пијанке – све то удаљава људе иако их на први поглед спаја. Без разговора, без људских тема нема ни људског амбијента, нити стварне потребе за другим људима. Све се своди на играње улога, опонашање задатих модела, потпиривање сујете других и међусобно фолирање…

Тако је и са фејсбуком. Да ли можемо да будемо креативни и ван интернета, или лепи и паметни?! Да ли смо способни да нађемо друга, девојку?! Како савремени капитализам ствара сурогате човеку и то све под привидом слободе. Немаш оно што ти треба, али зато имаш вештачку замену. Немаш љубавног партнера, али зато имаш сексуалну индустрију на дохват руке. Немаш среће у животу, али зато имаш море продавница “среће” где купујеш оно што ти треба…

И све брзо, лако и једноставно, може и на кредит, може и упола цене, количине неограничене, као и људска глупост која на све то наседа…

Исто као што смо се у средњој школи смејали, били кул и правили се да је све ОК, исто тако и сада. Ствара се привид среће и успешности, сви су важни, лепи, најлепши, а када се загледа мало дубље иза тих маски видимо само духовну и емотивну пустош, усамљеничко безнађе. Сви се жале а ретко ко нешто предузима. Сви сваљују кривицу на друге, а сви се кувају у том истом лонцу…

Слично је и на факултету, или на послу, само на једном мало вишем нивоу, али ништа мање трагично. Сваки божији дан постаје ново понижавање, напросто нема ентузијазма, нема луцидности, нема ничега што провоцира људско и издваја човека из прљаве капиталистичке каљуге. Све је унапред обезвређено смрадом профита и интереса, све је унапред упрљано, па и сваки покушај промене…

Једно је сигурно, ништа не може да замени истински људски однос између два човека. Загрљај, пољубац, искреност, топлину… Није важно шта је традиционално, а шта модерно, важно је шта је истинско а шта лажно. А истинско је да човек има пријатеље, потребу за другим људима, да има свој живот, своју личност, да воли себе и друге људе а не да иживљава своју несрећу где год стигне, ударајући по другима. Или да се претвара у сваком тренутку стварајући привид среће и успешности.

Највећи успех човека је да буде човек и да чини људска дела, што значи да се супростави злу којим је окружен, све остало је мање важно. Јер када се схвати колективна несрећа онда је много лакше да се схвати и лична, у противном се одговори траже у боговима, звездама, судбини и не знам чему…

А сви одговори су налазе у друштву и у човеку, треба их само пронаћи…