Јеремићеви планови су били и тема посета званичника САД, а цену ће платити Србија јер ће обрачун с њим бити обрачун са Србијом

07.07.2012. NoviStandard

Победа Србије за место председавајућег Генералном скупштином Уједињених нација постаје, нажалост, озбиљан политички проблем за Србију. Такав невероватан обрт директан је резултат бахатости и злоупотребе, тачније приватизације државних послова одлазеће доминантне политичке елите у Србији. Та група људи, која, све је очигледније, државу Србију користи за личне потребе потпуно је игнорисала основну чињеницу да је у Генералној скупштини УН победила Србија, а не нека посебна личност. Није победио Вук Јеремић лично, него Србија, а он је само добио част да Србију представља у том једногодишњем мандату. Али неки најновији догађаји сугеришу да Јеремић то сматра својим личним пројектом. Бахатост и злоупотребе су, међутим, отвориле другачије карте, и победа Србије би се могла претворити у озбиљан међународни политички пораз. Уколико, наравно, Београд у међувремену не предузме одлучније кораке.

Избор Србије за председавајућег Генералном скупштином био је прворазредни политички догађај у светској политици. Већина западних моћних земаља била је против кандидатуре Србије и подржавала је Литванију, чланицу Европске уније и НАТО и своју подршку је манифестовала и притисцима на велики број земаља чланица Уједињених нација. Србија је пре свега имала подршку Русије и Кине и, како се касније показало, довољно великог броја земаља Покрета несврстаних и неколико земаља Европе, а у кулоарима се тврдило да је Русија била кључни промотер кандидатуре Србије. На тајном гласању победила је Србија, што је протумачено као израз промењених околности у свету. Америка и кључне западне земље су доживеле пораз. Гласање за Србију је постало нека врста отпора америчким и западним притисцима, а сама Србија се очигледно међу многим земљама види као симбол тог отпора.

ВЕЛИКА МЕДИЈСКА КАМПАЊА

Убрзо се, међутим, показало да човек који треба да представља Србију на месту председавајућег Генералном скупштином и људи из његовог партијског окружења не мисле тако. Победу Србије они виде као свој лични пројекат и као још једну прилику за личну промоцију и личне планове, а све то о трошку грађана Србије. У Србији је кренула велика медијска кампања, неке новине су чак објавиле да је Јеремић сада „председник света”, а саме изјаве Вука Јеремића су сугерисале да он има велике политичке планове, не само у, како је говорио, заштити и промоцији интереса Србије иако је сама функција председавајућег, мада значајна, у великој мери церемонијална и техничка. То су, показало се, лични планови јер о њима не постоји званичан став Београда нити су део било какве политике Србије. О Јеремићевим плановима најбоље сведоче открића о огромним трошковима које он планира током једногодишњег боравка у Њујорку, а које би требало да плати Србија. Испоставило се да ће једногодишње Јермићево председавање, према плану који је очигледно он сам направио, коштати Србију скоро девет милиона долара. У то нису урачунати трошкови које уобичајено сносе саме Уједињене нације.

Предвиђено је и да Јеремић има и канцеларију у Београду, мада никоме није познато зашто би та канцеларија уопште постојала. Незванично се сазнаје да би се тим новцем финансирала и бројна Јеремићева путовања по свету, његове назови мисије, мада није познато који је њихов смисао јер није уобичајено да председавајући Генералном скупштином има своје мисије по свету. Поређења ради, једногодишњи трошкови Швајцарца Јозефа Дајса, који је председавао Генералном скупштином 2010. године, су износили 900.000 евра, што је тада било око милион и триста хиљада долара. Слично је и са македонским дипломатом Срђаном Керимом, који је председавао 2008. и Македонија је платила његове трошкове од милион долара.

ДВА СЦЕНАРИЈА

И све је то Влада Србије под управом Демократске странке одлучила и пре него што се знало ко ће формирати нову Владу и да ли ће уопште Србија бити изабрана за председавајућег. Тај приватни карактер целог пројекта открива и позадина како је уопште дошло до избора да Вук Јеремић буде кандидат Србије. Првобитна идеја је, о чему је „Нови Стандард“ раније писао, била да Србија кандидује свог амбасадора у Светској организацији искусног дипломату Федора Старчевића. Уобичајено је, наиме, да Генералном скупштином председава неко на нивоу амбасадора. Искусни амбасадор Старчевић је, као велики познавалац унутрашње технологије Уједињених нација, све разрадио, народски речено упаковао, а онда је у врху Демократске странке смишљено да кандидат ипак треба да буде министар иностраних послова Вук Јеремић. Био је то и део предизборне кампање Демократске странке и самог Јеремића. Мајски избори су, међутим, побркали рачуницу, али онда се јавила идеја да би Борис Тадић могао да буде нови премијер и истовремено и министар иностраних послова. Позадина те идеје је, у ствари, да се чува место министра које ће после годину дана боравка у Њујорку и “статуса светског човека” поново преузети Јеремић. И та рачуница је пропала.

Такав развој догађаја је другима отворио нове могућности. Познато је да Америка и Запад тешко, готово никад, прихватају политички пораз. Они не одустају. У дипломатским круговима на Западу се већ извесно време прича како Американци спремају непријатна изненађења за Јеремића током његовог председавања Генералном скупштином, почев од наметања непријатних тема у којима ће од њега бити тражено да следи америчку, а не неку другу политику, а међу тим темама би, наводно, требало да буде и Косово као најболнија рана Србије.

Уз то, од пре неколико дана је у амбасаде широм света неколико земаља савезника Америке стигла такозвана циркуларна порука њихових министарстава са детаљима планова финансијских трошкова будућег председавајућег Генералном скупштином УН. То је, најблаже речено, крајње неуобичајена дипломатска пракса, али у овом случају сведочи о “америчкој освети” и намери да бочним дипломатским каналима створи климу и омаловажи и деградира личност човека који ће бити на челу Генералне скупштине. По свему судећи, Јеремићеви планови током председавања су били и тема посета америчких званичника Београду. А цену ће платити Србија, јер ће се западни обрачун са Јеремићем претворити у обрачун са Србијом. У томе је проблем.

Вероватно су из београдске експозитуре те кухиње у јавност и процурели до тада тајни подаци о финансијским плановима и трошковима Јеремићевог председавања. Интереси те кухиње су се изгледа подударили са унутарстраначким сукобима у Демократској странци, и сада је јавно све познато. Без тога, без тог интересног подударања, све би било исто и јавност не би ништа знала.

Извесне политичке штете за Србију су већ настале, а обавеза нових власти у Београду је да спрече даљу ерозију. Постоје две могућности. Једна је да се све финансијске одлуке досадашње Владе пониште и успостави реалнији оквир трошкова и да се са Вуком Јеремићем чврсто и јасно договоре политика и начин понашања. На то Србија има право јер Јеремић у Генералној скупштини пре свега представља Србију и Србија је та која је добила мандат. Друга могућност је да Србија, уз валидно и вешто објашњење, промени човека који ће је представљати на месту председавајућег Генералном скупштином.

Та обавеза је утолико већа јер је реч о интересу државе Србије за коју је 8. јуна, без обзира на мајске изборе, гласала већина земаља Светске организације. Уз то, није само реч о једној личности него се ради о прекој потреби да се прекине политичка пракса приватизовања државе и државне политике. Јеремић овде јесте симбол те праксе, али није само он лично проблем, реч је о једном политичком приступу којим је једна отуђена група људи владала државом Србијом.