Из идеје о сигурности људи произаће све остале – и ресурси, и институције, и држава, чим се све активности обавежу према етици окупљања…
06.07.2012. Нови Стандард

Ми не можемо да сачувамо живот какав познајемо. Нико га више не може сачувати, не само Србија него ни Немачка. Друга је ствар што ми и не желимо сачувати ни сећање на овај живот и што на питање какав живот желимо, кажемо: исти, само бољи. Осим што је то у домену пуке фразеологије и популарне популистичке демагогије из корпуса порука на тему „само једном се живи“, јасно је да нико од нас неће проживети Пепељугин сан, нити ће постати амбасадор у Риму или макар у Сан Марину. Неће нас ни приметити, ма колико ми стварно доприносили или вредели јер се то не уклапа у елитистички поглед на свет ни у дворски менталитет, већ укорењен у Србији. Зато ми – највећа већина нас – можемо да живимо горе или другачије.

Разумно је уверење да не можемо сачувати све из старог живота – уосталом све се већ толико дуго мења – али да ли можемо нешто? И да то нешто припада целини – целини мисли, целини народа, уопште целини будућности? Да наша садашњост долази из будућности, да буде будућност, и да носи мудрост будућности, а не да јесте и буде конгломерат случаја и удеса. Речју, да сами себе разумемо целовито људски, а тако и живот.

А то је оно што управо недостаје нашем завичају – да живимо, уместо овог што нас живе. Да будемо свесни и саборни, а не померани бесловесно као лутке, унезверени толико да нам тек у кафанском дерту душа прошапуће, и нигде више. Уосталом, зар нам нису све мудрачке анегдоте из кафане, и зар се само оне препричавају и записују? Али нигде и ништа мудро више не важи у нашем животу – на вратима оно већ бледи, а за столом, као и за говорницом, више и не постоји. Да се сећамо својих живота и заједничких догађаја, а не само олако да заборављамо, живећи у вечитој поларној садашњици, из које нам увек неко довикује – не окрећи се, јер нигде нема ничег. Још мање него овде.

РАСТ ВЕЛИЧИНА

Људи стално одлазе негде где мисле да би могли да живе. Не само да једу и спавају на миру. Некад сам уосталом и мислио, правдајући себе што нигде више не желим да идем, да је једино оправдано да се негде одлази из завичаја ако се мисли да се тамо може постати онако велики како се овде то не може бити. Међутим, данас је очигледно овде дошло време да човек не може просто ни јести ни спавати у миру, а поготово се не може бити велики јер је, уместо поретка, завладао дух борбе престижа – моде. Цакљење и засебност као наводна оригиналност. Значи, не може се бити људски велики, него се само може исковати лажни новац од сујета бедника.

Зато нам данас управо треба доба погодно за узраст величина, а не усамљених хероја. Биће тако – и притом не само да сам предалеко отишао него и звучи тестаментарно – јер не мислим да живот у Србији има још много прилика. Чак ни сама Србија. Зато формирање нове владе доживљавам као изузетно озбиљно и важно. Не само што сам њеном мандату самоиницијативно доделио статус нове епохе и уверавао читаоце више својом надом него чврстим доказима, приписујући јој да ће водити ка изгубљеној сагласности елите и народа. Чак и пре него што је макар Тома Николић код Оље Бећковић показао да председник може и да ћаска, а не само да избацује, као политички аутомат, важне и очекиване фразе, итекако усаглашене у пр лабораторијама. Због тога и звуче тако одвратно. Већ по томе што по сили прилика и нужности мора бити другачија обрадовало би ме да то буде и по хтењу, јер само тада и може успети. Можда то неће бити Периклеово доба Србије, али ће и напокон уважавати просто чињенице као такве.

Пре свега да превазиђемо то суморно уништавање живота из незнања наше аутономије која, конформизована удобношћу, укида свако свесно стање човека и брише сва значења све до индуковане малоумности. Због тога је живот у Србији организациона нула, интелектуално мизеран а морално дубоко сраман, удворички и простачки.

ОДНОС ПРЕМА ЦЕЛИНИ

Свакако, кад погледам новонаступајућу власт, не могу да заборавим ко су они и каква је њихова међусобна историја, и не могу а да не закључим како и они јесу слика и прилика нашег сламајућег усуда. Не могу да пренебрегнем да је већ реч о толико пута поновљеној историји, коју наша памет ни до сад није схватила а ни ни наше нарави нису прихватиле. Та српска унезверена галама је споро схватање. Она је мрзовоља и увек прво опирања, бескрајно заглављена у интересе, у чему увек неко неком превише дугује и увек се ради о глави, тако да оно најбоље решење стварно има особину бесконачно удаљеног, тако да нам преостају само друга решења.

Али, по сили прилика, они ће морати да се понесу државнички и одбране интегритет Србије, политички зрело како би потиснули политичку бенволентност ДС, која се у потпуности држала максиме – пустите нас да радимо шта желимо и како хоћемо. Нова влада ће из нужности морати да запосли, нахрани и лечи људе – мораће да их школује, али и себе, и да истрајавају на најбољим методама јер немају много ни пара ни времена. Мораће и грађане да бране од девијантног парасистема, који је почео да се успоставља, који би поново да зида дужничке затворе (и Тома нешто рече код Оље о томе). Насупрот тога, што је виша власт, то царује веће безакоње – па нам је и ту изгледа потребан неки нови Душанов законик.

Утолико би и било добро кад би они своје хтење умели да претворе у оно ушта и сами верују, у ту потпуно јасну идеју која би наткривала и обавезивала све остале, која би оријентисала. Јер сад је најважније сачувати људе и њихову заједницу као ствар достојанства и могућности. Оно што је одлучујуће јесте стварна животна сигурност људи, а не папирната и самонамичућа. Онда ће из ње произаћи све остале, и ресурси, и институције, и држава, чеим се све активности обавежу према етици окупљања, оријентисаној на сигурност људи. Ту се треба ослободити тих речника који нису дали резултате, као социјална држава, слободно тржиште и остало. Већ та идеја – а за мене је она сигурност људи – сама мора оријентисати остале коцке у слагалици.

Утолико и желим да ова влада успе, и немам ништа против ње, али не зато што би она покушавала све, него што би радила нешто што припада целини.

Иначе ће се и она изгубити ако не пронаће свој правац, своју идеју. Свој разлог постојања. Јер време увек има свој облик – зато је боље да га сами изаберемо.