У КРВАВИМ ОРГИЈАМА УЧЕСТВОВАЛИ И КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ

ПОЛИТИКА, уторак 31. јул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ СПУСТИЛА СЕ У ШАРАНОВУ ЈАМУ МАСОВНУ ГРОБНИЦУ СРБА У ЈАДОВНУ

Јављају нам се и читаоци интересујући се за имена убијених свештеника од стране усташа, која се налазе на спомен-плочи поред Шаранове јаме. – Академик Матија Бећковић у беседи на книнској тврђави: „Срби у Хрватској су жртвено јагње на олтару наше отаџбине, остатак закланог народа…“

Велебит 30. јула

Прекјуче смо објавили фотографију спомен-плоче коју је крај Шаранове јаме код Јадовна 1983. године подигло Удружене православних свештеника СР Хрватске. На жалост, слика је била ситна, па нам се јавио известан број читалаца питајући за поједина имена на плочи. Међу њима је и ћерка проте Милана Божића из Сарајева, која, како рече, никад није сазнала како је њен отац скончао у Јадовну. Несрећни прота Божић је други на списку свештеника погубљених у Шарановој јами. Понављамо ову фотографију и ради свих других које занима овај списак испред којег је, у њихово име, екипа „Политике“ упалила свеће.

„Хрватска гарда“ подсећа на „заштитаре“

Наша посета првом и 1941. године највећем стратишту српског и јеврејског народа у НДХ, одмах после њеног оснивања под окриљем немачке и италијанске војне силе, поклопила се са усвајањем амандмана на Устав Хрватске и проглашењем аутономије Срба у Хрватској. Претња и опомена да претње више неће бити пасивно примане…

Већ се говори и о оснивању некакве „хрватске гарде“ која ће – како пре двадесетак дана реће Владимир Шекс, допредседник Сабора, на Хрватској телевизији – „уразумити“ непослушне становнике Заједнице севернодалматинских и личких општина. А поврх свега, др Фрањо Туђман, који се пре него је постао новим „оцем хрватског народа“ бавио историјом, изјавио је како Јевреји нису страдали у НДХ! После његове „научне“ тврдње како у Јасеновцу није убијено више од 50-ак хиљада Срба, заиста се више нема чему чудити…

Шта је Јадовно, са којег се сада враћамо обогаћени новим сазнањима о несумњивом геноциду, тек ће се поуздано знати кад буде објављен опсежан научноистраживачки рад др Ђуре Затезала, директора Хисторијског архива у Карловцу, који је прошле године на Међународном симпозијуму о геноциду у НДХ у Јасеновцу, рекао и ово:

„Нужно је казати да су капитулацију Краљевине Југославије усташке организације у Госпићу дочекале организирано и спремно, па су већ 10. априла (на дан проглашења НДХ – прим. ред.) у 15 сати објавили капитулацију Југославије и истога дана већ у 18 сати почели прва хапшења виђенијих Срба у Госпићу, професора, свештеника, учитеља, богатијих трговаца и занатлија. Формирана је група „Ослобођење“ и помоћни усташки одред који су већ бројили више од стотину припадника. Они су се распоредили у тзв. десетине смрти и уз помоћ Мачекове „заштите“ почели хапшења и прва убиства…“

Није никакво чудо што сада многим Србима у Хрватској хадезеовско оснивање „хрватске гарде“ јако личи на оновременска организовања мачековских „заштитара“ и њима сличних.

Др Затезало је истом приликом рекао:

„Емигрант Јурица Фрковић постао је велики жупан и распоредио своје десетине у друге крајеве Лике за успостављање усташке власти. Фрковић је припадницима помоћног усташког логора, својим такозваним „жутим орловима“ казао:

„Фундамент на Јадовну је од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата“. Јасно је да је тим све речено: масовно убијање Срба и Жидова, комуниста и њихових симпатизера Хрвата и свих других без обзира на националност „непоћудних“ за поредак НДХ. Зграду Окружног суда, казнионицу, њено двориште и ходнике зграде, претворили су у логор сабирно-транзитног карактера. У њега су доводили од априла па надаље Србе, Јевреје и комунисте, без обзира на народност. Одмах затим искористише господарске зграде, тачније штале угледне породице Максимовића, које такођер претворише у збирни логор кога сами заточеници назваше „Овчара“. Исто тако на жељезничкој станици Госпић, простор који је дотад служио за утовар стоке, оградише и претворише у прихватно сабиралиште.

У прво вријеме у ове збирне логоре доводили су Србе и комунисте са подручја Лике, Книнске Крајине, Кордуна и дијелова Горског котара, а кад основаше логор Јадовно, од 24. јуна и логор – губилиште на Пагу, од 25. истог мјесеца отпочеше свакодневно довођење цирка по 1.000 људи с подручја цијеле Хрватске, Босне, Херцеговине и Војводине. Србе и Жидове превозили су теретним жељезничким композицијама састављеним од 30-35 сточних вагона и у сваком просјечно 75-90 људи, жена и дјеце…“

Копали су им очи

Др Ђуро Затезало је на поменутом симпозијуму у Јасеновцу октобра прошле године показао и шему јама на Велебиту, у које су, поред најпознатијих – Шаранове и Гргине – усташе бацале своје жртве.

„Мучења и свирепа убиства није могуће описати ријечима и несхватљиви су људском разуму“, рекао је том приликом др Затезало у свом реферату. „Усташе су упадале међу људе, исцрпљене жеђу, глађу, повредама и премлаћивали их штаповима, боли ножевима и убијали. Злочини које су вршиле усташе над мајкама, дјевојкама, старицама и дјецом, непојмљиви су. Жене су прије уморства силовали, резали им дојке и из утробе вадили дјецу. На жалост, у тим злочинима и задовољавању својих сексуалних порива учествовали су и поједини католички свећеници – Крсто Јеленић, жупник Барбата, Љубо Магош, Мартин Марас. Жртве су убијане најмање ватреним оружјем. Претходно су им везали руке жицом, а некада и ноге. Обично су дјецу везивали уз мајке и усмрћивали их прије, како би мајке пред смрт доводили у што болније стање без свијести“…

Слушаоци симпозијума били су посебно потресени описима појединачних трагедија тих пролећних и љетњих дана у Госпићу, међу којима је можда најболнија она што је снашла Стевицу Ђукића, 16-годишњег гимназијалца. Њега су у казнионици његови школски другови, фанатизовани усташком пропагандом, прво претукли, а онда му одрезали нос и уши, па га са неколико стотина других заточеника одвели и убили на Медачкој плантажи поред Госпића.

Петра Допуђу су усташе нагнале да за време пијачног дана шета тржницом са звоном о врату и југословенском заставом у руци, док му је у исто време липтала крв низ ноге од рана које су му усташе задавали ножевима…

Максим Димић из села Острвице дао је историчарима изјаву:

„Гледао сам често пута како су усташе на најсвирепији и најдивљији начин копали очи… То су радили тако да је један усташа с леђа држао човјека за руке, а други усташа испред њега стојећи притискао му један нарочито заоштрен предмет штап о руб сљепоочнице, , тако је око послије чврстог притиска искочило напоље испред њега као орах… Било је и других ужасних мучења, али све то сада не могу изнијети, јер се сав од ужаса узбудим и кад на све то помислим коса ми се подиже на глави…“

Има ли поштене жеље за истином

У научном саопштењу др Ђуре Затезала посебно је интересантно и следеће:

„Фрањо Здунић – Лав на основу личне спознаје, јер је живио у Госпићу 1941. и сва тадашња збивања помно пратио те истраживао постојећу изворну грађу, дошао је до броја од 36.000 убијених. Ја сам у мом досадашњем истраживању дошао до броја око 62.000 жртава. Успио сам сазнати за имена и презимена и крајеве од куда су, за десетак хиљада људи…“

Др Затезало је том приликом напоменуо да Шаранова јама и Гргина јама, у непосредној близини Јадовна, нису једине јаме, већ да ту треба убројити јаму Бадањ код села Ступачиново, као и још неке досад неоткривене. Кад се и тај посао детаљно обави он верује да ће се број жртава повећати и изнад онога што је он установио.

„Да би дошли до приближно тачног броја усмрћених у концлогору Госпић“, рекао је др Затезало октобра 1989. у Јасеновцу, „била би потребна материјална помоћ макар са подручја данашњих република и покрајина из којих су биле жртве као и поштена воља и жеља за истином, да би се уз помоћ спелеолошких истраживања која досад нису извршена (осим у Шарановој јами и јами Јанина), открили нови подаци.“

Ето, то би био наш рапорт са места некадашњег логора Јадовно који је, као и онај на Пагу, престао да постоји крајем августа 1941. због проблема у односима фашистичке Италије и квислиншке НДХ. Пламен устанка у Србу, који је брзо захватио овај део Хрватске, нагнао је италијанске окупаторе да изврше реокупацију ових предела како би успоставили „мир“.Госпић и Велебит припали су тзв. ИИ окупационој зони.

Јадовно – нова Студеница

У логору Јадовно 25. августа затекло се око 900 Срба и 300 Јевреја, који су на брзу руку побијени и бачени у јаму пред улазом у логор (данас је ту споменик који смо објавили).Истовремено овде је побијено око 3.000 Срба допремљених из логора Слано на Пагу, јер су острво већ запосели Италијани. Око 450 Јевреја и 50 Хрвата, такође враћених са Пага, заједно са 2.100 Срба затечених у логорима Госпића, пребачени су теретним железнички вагонима у Јастребарско, а затим жене у Крушчицу, а мушкарци у Стару Градишку и Јасеновац. Што се даље дешавало – познато је.

Док смо се враћали са Јадовна, у Книнској крајини је завршена манифестација „Дани српске културе“, а на завршној вечери одржаној у книнској тврђави, академик Матија Бећковић је рекао нешто што најбоље пристаје као закључак овој тужној хроници:

„… Сведоци смо како се у наше дане сазвежђу српских задужбина на земљи придружују оне које су још увек у земљи. Те нове цркве и задужбине су јаме. Јаме су нови српски храмови. Оне земљу озарују и осветљују изнутра. У њима је закопано највеће благо које имамо. Будимо га достојни и размислимо шта би и да ли би те мошти, после пола века ћутања под земљом желеле да нешто кажемо и учинимо у њихово име. Да ли смо дорасли да кажемо ту реч? Да Јадовно буде нова Студеница, Јасеновац – Хиландар нашег времена. Сваки народ је свет. Али, ако се и за кога то може са сигурношћу рећи, то су Срби у Хрватској. Жртвено јагње на олтару наше отаџбине, остатак закланог народа.“

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић