Настало на основу дуготрајних и обимних истраживања непознате грађе у британским, француским, руским, италијанским и нашим архивима, ово дело од изванредног значаја чини органску целину са претходном књигом професора Живојновића „У потрази за заштитником”, о српско-америчким везама од 1878. до 1920. године, којој смо својевремено такође посветили пажњу на страницама нашег листа. Обе књиге изашле су у библиотеци „Дипломатске свеске” угледног београдског издавача „Албатрос плус”.

Професоре Живојновићу, шта је у основи карактерисало британско-српске дипломатске и политичке односе?

– Ове односе карактерисало је савезништво, али је то било савезништво између једне моћне империје и њеног малог балканског савезника. У политици према Балкану и две српске државе, према Србији и Црној Гори, владајући кругови Лондона показивали су и доследност и променљивост, њихову политику приметно су карактерисали прагматизам, империјални интереси, спремност на вршење притисака, све до кажњавања непослушних. У тој политици препознатљиви су и надменост, охолост, нестрпљење, пребацивање одговорности за неуспех на друге.

Мада савезничке државе, Србија и Црна Гора су од стране Велике Британије, како кажете, биле и омаловажаване?

– Империјална Британија не само да је омаловажавала своја два балканска савезника, него је омаловажавала и њихове жртве и страдања. Није показивала спремност да им помогне, чак ни у оним приликама када су Србија и Црна Гора понављале молбе за помоћ. Могло би се рећи да је Британија била необичан савезник. Србију је доживљавала као баласт кога се треба ослободити, за који није требало трошити људство, средства и новац. Сваки корак који није био по укусу њених политичара и официра, осим неколико часних изузетака, наилазио је на критику и подозрење. Велика Британија је нерадо ушла у рат на Балкану. Њени војни врхови сматрали су то непотребним растурањем људства и материјала.

Како се савезништво исказивало на фронту?

– Прве британске дивизије искрцале су се у Солуну под принудом, после пораза у Дарданелима и Галипољу, у септембру 1915. године. Биле су неопремљене, необучене, без официра спремних за рат. Они нису били вољни да сарађују са својим савезницима на фронтовима. Тражили су заклон на мање истуреним положајима. Сарадња са српском војском није им била по вољи, о њој су говорили као о недисциплинованој гомили. Империјални манири нису заобишли ни војне команданте.

За британске политичаре, дипломате и војнике, Балкан је, међутим, имао велики значај?

– Свакако, пошто је за очување британске доминације на Блиском истоку било од изузетног значаја да Отоманска царевина опстане као сила на Балкану. Зато је Британија била спремна да води Кримски рат 1853. до 1856. године, или да се спрема за рат 1878. године, при чему је увек тражила савезнике међу противницима Русије и њене политике. Отуда су британски званичници и јавно мњење са сумњом, а често и непријатељским очима, посматрали све земље и народе Балкана који су се сматрали савезницима Русије или су настојали да се ослободе отоманске власти.

Што је био случај са Србијом и Црном Гором…

– Са Србијом, Црном Гором, Грчком и Румунијом. Лондон је ове земље доживљавао као претње Отоманском царству, а онда и британским интересима. За борбу и циљеве балканских народа није постојало много разумевања, а још мање подршке за њихове напоре. У време Источне кризе (1875–1878) и током заседања Берлинског конгреса британска страна је настојала свим средствима да Србију и Црну Гору лиши територијалних тековина, као и могућности да пред великим скупом изнесу своје захтеве. На Берлинском конгресу британски делегати су се залагали свим средствима да се Србија и Црна Гора одвоје од Русије. Договором са Аустроугарском, две српске државе ушле су у њену интересну сферу, биле су лишене неких крајева и одвојене једна од друге. Босна и Херцеговина су предате на управу Хабзбуршком царству.

Да ли је таква британска политика имала и неке друге корене?

– Словенски народи нису уживали наклоност најутицајнијих кругова и јавности у Британији. Став према њима био је, штавише, негативан, надмен, неповерљив, омаловажавајући. Да ли је иза тога био страх или ароганција велике силе према малим земљама које нису много мариле за њене империјалне планове, намере и политику на балканским просторима? На то питање није лако одговорити, али је свакако било и једног и другог.

Ваша студија сведочи и о непредвидивости британске политике на Балкану?

– Ратни циљеви Србије садржани у Нишкој декларацији с почетка децембра 1914. године одлучно су одбачени у Лондону, пошто је декларација доживљена као први корак у растурању Аустроугарске. Британија је зато подржала стварање Велике Србије, а на крају рата је прихватила стварање југословенске државе. После рата, британски министри, дипломати и генерали показали су приметну уздржаност према новооснованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Лондон је вршио притисак на владу Краљевине СХС да прихвати италијанске захтеве из Рапалског уговора, а касније ће изневерити свог искреног савезника и пријатеља, регента кнеза Павла Карађорђевића. Прогласили су га и издајником због тога што је пристао да влада Краљевине Југославије потпише Тројни пакт. Кнез Павле је на то био принуђен зато што је британска влада одбила да му пружи тражену помоћ и подршку.

Како бисте најсажетије дефинисали британску политику према Србији?

– Колебљивост, непоузданост и неспремност да стане у заштиту провереног савезника на Балкану, константа су британске политике према Србима и српству.

Слободан Кљакић